Почетна / Интервју / Зоран Колунџија – ДУША НОВОГ САДА – НАДАХНУЋЕ БЕЗ КРАЈА (2.део)

Зоран Колунџија – ДУША НОВОГ САДА – НАДАХНУЋЕ БЕЗ КРАЈА (2.део)

Планове издавачке куће „Прометеј“ у овој години усмерава неколико подстицаја, између осталих и годишњице: у 1919. цртале су се нове границе, одржана је Версајска мировна конференција, отпочела је живот наша нова држава … има много тога што треба приказати, подсетити, превести да бисмо видели како су и други размишљали или како нас виде у том контексту данас

Након толико врхунских наслова, и Прометејевих и још неких трудбеника из сфере издаваштва, да ли смо успели макар и „промил” истине да пласирамо свету? Гаврилу Принципу придодаше ововремени епитет – терористе. Да ли смо успели да нешто мало „поправимо“, или смо заправо пропустили прилику која се не понавља?
Урадили смо веома мало. Поменути 15. септембар био је прилика да се позову наши савезници из Великог рата, али не само они, да се на том чину прославе завршетка ослободилачког рата поздравимо и са окупаторима. Даље, остаје као видљив резултат више научних скупова са страним учесницима и то је корисно и остаје као трајан документ. Већ излазак дела наших аутора у свет је веома велик проблем. Успех је забележила књига наших врсних историчара Мире Радојевић и Љубодрага Димића, Србија у Великом рату 1914–1918, а веома тешко иде с пласирањем оваквих дела у иностранство. Треба имати у виду да се и на том плану води невидљива битка с књигама у светским библиотекама. Кад одавде пошаљете књигу у неку велику светску библиотеку, то не значи да ће она тамо бити каталогизирана и доступна оку шире јавности. За ту борбу смо веома слаби. Одавно је позната прича колико смо лектората српског језика изгубили по свету после распада Југославије, а и као издавач национално вредних књига нисам запазио да оне на организован и систематски начин одлазе као репрезенти наше земље у стране библиотеке. Није нужна нека годишњица да би се овакав посао боље организовао и радио. Афирмација наше културе и историје је трајан задатак. Важна је сарадња са савременим страним историчарима и ту је веома добро што смо објавили више аустријских историчара, неки су нам долазили да заједно представљамо књиге и коментаришемо раније догађаје. Постоји добра намера да се то продубљује у смислу истинског бољег разумевања историјских токова…
Хрвати се, ево, оглашавају већ другом књигом која оспорава Јасеновац! Безмало се сугерише закључак да су српска деца тамо била у јаслицама а онолики страдалници у – бањи. Шта мислите о нашим недовољно гласним или никаквим одговорима на овакав чин?
Жалосте ме овакве чињенице. Сретали смо се са „шарањем“ подацима о бројевима страдалих чак и од стране наших људи који примају државну плату. Немамо континуитет у раду на овом плану, немамо утврђене националне приоритете кад је у питању историографија, а друга страна стрпљиво и доследно обавља свој посао.
Када је реч о хрватској страни, академик Василије Крестић, наш највећи стручњак за српско-хрватске односе, наглашава да „ту више нема ни науке, ни трунке морала, нити здравог разума… Треба да схватимо да имамо посла са људима који су спремни да искривљују и фалсификују историју да би је прилагодили дневнополитичким и државним интересима“. Имамо свеж пример из Хрватске. Ново прекрајање историје изнео је недавно контроверзни аутор Игор Вукић у својој књизи Радни логор Јасеновац. Потпуно фалсификовање чињеница… Зато треба поћи од раније утврђених и међународно верификованих чињеница, а то су подаци на основу првих ексхумација које је урадила државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије, а које је потврдио и Центар „Симон Визентал“. Оне говоре да је у јасеновачким логорима нестало најмање 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности. Где је наш проблем? У меморијалном комплексу Јасеновац, који данас припада Хрватској, као жртве се наводе само идентификовани, односно 83.145 убијених. Од завршетка Другог светског рата до данас ми нисмо умели да попишемо властите жртве! Лепо је рекао Црњански: Широка река људског заборава, која протиче болно, непрестано, у историји, однела је све друго… На то се надовезује фалсификовање историје. Бескрупулозна лаж се лако уочи и вероватно је се стиде иако не реагују приметно многи у Хрватској, али опасни су други, такозвани „стручњаци“ који злоупотребљавају ауторитет знања и збуњују јавно мњење. То је опасан вид пропаганде, јер му се поклања поверење полуобразоване публике. Тако можемо да закључимо да је Јасеновац веома повезан са Великим ратом. Наметањем метода ревизије разлога за Велики рат добија се основ за ревизију узрока Другог светског рата. Сада смо веома близу тога. Не заборавимо да се ревизионисти Великог рата и Другог светског рата баве тим послом некад због националних фрустрација, некад зарад политичких убеђења, али често и због материјалних интереса. А онда више нисмо код питања науке, већ код елементарног људског поштења.
Пред нама је још једна прилика да допринесемо историјској истини – две деценије од НАТО агресије… Да се не догоди да се и страдалницима од пре 20 година „одужимо“ као и палима у Првом светском рату? Хоће ли бити снаге да се занемари „осетљивост” НАТО клике, односно актуелних „владаре света“ са „оне западне стране“?
Од 2000. године Прометеј сваке године на неки начин обележава то трагично страдање. Сада ћемо обновити одличну публикацију Мирослава Стефановића Рат ваздушни – патње небеске. Сећања су још увек свежа, а довољно је рећи да смо тек сада, недавно у пуној мери, оспособили Жежељев мост. Двадесет година су Новосађани свакодневно имали непријатно подсећање…
Национални приоритет прве врсте јесте да се сачувају сва имена страдалих 1999. и да се покаже први пут да смо у том послу одговорни пред самим собом.
Живите и радите у Новом Саду. Познато је да није мало оних који би радо видели Војводину одвојену од Србије, а „кројачи“ судбине света имају мапе по којима Војводину са Србијом вежу само ауто-пут, Дунав и неколико „неважних” чињеница…
Недавно завршено обележавање века Присаједињења оживело је неке теме где је вероватно најмаркантније понављање питања да ли је одабран прави пут, односно да ли би било боље да се ишло на удруживање у нову државу преко Загреба. Не треба бити велики мудрац или пророк да се схвати шта би било са српским становништвом из Војводине да се ишло тим путем. Објављујем у континуитету са Малим историјским друштвом из Новог Сада и Сремских Карловаца грађу коју је иза себе оставила Покрајинска комисија за утврђивање ратних злочина у Другом светском рату на територији данашње Војводине (приређивач свих књига, а објавили смо их већ 16, јесте др Драго Његован). Имамо досад неколико наслова с документацијом шта је радила хрватска власт у Срему (Логори, Масовни злочини које је починио Антон Бауер, Политичке власти у НДХ, њихов представник у Срему др Јакоб Еликер и њихови злочини, Почетак окупације и стварање НДХ као и први месеци „државно-правног“ уређења, Акција Виктора Томића и Покретни преки суд у Срему 1942 …), а то је све само људско зло! Следеће је сретање са ламентовањем над „нашом заједничком царевином“! Опет не треба много памети да се закључи да је то било одрживо – опстало би. Даље, треба погледати шта су Аустријанци, који су анектирали Босну и Херцеговину да би је наводно цивилизовали, заиста урадили – ништа добро за тамошње становништво, а исти је план био намењен и Србији… Следеће што је битно за разумевање живота у Војводини је жеља која се јавља у сваком региону да буде што више самосталан и да сам одлучује о својој судбини. Познавање политике великих сила говори да је немогућа опција потпуне самосталности, а познавање историје властитог народа говори да је вековна жеља Срба „из Прека“ да се сједине са Србијом – тиме је све јасно речено. За остало, довољно је рећи да смо се кроз претходне деценије уверили – дневна политика оних који воде државу у великој мери утиче на подстицање аутономашких тенденција или на њихово умањивање. Нови Сад је моја стална издавачка преокупација и трудим се да на том плану што више учиним, а брзина развоја чини наш град све моћнијим, али утолико је теже толико људи повезати и приближити правој некадашњој души Новог Сада. Ипак, најважније је, рекао бих, да Нови Сад, који је примио процентуално вероватно највише српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, није нарушио поштовање других националних заједница и очувао је ту основну вредност коју је прокламовао Јаша Томић на Великој народној скупштини 1918. године.
Минула година је за вас протекла у знаку огромног труда и лепих награда. Какви су планови у текућој години?
У 1919. цртале су се нове границе, одржана је Версајска мировна конференција, отпочела је живот наша нова држава … има много тога што треба приказати, подсетити, превести да бисмо видели како су и други размишљали или како нас виде у том контексту данас. Увек је тако, оно што је за једну страну добитак за неког другог је лоше, треба то разумети…
Потребан је што већи рад на популаризацији свега урађеног. Имам велико поштовање за колегинице и колеге из Радио-телевизије Србије који се заједно са мном боре за ширење слике о Србији 1914–1918, за Радио-телевизију Војводине с којом обрађујемо тему Пречански Срби до слома Аустроугарске. Нове књиге о Новом Саду, Војводини, промишљено развијање акције Негујмо српски језик…
Крај

КОРИЦЕ КОЈЕ СУ „ПОПЛОЧАЛЕ” ПУТ Издавача 2018. 

ПОПУЛАРНА ЛИНГВИСТИКА
Српски речник синонима, Павле Ћосић
Српски дијалекти, Милош Окука
Основни наватл (астечко)-српски речник, Игор Секе

ЕДИЦИЈА СРБИЈА 1914–1918 ПЕТО КОЛО
Тешитељ, Клаус Гитингер и Винфрид Волф
Солунски фронт, Луиђи Вилари
Са женском јединицом у Србији, Солуну и Севастопољу, Изабел Емзли Хатон
Уточишта ни код кога – Дневник Тошка Влаховића из 1917. године, Божица Младеновић
Србија, Солунски фронт и уједињење 1918, Петар Опачић
Три силе притисле Србијицу, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић
Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, Новица Ракочевић
Глад у Босни и Херцеговини и смештање деце у Војводину 1917–1918, Мара Шовљаков
Велики рат и „мали“ човек: сведочења српских војника, Јасмина Томашевић
Дубровник у борби за уједињење 1908–1918, Милан Ж. Живановић

ЕДИЦИЈА СРПСКЕ ВОЈВОДЕ
Војвода Радомир Путник I и II, Саво Скоко
Војвода Степа Степановић I и II , Саво Скоко и Петар Опачић
Моје успомене, Живојин Мишић
Војвода Живојин Мишић, Петар Опачић
Одбрана Косова поља 1915, Петар Бојовић
Мемоари, Солунски фронт, Србија, Балкан, Франше д’Епере

ЕДИЦИЈА ПРЕЧАНСКИ СРБИ ДО СЛОМА АУСТРОУГАРСКЕ
Петар Кочић и Гаврило Принцип, Горан Васин и Дејан Микавица
Архијереји Карловачке митрополије, Горан Васин
Срби Далмације, Дејан Микавица
Српска Војводина, Дејан Микавица
Пречански Срби у Великом рату 1914–1918, Дејан Микавица, Горан Васин, Ненад Нинковић
ЕДИЦИЈА РЕКА
Поподне писца, Петер Хандке
Смрт непознатог саксофонисте, Жељко Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *