Зона сумрака – Прича о два протеста

Сваки пут када помислимо да глобалистичко лицемерје не може достићи виши ниво, они нас поново изненаде. Својим понашањем према демонстрацијама у Француској и Венецуели, Емануел Макрон опет је подигао лествицу

Масовне демонстрације већ дуже време потресају Француску и Венецуелу, али „демократски свет“, како неки називају транснационалну елиту, одлучио је да само један од двојице на улици оспораваних владара мора да оде. Наравно, не ради се о првом човеку Француске Емануелу Макрону. Проблем је у демократски изабраном председнику Венецуеле Николасу Мадуру, камену у желуцу елите који она не може да свари, преради и пусти у систем као што је случај с Макроном. Ово није никаква новост. Све ово је већ виђено. Али ситуацију чини изузетном, и претвара је у нови еталон за лицемерје – однос Макрона спрам ова два протеста.
Док своје грађане због тога што на улицама изражавају незадовољство његовом владавином и економским тешкоћама кроз које пролазе убија, сакати, хапси и затвара, Макрон сматра да „Венецуеланци имају право да се слободно и демократски изражавају“, па „признаје Хуана Гваида за в. д. председника“. Да се не враћамо сад на све што се дешавало у Француској од почетка протеста крајем новембра прошле године. Да не подсећамо колико је људи изгубило живот, руке, очи. Колико их је ухапшено и осуђено. Чињеница је да су грађани Венецуеле много слободнији у свом демократском изражавању и да се њихова полиција, иако је под контролом „диктатора“, озбиљно суздржава. Чињеница је и да су Хуана Гваида, лидера устанка против Мадура, 13. јануара привели припадници државне безбедности, али је он после 45 минута пуштен, док је 12 оперативаца СЕБИН-а укључених у његово привођење одмах ухапшено и оптужено због „злоупотребе положаја“. С друге стране, на пример, Еди Мартен је ухапшен и крајем јануара осуђен на шест месеци затвора (тужилац је тражио двогодишњу казну) само јер је преко друштвених мрежа позивао на протесте.
Човек чија је катастрофална владавина изазвала најмасовније протесте у Француској од маја 1968, и који се брутално обрачунавао са својим грађанима јер су покушали да слободно и демократски изразе свој бунт, а истовремено подржао нелегално свргавање на улици једног демократски изабраног председника и признао узурпатора власти у покушају, сада се љути што највиши представници власти у Италији подржавају његове противнике.
Због „мешања у унутрашње ствари“ Француске, Макрон је учинио потез невиђен од Другог светског рата – повукао је свог амбасадора из Рима. Шта га је толико изнервирало? То што се једна од водећих фигура италијанске политичке сцене Луиђи ди Мајо састао с представницима „Жутих прслука“ и подржао их уз оцену да је „ветар промена прешао Алпе“. Француско министарство спољних послова овај састанак је прогласило „неприхватљивом провокацијом“, а није им пријало ни што је Ди Мајов политички партнер Матео Салвини у више наврата оцењивао да се у Француској „поштени грађани“ буне против „председника који влада против свог народа“.
Рекли бисте да су Ди Мајо и Салвини учинили исто што и Макрон, подржали демонстранте који хоће да сруше свог легитимног владара и да су лицемерни колико и он сам, јер истовремено одбијају да подрже венецуеланског пучисту Гваида. Ствар је, међутим, потпуно другачија. Ди Мајо и Салвини само подржавају своје политичке истомишљенике, што је уобичајена пракса у демократском свету најчешће оличена у формирању наднационалних политичких покрета попут Европске народне партије или Социјалистичке интернационале, чији се чланови из различитих земаља редовно и често састају и солидаришу. То никако није мешање у „унутрашње ствари“ једне земље.
С друге стране, оно што су Макрон и остали производи система за варење транснационалне елите учинили признајући за председника особу која нема ни правни, нити демократски легитимитет је и више од „мешања у унутрашње ствари“. То је чист акт непријатељства. Непријатељства према Венецуели и народу те земље, али и према читавом свету. Коначни доказ да у очима естаблишмента који жели да влада светом нису битни ни демократија, ни људска права, нити слободе. Да је све ово празна прича која се користи док је у складу с интересима транснационалне елите, а када престане да то буде, онда постаје потпуно небитно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *