Почетна / Колумне / Зона сумрака – Хелсиншка реалност

Зона сумрака – Хелсиншка реалност

Да ли миш треба да прихвати реалност да ће га мачка појести, или треба да покуша да то избегне и промени реалност? Да ли борба против „неправедне реалности“ представља антицивилизацијски и антивредносни подухват, или је управо обрнуто?

Одбијам да прихватим гледиште по којем је човечанство тако трагично везано за мрачну ноћ расизма и рата да светлост зоре мира и братства никада не могу постати реалност. Верујем да ће голорука истина и безусловна љубав имати коначну реч – изјавио је Мартин Лутер Кинг децембра 1964. године примајући Нобелову награду за мир. Замислите сад да овај велики човек није ишао у сукоб с реалношћу која га је окруживала и да је себи и својим сународницима рекао да се „реалност мора прихватити“ и да је сваки напор да се она промени узалудно трошење времена и енергије. Да Мартин Лутер Кинг није устао и супротставио се реалности која га је окруживала, био би само још један „кућни црња“ који мирно прихвата датост судбине и слуша сваку наредбу господара, јер није довољно добар за било шта друго. С обзиром на то да је „одбио да прихвати“ реалност и за то био спреман да плати највишу цену, Мартин Лутер Кинг је ушао у историју, а његов народ је победио неправду и извојевао равноправност.
Да ли су Мартин Лутер Кинг и сви остали који су одбијали да прихвате реалност и борили се да је промене лудаци? Да ли је Ганди требало да прихвати реалност британске окупације Индије? Мандела реалност апартхејда? Спартак реалност римског циркуса? Француски револуционари реалност Бастиље? Верујемо да би све мудре главе „модерне и прогресивне Србије“ на ова питања одговориле одречно.
Постоји, међутим, једна „реалност“ у коју нас стално убеђују да треба да прихватимо и да јој се повинујемо – „реалност косовске независности“. Из дана у дан из бројних уста чујемо како је прихватање ове „реалности“ предуслов за то да Србија крене напред. За „реалност косовске независности“ највише су се ухватили иако је она од свих реалности уистину најмање реална. И у теорији, и у пракси.
Тако нам један од гласова прогресивног и модерног хора у Србији, извршна директорка Хелсиншког одбора за људска права у Србији Изабела Кисић, ових дана поручује да је „неприхватање реалности претња Србији“, да без прихватања реалности нема „окретања будућности“ и објашњава зашто је за „Србију важно да прихвати реалност на Косову“: „Само пуна нормализација односа отвара европску перспективу и за Србију и за Косово. Неопходно је под хитно прекинути кампање блокирања Косова у међународним организацијама и подржати пријем у УН, јер је то цивилизацијско и вредносно питање.“ Питање које цивилизације и којих вредности? Да ли је то реално?
Овакав приступ „реалности“ и њеном „прихватању“ није, како се то чини на први поглед, судар са самим собом. Овај позив на „доцилност“ и „мирење са судбином“ није у колизији с њиховим животним вредностима, нити с њиховим погледом на цивилизацију. Њихове праве вредности и идеали нису у складу, иако се труде да тако делује, с вредностима и принципима Мартина Лутера Кинга, Гандија, Манделе… Пре би се могло рећи да овакво њихово гледање на свет иде руку подруку с карактером оних којих се јавно гнушају, попут Видкуна Квислинга, Филипа Петена или Милана Недића, који су прихватили реалност немачке окупације. Шта би било да су сви у Европи признавали овакву реалност?
„ЕУ, без обзира на проблеме унутар ње саме, и даље је једина права алтернатива за Србију јер обезбеђује оквир који Србију треба да трансформише у земљу владавине закона, у којој ће се успостављати и чувати вредности људских права“, каже нам Изабела Кисић. На какво поштовање каквих законе треба да рачунамо, ако до њих треба да дођемо управо кршењем закона и то не само наших него и међународних. Како је дошло до те „независности Косова“, ако не најбруталнијим кршењем закона? Шта је ту било по закону? Да није бомбардовање? Које су то „вредности људских права“ које нам гарантује ЕУ? Некако се чини да што смо ближе чланству у тој организацији, наши грађани (њихов већински део) имају све мање људских права. Од све обесправљенијих радника, до силе извршитеља. Где се данас слободније демонстрира, у Београду, или европском Паризу? Истина је да би ЕУ Србију трансформисала у земљу владавине закона, али је питање чијих закона, као и поштовања људских права, само је питање којих и каквих људи.
Они што нас позивају да признамо и прихватимо овакве „реалности“ нису на трагу Мартина Лутера Кинга, него „кућног црње“, који зарад мало бољих животних услова у блато гура своје обесправљеније сународнике. Реалност је, како је својевремено рекао овај истински борац за људска права, да је „правда, иако привремено поражена, јача од тријумфујућег зла“. Истина је да је неопходно борити се против неправде, а не прихватати је јер је силна. Реалност треба мењати, а не прихватати је.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *