Почетна / Србија / Вучићев парадокс

Вучићев парадокс

Могу ли притужбе на рачун власти у Европском парламенту и састанци с представницима америчке амбасаде у „Хилтону“ да нам помогну да од Европске уније и Сједињених Америчких Држава одбранимо наше Косово и Метохију?

Да нам се ситуација у Венецуели не одвија пред очима, мислимо на отворену америчку подршку опозиционом лидеру који јавно обећава да ће изаћи у сусрет америчком интересу ако заиста дође на власт, да није сличног искуства, на пример, у Украјини, у несрећној Либији, да није онаквог искуства у Сирији и да се сад не враћамо скроз до свргавања Мохамеда Мосадека у Ирану 1953. године, уосталом, да нам није нашег искуства с 5. октобром 2000, можда бисмо и имали право да будемо сасвим наивни и да поверујемо у беневолентност и добре намере оних који, доказано, добрим намерама никада нису дозволили да стану на пут њиховим интересима.
И зато се бука коју провладини медији сад стварају због недавног гостовања Вука Јеремића и Драгана Ђиласа у Европском парламенту, и коју су створили због састанака лидера уличних протеста са представницима америчке амбасаде у београдском „Хилтону“, не може одбацити само зато што су је створили провладини медији и зато што су је створили јер је у овом тренутку такав интерес власти.

САСТАНАК У БРИСЕЛУ Лидери Савеза за Србију Вук Јеремић и Драган Ђилас, елем, гостовали су прошле среде у Бриселу у Европском парламенту, на округлом столу „Процес европске интеграције Србије“ који је организовао Савез либерала и демократа за Европу (АЛДЕ).
Излагања су и била таква, дакле европска (на пример Драган Ђилас: „Апсолутно сам посвећен уласку Србије у ЕУ… Више од 30 година сањам да је Србија пуноправна чланица Европске уније.“ Злобници ће можда приметити да су Ђиласови снови, када су се први пут појавили, били, такорећи, визионарски, будући да је ова Европска унија основана у Мастрихту 1992. године, 7. фебруара навршило се тек 27 година од потписивања споразума којим је Европска заједница унапређена у Европску унију), и двојица лидера Савеза за Србију претежан су део својих излагања посветила упозорењима да актуелна власт Александра Вучића скреће с европског пута.
Упозорили су, и та се упозорења могу оценити као оправдана, да се Скупштина Србије претворила у циркус и пуку гласачку машинерију, упозорио је Драган Ђилас и да се ниво подршке евроинтеграцијама налази на историјском минимуму а да је истовремено, од Вучићевог доласка на власт пре седам година (да, прошло је већ скоро толико), популарност Русије порасла за 20 одсто уз „константну кампању против Запада у медијима које контролише Вучић“, док су обојица опширно говорили и о стању у српским медијима, и ту ћемо закратко застати.
Јеремић и Ђилас, наиме, с правом су упозорили да није нормално медијско стање у коме лидери опозиције не могу да добију прилику да се грађанима Србије обрате путем јавног сервиса какав би Радио-телевизија Србије требало да буде, и нису много погрешили када су се пожалили на бруталност третмана који имају у провладиним таблоидима. Али погрешно би било из овога извући закључак да је, осим што је неповољнија по њих лично, медијска ситуација данас гора него што је била у време када су они били на власти. Не зато што Ђилас (и с њим Небојша Крстић који је у међувремену препливао) више не господари рекламним простором и зато више нема прилику да утиче на медијску сцену као што је имао тада, и не (само) зато што су и у њихово време медији били затворени за опозицију колико су и данас само у обрнутом смеру, и не само зато што данас ипак постоје медији који су оштро супротстављени властима а тада је постојао само недељник који вам је сад у рукама, већ и зато што су провладини медији, уз сву своју острашћеност и беспризорно навијање за власт, ипак у једном важном сегменту данас отворенији него што су били ономад – поред проевропских аналитичара који и даље у масама дефилују јавним простором, данас се, и то неретко, могу видети и чути многи који европском путу Србије оправдано успевају да пронађу и понеку ману. Да се не заборави: у време Бориса Тадића, и Драгана Ђиласа и Вука Јеремића колатерално, то је било сасвим незамисливо.
Но добро. Треба исто тако рећи и да ни Јеремић ни Ђилас, изузев оне знаковите Ђиласове опаске о порасту популарности Русије, ни речју нису наговестили да би били ишта спремнији од Вучића да уведу санкције Русији иако би баш то било музика за уши њихових европских саговорника, и такође нису, барем јавно том приликом, а не знамо шта је изговорено кад су камере угашене, исказали спремност на кооперативност у погледу Косова и Метохије.
Ову врсту ограде, да не знамо шта је рекао мимо камера, узгред буди речено, Јеремић је заслужио тиме што је већ показао да се не може сасвим веровати ономе што изговори јавно, ма колико пријатно звучало то што јавно изговори. Зато што у тајности он заступа сасвим другачије, дијаметрално супротне ставове. Својевремено нас је, тако, а и даље то чини, уверавао у своју посвећеност војној неутралности Србије, док је иза затворених врата признавао да му је жеља да Србију уведе у НАТО. Америчка дипломатска депеша 07BELGRADE925, од 8. јуна 2007, наводи наиме да су „нам Тадић, Јеремић и ДС више пута сасвим јасно ставили до знања да је евроатлантска будућност њихов највиши приоритет“, док је у том погледу још директнија депеша из седишта НАТО-а од 5. септембра те године (07USNATO484): „Шпански представник питао је који ниво сарадње са НАТО Србија жели да оствари, на шта је Јеремић одговорио, ’пуноправно чланство’, подсетивши Северноатлантски савет да је председник Тадић то рекао генералном секретару.“
Али улажење у ову врсту детаља, иако важних колико су и ова питања, доводи нас у озбиљну опасност да од дрвета не видимо шуму.
Хоћемо да кажемо да суштина читаве ове епизоде у Бриселу лежи у томе што су Јеремић и Ђилас тамо отишли да им се, оправдано или не, то је чак најмање битно, пожале на овдашњу власт. Из тога следи питање – да ли су тамо отишли, и да ли су тамо примљени, само да би се изјадали и да би били саслушани са саосећањем, или да би упутили позив у помоћ и да се нешто у вези с њиховим случајем предузме? Како је потпуно јасно да је посреди ово друго, јер чак ни европосланици нису толико залудни да би само седели и слушали жалопојке западнобалканских опозиционара, а уз то је Ђилас позвао – ову поезију вреди цитирати дословно – на „конкретну подршку људима који верују да су демократија и слобода најважније речи у речнику живота“, поставља се и наредно питање. Хоће ли они нешто предузети из доброте свог срца и да би нама било боље, или зато што тиме хоће да остваре неки свој интерес? Одговор је јасан. Ено га, као што већ споменусмо, управо га гледамо у Венецуели.
И проблем лежи баш ту. Сваки позив на интернационализацију било чијег унутрашњег питања – а томе је служило Ђиласово и Јеремићево гостовање у Бриселу – представља отварање врата страним силама да се умешају и опосле оно што је у њиховом интересу, маскирајући при томе сопствени интерес нашим као што су то учинили 5. октобра. Још ако је земља суочена с проблемима с каквима је наша, и ако су интереси сила позваних у помоћ – Јеремић у Бриселу рече да ће је потражити с обе стране Атлантика – толико различити од наших, очигледно је да је ситуација још алармантнија него што делује на први поглед.

фото: ГОВОРИ СРБИЈА

САСТАНАК У „ХИЛТОНУ“ Случај је тако удесио, а можда и није нимало случајно, да се на ово Јеремићево и Ђиласово обраћање у Бриселу надовезало објављивање споменутих фотографија из „Хилтона“. На њима се види Јелена Анасоновић, једна од организатора протеста у Београду, са Кетрин Вирџинијом Волчек, трећим секретаром америчке амбасаде у Београду, и нови председник Покрета слободних грађана, глумац Сергеј Трифуновић, са Волчековом, службеницима амбасаде САД Дејвидом Линдгреном Геренбеком и Денисом Ибишбеговићем, и Натаном Албахаријем из ИСАК фонда који се иначе бави унапређењем евроатлантских (НАТО) интеграција Србије.
Ибишбеговић и Геренбек већ су пре две недеље фотографисани на протестима које предводи Јелена Анасоновић, Ибишбеговић је приде виђан и на протестима „жуте патке“.
И тада је, као и сада, ову интеракцију америчка амбасада покушала да оправда својом природном потребом да „научи и разуме“ оно што се догађа у земљи, а то укључује и „редовне састанке са свим елементима српског друштва. Ово укључује и владајућу коалицију и опозицију, али и новинаре, студенте, пословне људе, религијске лидере и друге широм Србије. Ово није мешање у унутрашња питања“.
Оваквом би оправдању, макар зато што делује логично, још и могло да се поверује, само да, ех, те исте америчке дипломате за собом немају изванредно документовану историју директног мешања у унутрашња питања других земаља. Опет, ено Венецуеле, а том се случају поново враћамо не зато што је јединствен, или најдрастичнији, већ зато што је најсвежији. А сви смо хронично склони забораву па смо већ стигли да заборавимо и да су се америчке дипломате састајале с овдашњим опозиционарима и уочи 5. октобра, и да то нису били састанци организовани зарад учења и разумевања него је на њима припреман преврат у који су САД, према писању „Вашингтон поста“, уложиле више десетина милиона долара.
Али ако је и сада тако нешто посреди, зашто су се састали на јавном месту? Уместо да су се сакрили негде да их нико не види и не сними. А опет, призовимо поново сећање у помоћ, и Момчило Перишић се са Џоном Дејвидом Нејбором из ЦИА, када је издавао нашу земљу, састајао на подједнако јавном месту, у мотелу „Шарић“ на Ибарској магистрали.
Тако да разлози за сумњу у вези са састанцима у „Хилтону“ и те како имају основа. Најзад, горко искуство научило нас је (ваљда) да се Американцима не сме веровати (чак ни када дарове доносе), то јест да им се мора веровати да оно што раде, раде искључиво у сопственом интересу, а не зато што, рецимо, Србима, или Ирачанима или Венецуеланцима и Либијцима заиста желе да донесу слободу и демократију. Па смо зато сви, неко горе неко лошије, после њихових интервенција и прошли овако како смо прошли.

фото: ГОВОРИ СРБИЈА

МИЛОШЕВИЋЕВ ПАПИР У крајњој линији, да им Вучић испоручује баш све што се од њега тражи, као што то чини, на пример, Мило Ђукановић у Црној Гори, не би се представници америчке амбасаде састајали с представницима опозиције него би само гледали како да га оснаже, уосталом, као што то већ годинама, да не кажемо деценијама, чине у Црној Гори.
Ово нас запажање и доводи до суштине Вучићевог парадокса који је заправо само привидан.
Поставља се наиме, и не без разлога, питање зашто би Американци рушили Вучића када већ он наставља путем ЕУ интеграција Србије који нам и Американци препоручују, наставља па и продубљује сарадњу са НАТО-ом и најављује нови ИПАП, приљежно спроводи све реформе које од њега захтева ММФ па се сада, ево, његова власт спрема и да прода „Комерцијалну банку“, виђа се са Алексом Сорошем и допушта Тонију Блеру да га саветује, и да не набрајамо даље.
Није, међутим, ствар у ономе што Вучић јесте урадио него у ономе што није урадио. А није, такво је тренутно пролазно време, затворио косметски проблем онако како би то желели Американци, и није раскинуо с Русијом, и није угушио Републику Српску.
О томе – да не лежи амерички проблем с Вучићем у ономе што он јесте урадио већ у ономе што није урадио – сведочи речито, иако посредно, и она епизода којој је присуствовао Момир Булатовић, па ју је и записао у својој књизи „Правила ћутања“. После потписивања Дејтонског споразума Слободан Милошевић пружио је Ворену Кристоферу и Ричарду Холбруку празан лист папира с молбом да на њему запишу америчке услове за помирење са Србијом. „Очигледно се не разумемо“, одговорио му је Кристофер. „Не постоји коначна листа услова, ви у сваком тренутку треба да урадите све што ми тада затражимо од вас.“ Док је Холбрук додао и да су амерички пријатељи у кудикамо неповољнијем положају од њихових непријатеља – ето још једног привидног парадокса – јер непријатељима понешто и можемо да пропустимо, али пријатељи увек морају да ураде све по нашем диктату…
Суштина све ове приче, елем, од Брисела преко „Хилтона“ па до Дејтона, састоји се у томе да морамо да будемо свесни да се убрзано множе знаци да се Американци (и њихови европски вазали) спремају да нам се умешају у животе још директније него што нам се већ мешају. А то су знаци опасности да ћемо проћи онако како засигурно не желимо, без обзира на то да ли подржавамо актуелну власт, или опозицију, или ни једне ни друге. Уосталом, забога, погледајте Венецуелу. Или Либију. Или Украјину.

Један коментар

  1. Opasna igra.Igra koju igra aktuelan vlas veoma je opasna po Srbske nacionalne interese.I to nije samo vuciceva to je igra svih u vlasti.Zapad trazi bilo kakav potpis.Kako ovi i siptari vele obavezujuci potpis,a oni ce posle lako izbombardovati ono sto je za njih potrebno.Zato sve ove izjave o razgranicenju o podelama i ostalo deluju sumanuto.Sva gimnastika ovoga sveta je moguca.Sva naj naj dostignuca demokratije su moguca.Samo jedno niije moguce.Kosovo i Metohija nesmeju izaci iz Ustavnog poretka republike Srbije.Ako je to moguce voditi pregovore.Ako nije moguce izaci iz pregovora i zastititi Srbve juzno od Ibra.sve do toga da se isele u Srbiju.Srbija je i onako prazna.Sve drugo je zamajavanje sviju nas.A siptari neka pogledaju kartu mozda im nesto bude jasnije. A zasto Srbi ne mogu da izadju na more i cioji je Skadar i ostali primoorski gradovi mora se uvrstiti u Srbski nacionalni program.




    2



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *