Почетна / Свет / ВЕНЕЦУЕЛА НА ИВИЦИ ПРОЛЕЋА

ВЕНЕЦУЕЛА НА ИВИЦИ ПРОЛЕЋА

РЕВОЛУЦИЈА У АМЕРИЧКОМ ДВОРИШТУ

Актуелна превирања у Венецуели само су кулминација вишедеценијске борбе САД да ову „одметнуту“, а нафтом пребогату јужноамеричку државу врате под своје окриље. Да ли ће Венецуела после овог окршаја успети да остане „боливарска“, или ће се вратити у статус „монроовске“ државе и америчке квазиколоније

Где год има нафте, ту су Американци – рекао је Ив Монтан глумећи Марија, једног од хероја из филма „Надница за страх“ из 1953, чија се радња дешава у неименованој јужноамеричкој земљи са јасним назнакама да се ради о Венецуели. Данас, 66 година касније, ова спознаја више никако не делује пророчки и дубокоумно. То је већ деценијама опште место до те мере да ни отворено признање америчког саветника за националну безбедност Џона Болтона, да је кључна тачка у борби за Венецуелу нафта, никога не изненађује. „Веома би Сједињеним Државама економски значило ако би америчке нафтне компаније могле да уложе и производе нафту у Венецуели“, рекао је он на „Фокс“ телевизији додајући да САД у садашњој кризи у овој земљи имају „велики улог“.
Када се узме у обзир да Венецуела располаже највећим потврђеним резервама нафте на свету, да Вашингтон већ скоро две деценије, од доласка на власт покојног лидера боливарске револуције Уга Чавеза фебруара 1999. године, покушава различитим средствима да чависте свргне с власти, садашња ситуација у овој латиноамеричкој држави никога не може изненадити. Утолико пре што је већ поменути Болтон пре свега неколико месеци, у новембру 2018, у најбољем духу администрације Џорџа Буша Млађег (у којој је био амбасадор при УН), Венецуелу, заједно са Никарагвом и Кубом, прогласио „Тројком тираније“. Али изненађује флагрантан и огољен начин на који се државни удар против председника Николаса Мадура спроводи.
Учесници овог нечасног подухвата, и они у Каракасу, и они у Вашингтону, бусају се у груди као да је ствар већ решена, а успех осигуран. Битка се, међутим, и даље бије, иако некоме може деловати да се Мадуро и његове присталице налазе на рубу пропасти и да је само питање тренутка када ће се оклизнути и пасти у бездан. Али искуство нас учи да није тако, макар када се ради о Венецуели, јер и приликом ранијег државног удара, оног из 2002. против Уга Чавеза, изгледало је као да је проблем у америчком дворишту решен, а онда је дошло до преокрета. Група високих војних официра искористила је, наиме, масовне грађанске протесте против Чавеза у Каракасу и 11. априла 2002. извршила државни удар успевши чак да Чавеза заточе у једној војној бази. Његов ривал, кандидат либералног естаблишмента и крупног капитала Педро Кармона се, попут садашњег председника скупштине Хуана Гваида, прогласио за председника прелазне владе. Три дана касније, захваљујући масовној подршци народа и патриотских елемената у војсци, 14. априла Чавез се тријумфално вратио на власт.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *