Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – ЗАВИЧАЈНИ ПУТ ПОРЕД РЕКЕ

Учитавање могућег смисла – ЗАВИЧАЈНИ ПУТ ПОРЕД РЕКЕ

Завичај је моја мера поређења, платно на коме се одсликавају текућа искуства и осећања. То није предмет мога мишљења него само мишљење: упоредна, пратећа димензија мог постојања. Дат ми је заједно са животом, не да га хвалим или ружим него да га носим

Нема дана, а ваљда ни сата, да не помислим на свој родни крај. Веза се успоставља час по сродности с оним што ми је пред очима, час по супротности, или механички, без ухватљивог разлога. Завичај је моја мера поређења, платно на коме се одсликавају текућа искуства и осећања. То није предмет мога мишљења него само мишљење: упоредна, пратећа димензија мог постојања. Дат ми је заједно са животом, не да га хвалим или ружим него да га носим. Од њега, као ни од себе не могу побећи; покушавао сам, да, ево, стигнем до најдаљих граница европског континента, и да се од њега ни за педаљ не удаљим. Као да раздаљина појачава везаност. У две речи: незаменљив је. Виђао сам и лепших земаљских крајева, „објективно“ лепших; мерила објективности овде немају шта да траже.
Оне године, предели, лица, људи, речи; знојна августовска поподнева, изгорела ливадска трава; крепке никољданске сувомразице; грана тек дозреле трешње обасјана јутарњим сунцем, одонуд, од Букуље; срећа гледања и доживљавања упоредо са муком породичних и друштвених прилика… У кући није било струје, ни текуће воде, лекције сам спремао поред лампе-гасаре или плачљивог жишка, гулили смо тврду проју која се брзо плеснивила, и у свему томе нисам се осећао ни сиромашан ни несрећан. Кад се оно, деведесетих, појави несташица неких артикала, и почеше рестрикције струје, моје познанике, у Београду, захвати паника. Не и мене: био сам стекао имунитет, за цео живот.
Завичај је разводна кутија у којој се дешавају непрестани кратки спојеви на померљивој граници између свести и подсвести, видљивог и могућег, негдашњице и садашњице. Кроза њ се, као црвена нит каквог ненаписаног текста, провлачи кривудави пут дуг седам километара којим сам, као ђак-пешак, од 1950. до 1953, одлазио у варошицу са тек отвореном нижом гимназијом. И данас, кад год ми тај пут дође на ум, за тили час пројурим њиме, сагледам му све окуке, околне њиве и куће, авлије и бунаре, телеграфске бандере, као и врхове околних брда који су се са мојим климавим корацима љуљали као да су разапети на конопцу између Букуље и Рудника на истоку и Сувобора и Медведника на западу. Често сам, у повратку из школе, у ходу, читао понешто што бих нашао у општинској библиотеци, и клецав ход је појачавао љуљање предела кроз које сам пролазио.
Није било лоше или незанимљиве књиге; чим је нешто штампано, самим тим је било добро. За оно, што ме је мање занимало, кривио сам себе. Лако сам савлађивао огромне просторне и временске раздаљине које су отварали светски романи, приземљујући радњу на тло којим сам газио. И данас се сећам окуке на којој је Раскољников убио бабу: то се тако спојило, и не да се раздвојити. Све је на свету повезано, душа је стециште неизбројних одсева и укрштаја: мрежу асоцијација могао бих бескрајно проширивати, кад се не бих плашио да ћу изгубити и оно мало читалаца који су ми остали верни.
Где га све нисам сусретао и препознавао, где ми се није привиђао! У Прованси, у Тоскани, Ирској, Керали… Вукао се за мном, или искрсавао испред мене, као стална опомена ко сам, одакле сам, и шта ме кроз свет носи и води. Појавио се и испод једне зелене падине у Вермонту, куда сам пропешачио са ранцем на леђима, без циља и одредишта, наравно: тај пут је био сам себи циљ. Било је довољно да склопим очне капке, и зелена низбрдица се истог часа помешала са ленијом мога детињства. Иста изломљена црта коју људска рука није покушала да исправи, иста или слична речица која крчи пролаз како јој се где намести. Раздаљина између два континента брисала се у једном трептају ока. Данас ми долази и у сан, као збориште свих живих и мртвих који су ми некад нешто значили. Иза нанизаних брегова као непомерљиве црте мојих знања и осећања наслућивао сам чудеса због којих је вредело доћи на свет. Моја батргања, туђевања, све те бежаније и покајнички повраци добили су почетни замах у дечјој решености да се пробијем на ону страну, да видим шта се крије иза брегова.
Искорачио сам у непознато да бих, под другим именима, открио познато. Сан је обећавао оно што стварност не може дати. Она за то није крива, а ни сан не губи ништа од своје вредности. Место рођења му је обезбедило топло гнездо из кога се излегао.
Љубав према завичају? О, не! Отимао сам се од те, и од многих других подразумевајућих верности. У дванаестој години, у првом гимназије, бавио сам се активном атеистичком пропагандом: убеђивао сам вршњаке да Он не постоји, што су они примали сасвим равнодушно, пошто их питање није занимало. Годину дана касније, управо на путу покрај реке, једне вечери, Он ми је пришао, и одонда ме не напушта. Касније сам, превиђајући разлику између тривијалности и оностраности, написао „Памфлет против завичаја“: покушај раздвајања нежних осећања према природи и одвратности према људским слабостима није ми успео. Пријатељство с Вишњим ме је учинило попустљивим. Добри су оно људи, с обзиром на то шта су све видели и истрпели, а могли би бити много, много бољи, да је среће. Умеју да одмахну руком, да презру ситну вајду. Кад загусти, пристајем на солидарисање: с ким ћу, ако не са њима? Ово нема непосредне везе са патриотизмом. Родољубље је категорија политичке свести; моја везаност за родни крај није се зачела у глави него у цревима.
Повраци онамо учвршћују духовну равнотежу, помажу ми да прекинем сваку везу са друштвом које јури за славом, богатством и успесима. Брегови се нису укључили у потрошачку цивилизацију.
Мало је, на свету, онако љупких пејзажа какви се нижу дуж леве обале Качера. Оно је Вишњи обликовао у предаху од тешког рада на стварању Алпа, Кордиљера, мора и океана. Брда је месио као што сељанка милује хлебно тесто, са жељом да све буде на домаку руке и ока.
Упијао сам лепоту као што се земља напаја топлим пролећним кишама, несвестан обиља које ми се поклањало. У поврацима из школе гледао сам да увек завирим у неки дотле непознати кутак. У кући нисмо имали сата, понекад би ме кроз прозор пробудила месечина, па бих помислио да свањива. Зграбивши комад хлеба и парче сира, истрчавао сам у ноћ. Могла је падати киша, хучати снежна мећава, ништа ме није заустављало. У варошицу сам стизао око три после поноћи, таман да, са поштаром Сајићем, сачекам београдски воз. Онда бих ишчитавао претплаћене новине, и доспавао сат-два на канцеларијском столу, у Пошти, да се у освит зоре, појавим и пред школском зградом.
Неких поподнева бих се превише задржао у читаоници (отварала се врло касно), или у скитарању и окапању по пустим уличицама, па бих се кући враћао ноћу, целим путем смишљајући убедљиво оправдање за такво закашњење. Најчешће, то су биле припреме школских приредби: уместо две или три годишње, у мом програму их је било бар двадесетак. (Касније ми је требало и времена и напора да се одвикнем од корисног лагања.) Одлажући повратак кући, свраћао сам у једну шталу, тик поред пута, где бих одспавао у јаслама. Док су стајале, краве су ме миловале топлим дахом, а кад би прилегле, пробудио бих се укочен од студени и пошао безвољно кући, где ме је чекао отац са грдњама и батинама. И поред све упорности, није успевао да ме опамети. Несрећан човек, нашао се у чуду. Беше тек превалио тридесету, није знао шта да ради. Тек данас видим како му је било.
Све се ово збивало између тринаесте и шеснаесте године живота. Напунивши шеснаесту, у лето 1953, трајно сам побегао од куће; не и од сећања на божју лепоту природе, што се, надам се, осећа у понечем од онога што сам написао. Обиђох свет, да бих освојио мудрост од које немам нарочите користи. У лудости је било много више живота. Од света остадоше разбацани кораци, севови, понеко име, понека књига, и прашина, прашина.
А онамо, све је згуснуто, и заувек сабрано.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *