У шутњу потонусмо

На представљању књиге о Алојзију Степинцу коме је присуствовао државни врх Хрватске задарски надбискуп га назва „духовним кнезом двадесетог века“. Очекивао сам реакцију оних који су напали „Забавник“

рби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

ЧЕГА СВЕ ТУ НИЈЕ БИЛО Пре десетак дана краљица Велике Британије и поглавар Англиканске цркве одржала је говор поводом несугласица у друштву и Парламенту око услова за излазак Британије из евроунијатске заједнице. Јавно је рекла: „Док тражимо нове одговоре у модерно доба, ја више волим испробане и проверене рецепте“! Ко је речи разумео, а има бар мало искуства с кувањем и рецептима, зна шта нас чека. Све заједно.
Пре две недеље створила се у Србији велика халабука, подигла се кука и мотика око текста, признајем да га нисам прочитао, о Димитрију Љотићу. Текст је објављен у „Политикином забавнику“. Искрено не знам колики је тираж тих новина и ко их чита. Одрастао сам уз „Забавник“. Према том недељнику задржао сам и данас симпатије. Више сентименталне. С годинама, било то ваљано или не, човек тежи неким новим сазнањима и радозналост, ако је још има, напушта дечје стазе и креће се другим путевима. Елем, узбунише се НУНС, УНС, Јеврејска општина у Београду и дежурни критичари „ревизија историје“, „фашизам, нацизам“ и чега све није било. Није ми ни на крај памети да браним Љотића и његове злочине. Што самосталне, што у заједници с немачким окупатором Србије. Све је записано у историјским читанкама. Зашто онда све ово помињем?
Неколико дана касније у Загребу је представљена књига о кардиналу Степинцу. Представљању књиге присуствовао је државни врх Хрватске с председником Колиндом Грабар Китаревић на челу. Хвалоспев о личности Степинца одржао је задарски надбискуп Желимир Пуљић, који поред осталог рече да је Степинац „духовни кнез двадесетог века и да је зато могао да усмери хрватски народ ка васкрсењу“. Очекивао сам неку реакцију бар од НУНС-а, УНС-а, Јеврејске општине и свих других који су напали „Забавник“ због текста о Љотићу. Тишина. Ћутање. Нико да реч прозбори, а камоли да употреби изразе „ревизија историје“, „фашизам, нацизам“ и слично. Кад се нешто омакне или недолично деси у Србији, урлик на сав глас. Кад се то деси у суседству, а у питању је злочинац који је злочине над Србима, српским домаћинима, женама и нејачи чинио само зато што су Срби и православне вере, онда ни речи. Сви који су били храбри у нападу на „Забавник“ направише се да нису ни чули ни видели шта се у Загребу десило. Нико да помене злочине Алојзија Степинца, који је уосталом умро природном смрћу 10. фебруара 1960. године у самостану у Крашићу. Не, њега ћемо због злочина и светитељем прогласити (каква црква такви и свеци), на мисама величати. Можда, у нов покољ над Србима кренути.

ЧИН КОЛИНДЕ ГРАБАР Ваљда су се уплашили од чина који Колинда Грабар има у НАТО злочиначкој регименти или можда зато што злочин над Србима и није злочин. У сваком случају не ваља кад за злочин постоје два аршина. Зато се злочини не смеју заборавити, не због освете већ да се не би поновили. Ово морају да знају сви Срби, било коју веру исповедали. Зачепркајте мало по својим родословима и врло брзо, већ код четврте, пете генерације или колена, прадеде, прабаба или чукундеде наћи ћете да су били Срби. Мање од две стотине година. Водите рачуна о свом пореклу и вратите се тамо где по крвном сродству припадате.
Као што сам обећао у прошлом броју, наводићу за читаоце „Печата“ по једно правило из Законоправила Светог Саве (Миодраг М. Петровић, „Законоправило“, Жича, 2004).
Правило 50 на страни 449 гласи: „Мирјани не треба да се коцкају.“ Уз ово правило нема никаквог тумачења. Ваљда је и онда било јасно да је коцка порок, и да се тог порока ваља чувати.
Ваљало би и да неко од филмских уметника, а држава да помогне, сними филм о трагичној судбини малог Слободана Стојановића кога крвнички закла Ељфета Весељи. Све се зна. Постоје судске пресуде и живи сведоци. Да су на време снимљени и свету приказани филмови о хрватским злочинима у Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском, будите сигурни да не би било Српског Брода, Доњег Малована, Костреша,Чардака, Дервенте, „Олује“ ни других злочина у Хрватској од 1991. до 1995. године.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Ко може нек помогне Милану Мартићу, Милошевићу, Павковићу. Молимо се за здравље Асанжа. Помозимо нашој браћи и сестрама који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.

Један коментар

  1. Зоран Ђорђевић

    Брана Црнчевић је пре десетак година, у једном интервју у коме се, поред осталог, говорило и о српско-хрватским односима, рекао нешто чега се и дан-данас са сигурношћу сећам: Кад Хрвату у иностранству неко лоше говори о Хрватима он одмах скаче у одбрану својих, не да ономе да заврши. Србин, кад се лоше прича о Србима, ћути, слуша, слуша, и кад онај заврши каже: “Није то све, има још”.
    То самопорицање, да употребим израз Мила Ломпара, је оно што морамо да избијемо из главе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *