У потпису – Британија

Да ли би судски поступак против СПЦ у Лондону могли да креирају управо они који су се кроз историју показали највећим мајсторима за фалсификовање доказа?

Ако ће слике на изложбама о масовном убијању збуњивати будуће гледаоце, као што збуњују ове данашње, ако и они побркају године и деценије када су та сведочанства направљена, онда се намеће један закључак – злочини се мењају, али не престају. Геноцид који се данас врши није исти као онај који је окончан 1945, али тешко нама ако мислимо да је битно другачији“, написао је академик Милорад Екмеџић поводом отварања изложбе Геноцид над Србима 1941–1945/1991–1992. Изложбена поставка, архивска грађа, вредна сведочанства из Другог светског рата и потоњих сукоба на нашим просторима, фотографије са вуковарског ратишта и глинских стратишта, као и експонати из Јасеновца, након поставке у Београду пребачени су у конак манастира Свети Никола, у Епархији врањској. Архива Института за изучавање геноцида над Србима, који је залагањем владике Пахомија могао да настави с радом, запаљена је у подметнутом пожару, месец дана пре изношења доказног материјала у процесу против Слободана Милошевића у Хашком суду.

БЕЗОЧНИ НАВОДИ Око 1.600 докумената непроцењиве историјске и документационе грађе нестало је у пламену. Истовремено, против владике Пахомија кренуле су оптужбе за педофилију, ширене сумње у малверзације… Безочни наводи, никад ни потврђени ни оповргнути, остали су да лебде, не изнад глава уклоњеног епископа већ изнад целокупног клира СПЦ. Прича о Институту и архивској грађи коју је владика чувао пала је у заборав. Ова о његовим наводним непочинствима за која се терети цела СПЦ, а која су одбачена пред домаћим судовима, тек чека свој епилог у Лондону. Високи суд у Лондону бавиће се и предметом владике Качавенде, који је управљао епархијом с највише српских жртава у последњим ратовима. У тексту о покушајима стварања аутокефалне цркве у Босни Јово Бајић бележи: „У време када се 15. маја 1992. године у центру Тузле, на Брчанској малти, десио злочин, када је мучки нападнута колона Југословенске народне армије, у Београду је заседао Свети архијерејски сабор Српске православне цркве где је био и епископ зворничко-тузлански Василије. Чим је сазнао шта се догодило, епископ Василије је кренуо у Тузлу. Када је дошао надомак Тузле, успоставио је везу са челником тузланских Муслимана Селимом Бешлагићем, који је тада био председник Кризног штаба, и саопштио му да намерава да дође у Тузлу, на шта му је Бешлагић одговорио: ’Боље ти је да не долазиш.’ Био је то знак да православни свештеници Зворничко-тузланске епархије, како се не би поновила трагична историја из претходна два рата, морају напустити насеља у којима су Срби били у мањини и повући се са својим народом према Бијељини и Мајевици, и другим местима где је била успостављена српска власт. Ново епархијско седиште премештено је у Бијељину, а ниједан свештеник ни монах није отишао с простора Зворничко-тузланске епархије“. По сведочењима из најскорије прошлости, владика је у ратним условима обављао ваљано своју владичанску службу. Кривица за коју се терете наши епископи није доказана пред домаћим судовима, нити у црквено-судском поступку, који приликом пензионисања и склањања са катедри поменутих владика СПЦ није покретала. Епископи су, подсетимо, уклоњени из епархија без донете ослобађајуће или осуђујуће пресуде. Српска црква је тада постала талац потенцијалне тужбе. Њено нечињење сада је неко уочио и препознао шансу коју оно пружа.

ЛИК НЕМОРАЛНОГ МОНАХА О тој шанси известио нас је адвокат Младен Кесар, који пред Високим судом у Лондону заступа оштећене у шест тужби против Српске православне цркве због педофилије. Правни основ за надлежност суда у Лондону нађен је у факту да је СПЦ препозната и пред правним системом Велике Британије, будући да на простору ове државе има своју епархију. Младен Кесар рекао је за Радио Слободна Европа да сада тужена страна треба да одговори на тужбу, а онда ће се суд одредити како ће се парница водити: „То може бити на неки начин прекинуто или промењено од тужитеља и туженика, тако да они могу поднети суду захтеве за разне процедуралне радње и то ће одредити начин на који ће парница бити вођена.“
Занимљиво, реч је о суду који је по предмету тужбе осам породица из Приштине чији су чланови убијени на мучки начин, и то пред очима британског КФОР-а, пресудио да британске трупе, надлежне да бране Србе у региону Приштине, јесу биле одговорне, али не и криве. Случај се упркос доказима и сведоцима од интегритета, те мењању судских инстанци, практично није померао с почетне тачке. „Бавим се људским правима и била сам у прилици да оспорим правоснажност одлуке као што је незаконито одузимање слободе, али се никада раније нисам сусрела са оваквим правним препрекама“, рекла је тада у разговору за „Печат“ адвокат Јованка Савић.
За познаваоце енглеске политике на Балкану пресуда о питању одговорности КФОР-а на Косову није била изненађење, као што ни сада није потребно уложити већи напор па правилно претпоставити да би ова тужба против СПЦ могла имати другачију завршницу.
Кампања медија задужених годинама уназад да дају свој непроцењиви допринос у урушавању угледа СПЦ и конструисању лика неморалног монаха могла је да почне. Подсећања ради, поред извештаја адвоката из Лондона који заступа породице оштећених, медији су се осврнули на никад потврђене, што их не чини мање гнусним, оптужбе против епископа. Један новинар поставио је питање како је„пензионисани Качавенда, са бременом тужбе за педофилију и убиство, предводио литију у центру Бањалуке приликом освештања српско-руског храма“ и истакао: „Осумњичени педофил међу дјецом промовише Светосавље.“ Трагом чињенице да је међу подносиоцима тужбе пред лондонским судом и Бојан Јовановић, некадашњи ђакон који је пре неколико година јавно оптужио данас пензионисаног владику Зворничко-тузланске епархије за сексуално узнемиравање, новинар фабулира: „Његов живот више сличи животу какве распусне поп-звијезде, све са кичастим дворцем, са теревенкама, са младићима у загрљају…“

ПРСТИ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ Није овде реч о дубоком неразумевању позадине случаја. Лондонска тужба послужила је појединим медијима да направе „догађај“, а инструментализовани медији су светским моћницима дали прилику да се обрачунају са СПЦ и то у тренутку када она показује непомирљиви став по питању одбране територијалне целовитости Србије и одбране црквено-канонског поретка у Украјини. У том контексту треба тумачити и питање како је одређена надлежност суда на коме треба да се утврди грађанско-правна одговорност високих клирика из СПЦ када тужени немају пребивалиште у Лондону. Али од проблема надлежности Лондонског суда занимљивије би било знати како је уопште Велика Британија одређена да баш њени судови изврше обрачун са СПЦ. Да ли се у најављеном будућем процесу назиру прсти енглеске обавештајне службе, чији је рад на балканским територијама започет још деведесетих година, када су и одређена лица која данас могу да буду злоупотребљена у судском поступку?
Дубоко узнемирава и то да би овај монтирани поступак могли да креирају управо они који су се кроз историју показали највећим мајсторима за фалсификовање доказа, те чињеница да би кроз њега СПЦ могла да одговора за владике које су у крајишничким епархијама у преломним временима биле на висини својих владичанских задатака. Кад прође и овај притисак на Србе и Србију, треба се озбиљно позабавити сада већ антологијским предлогом српског адвоката и књижевника Драгише Васића који је у току Другог светског рата записао: „Ако преживим овај рат, основаћу на Београдском универзитету катедру за мржњу према Енглезима.“