Почетна / Дух времена / У ЦРКВИ СЕ ЗНА: НАРОД ЈЕ ЈЕЗИК, А ЈЕЗИК ЈЕ НАРОД!

У ЦРКВИ СЕ ЗНА: НАРОД ЈЕ ЈЕЗИК, А ЈЕЗИК ЈЕ НАРОД!

Пише Иван Негришорац

По мудрој речи Светог Николаја Велимировића Свети Сава је у времену хришћанског универзализма својим национализмом понудио убедљив одговор на опасност губљења народа усред светског вртложења. Зато „овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану“, а „насупрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним, изразом своје вере“

Мало је рећи да је Српска православна црква конститутивни чинилац српског народа, његове духовности и културе. Она то свакако јесте, али она је и нешто много више од те просте чињенице. Тачније и драматичније би било рећи да српског народа без Српске православне цркве уопште и не би било, а ако би некако и постојао, сигурно не би изградио себе у овако препознатљивом, врло специфичном идентитетском виду. Због такве, конститутивне, сведржитељске и спаситељске улоге за српски народ, вреди се подсетити и неких филолошких, језичких чињеница које нас на то подсећају. Институционално посматрано Српска православна црква боље од било кога другога зна значење старословенске речи ѨЗЫКЪ (јензик): та реч значи не само основни облик комуникативног средства неке заједнице (тј. језик као најсавршенији систем знакова за споразумевање) него и сами појавни облик те комуникативне заједнице (тј. народа) који то средство користи. Старословенска реч „јензик“ значи, дакле, и језик и народ истовремено, указујући на једну одиста племениту и не тако тешко схватљиву двозначност. Ако хоћемо да знамо један народ, морамо пре свега знати његов језик, тј. систем знакова којим он концептуализује свет у којем живи и сведочи о њему. Истовремено, ако хоћемо да научимо неки језик, морамо много тога знати о народу који тај језик користи, а то значи да се морамо питати како тај народ организује своја опажања о свету и те опажаје претвара у доживљаје, како тај народ мисли и осећа, како испољава своје вољне ставове и како успева да дела у свету, како види своје месту у васељени, а како васељену препознаје у себи. ало је рећи да је Српска православна црква конститутивни чинилац српског народа, његове духовности и културе. Она то свакако јесте, али она је и нешто много више од те просте чињенице. Тачније и драматичније би било рећи да српског народа без Српске православне цркве уопште и не би било, а ако би некако и постојао, сигурно не би изградио себе у овако препознатљивом, врло специфичном идентитетском виду. Због такве, конститутивне, сведржитељске и спаситељске улоге за српски народ, вреди се подсетити и неких филолошких, језичких чињеница које нас на то подсећају. Институционално посматрано Српска православна црква боље од било кога другога зна значење старословенске речи ѨЗЫКЪ (јензик): та реч значи не само основни облик комуникативног средства неке заједнице (тј. језик као најсавршенији систем знакова за споразумевање) него и сами појавни облик те комуникативне заједнице (тј. народа) који то средство користи. Старословенска реч „јензик“ значи, дакле, и језик и народ истовремено, указујући на једну одиста племениту и не тако тешко схватљиву двозначност. Ако хоћемо да знамо један народ, морамо пре свега знати његов језик, тј. систем знакова којим он концептуализује свет у којем живи и сведочи о њему. Истовремено, ако хоћемо да научимо неки језик, морамо много тога знати о народу који тај језик користи, а то значи да се морамо питати како тај народ организује своја опажања о свету и те опажаје претвара у доживљаје, како тај народ мисли и осећа, како испољава своје вољне ставове и како успева да дела у свету, како види своје месту у васељени, а како васељену препознаје у себи. У сваком случају, језик и комуникативна заједница, тј. народ који тим језиком говори и пише, неразлучиво су повезани: језик се шири и усложњава у мери у којој то когнитивни капацитети њених корисника захтевају и успевају да постигну, а народ стиче когнитивне моћи у мери у којој успева да изгради језик довољно рафиниран да обухвати најшире и најсложеније аспекте стварности. О томе нам довољно сведочи не само модерна лингвистика него и најтрадиционалније разумевање човека и његовог језика. По сведочењу Црнорисца Храбра, Човекољубац Бог „не остављаје чловеча рода без разума, ну все к разуму приводе и спасенију“, па са светим Константином Философом, званим Кирило, и његовим сачињавањем језика и писма, „разум, братије, Бог јест дал Словеном, јемуже слава и част и држава и поклањаније, ниње и присно и в бесконачније вјеки. Амин.“ Данас добро знамо да народ који има језик и писменост може да траје „в бесконачније вјеки“. То време „бесконачније вјеки“ испуњено је, међутим, нашим људским временом и мерама. Некада давно, негде крајем 80-их година, седео сам и разговарао са тада релативно младим, али већ веома цењеним српским англистом. Разговор је текао веома угодно, а односио се углавном на англоамеричку књижевнотеоријску сцену: све је текло сасвим регуларно док колега није изрекао реченицу која ме је у потпуности запрепастила. Он је, наиме, рекао како се још од младих дана, а та недоумица и даље траје, пита да ли се на српском језику уопште може ваљано књижевнотеоријски мислити? Ја сам му одмах на ту недоумицу одговорио једном претпоставком и низом питања. Рекох: претпостављам да си читао понеки текст Богдана Поповића, али јеси ли читао текстове и књиге Драгише Живковића, Николе Милошевића, Светозара Петровића, Зорана Константиновића, Зорана Гавриловића, Новице Петковића и др.? Он је, тада, искрено одговорио да их није читао, те да је целокупно своје књижевнотеоријско образовање стекао искључиво на енглеском језику, читајући махом енглеске и америчке ауторе. Данас развијати сопствени народ, његове когнитивне капацитете и многе сложености стваралачких процеса, неизводиво је без развијеног језика и његове моћне изражајности, а управо све то означава истинску одбрану сопственог језика и народа и обезбеђивање њиховог права на достојанствени опстанак у савременом свету. У светлости оваквог става могли бисмо потражити и могуће одговоре на питања која су мучила оног младога англисту с краја 80-их година. А одговор је следећи: да, на српском се може ваљано књижевнотеоријски мислити, па и уопште мислити, осећати, доживљавати и деловати у свету! То је пак могуће само уколико живимо у језику, и живимо са језиком, и живимо језиком, не одвајајући га од своје најинтимније суштине и највеће драматике нашег колективног живота! Уколико се предамо изазовима другога језика и друге културе, ми ћемо се сачувати за сопствени, српски језик и српску културу само уколико не подлегнемо ефекту империјалног и колонијалног притиска, уколико се као креативни субјекти не претворимо у ропску понизност и мождану меласу лишену сопственог облика. А то значи да би бављење другим језиком и другом културом нужно требало да укључи и питања како се све те стране специфичности могу изразити српским језиком и српским културним шифрама, у чему су сличности а у чему разлике! Бављење другим културама нужно би морало бити компаративно и контрастивно, са уочавањем свих културолошких специфичности, сличности и разлика, а не би се смело утапати у општост без граница, у глобални свет лишен препознатљивости чинилаца који га конституишу.Нова српска култура, започета Вуковом реформом, унела је велики јаз у биће српске културе, а језик се радикално почео разликовати од оног на којем је вековима негована језичка култура и писменост пре строгог утемељења у народном језику. Као што добро знамо, отпора овом процесу је било много и много се узалудне енергије потрошило како би био заустављен процес који се није могао зауставити. Данас, кад је овај реформски процес одавно већ прихваћен као неминовност и као нужна претпоставка за развој модерне нације, можемо поново, на новим основама, приступити обнови језичких и културолошких континуитета. Време је, дакле, да закопамо ровове и јазове који деле стару од нове српске језичке културе; време је да Вуков и вуковски српски народни језик поново сучелимо и, колико је то могуће, усагласимо са памћењем и искуством предвуковског језика у разним својим појавним облицима, од старословенског и црквенословенског, српскословенског, рускословенског и славеносрпског. Дакако, све то ваља чинити не са намером да се створи некакав језички галиматијас, не да би се поново почело говорити „по правилима баба Смиљане“, како би то рекао Вук, него зато да би се поједини запретани, па и заборављени језички слојеви могли поново преиспитати и, уколико има довољно ваљаних разлога, реактуелизовати унутар књижевног, тачније стандардног српског језика нашег доба. О томе је, дакле, реч: о потреби да српски народ живи и преживи у пуној блискости са самим собом, са својим бићем и језиком, са свим својим лутањима и страдањима, са својим узлетима и вазнесењима, са својим континуитетима и дисконтинуитетима. А добро је да ту реч измирења изрекнемо баш на Савиндан, на дан светитеља на чијим подвизима српски народ већ вековима гради своју душу на крајње специфичан и стваралачки подстицајан начин. По мудрој речи Светог Николаја Велимировића Свети Сава је у времену хришћанског универзализма својим национализмом понудио убедљив одговор на опасност губљења народа усред светског вртложења. Зато „овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану“, а „насупрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним, изразом своје вере“. Искуство и поуке Српске православне цркве показале су се корисним и спасоносним у многим ситуацијама насталим после светосавског покрштавања и изградње Цркве као народне установе засноване на Духу светом, али образлагане старосрпским језиком који су Срби тога доба могли добро да разумеју. Захваљујући таквим начелима, веома је природно то што су Срби настојали да учествују у свим општим, универзалним догађајима и процесима тако што би претходно били у стању да те догађаје и процесе објасне пре свега самима себи. То се показало у чину формирања Рашке државе и Српске архиепископије, током догађаја Косовског боја и из њега произашлог Косовског завета, у одлучности да се подигне Први, а потом и Други српски устанак итд. Ако су равноапостолни оци Српске православне цркве поставили овакав образац, можемо установити како је он задуго поштован, па нема озбиљнијих разлога да не буде поштован и данас, када српски народ треба да уђе Европску унију или светску, глобалну заједницу. И у те процесе треба ући са пунoм свешћу о томе шта се то чини, те какав је интерес српскога народа да у томе учествује. И због тога Српска православна црква треба да нам и данас буде узоран, светао пример који би ваљало следити!Зато је важно да објавимо како строгу деобу на стару и нову културу, средњовековну и црквену, с једне, те вуковску и народну, с друге стране, не треба више посматрати као строго одвојене, чак супротстављене феномене. На потребу оваквог дијалога својевремено је упозорио и Меша Селимовић у својој књизи За и против Вука (1967), па ту негде треба и наставити са озбиљним књижевним, филолошким и лингвистичким радовима. Матица српска томе даје своје и те како важне доприносе, и то пре свега организацијом научноистраживачких пројеката као што су Правопис српскога језика (1993; Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица, са више нових издања), једнотомни Речник српскога језика (2007; редакција Мирослава Николића), Нормативна граматика српског језика (2013; Ивана Клајна и Предрага Пипера), израда Речника старосрпског језика (руководилац Јасмина Грковић Мејџор), Речника славеносрпског језика (Исидора Бјелаковић и Александар Милановић), терминолошких речника и др. Дијалошким односом старе и нове српске културе, те смирењем разлика, па и сукоба, можемо постићи бар три важна, изразита циља: прво, омогућићемо снажнији развој српскога језика највише у домену апстрактних, духовних феномена; друго, утемељићемо свест о самоме себи као народу веома дугога трајања, а тиме и свест о народу који у будућности може бар исто толико да траје; треће, повратком религијској свести утемељићемо менталну супстанцу данашњег човека, те упутити га ка светлим исходима и ка метафизичкој победи над смрћу, као и ка созерцатељном односу према таквој егзистенцијалној радости. Уз то, немојмо заборавити и чињеницу да се у окриљу Цркве данас негује један веома леп и изражајан српски језик, онај вуковски дакако, али оплемењен моћном хришћанском духовношћу. Можда ће се некоме учинити да све ово речено јесте веома мало, али је ипак сасвим довољно да схватимо колико је Српска православна црква утемељила опстанак српског народа. Зато сада, када покушавамо да искажемо оно дубинско разумевање које нас је нагнало да изрекенемо ову муцаву реч поштовања за нашу цркву, све некако осећајући да овакви гестови превазилазе нашу људску памет, можемо закључити да би било најбоље да најзад заћутимо и да се у тишини предамо созерцању. А оно ће нам помоћи да схватимо шта је то Матица српска овога пута јасно и гласно рекла, и шта у будућности од нас самих можемо и треба да очекујемо!

Реч на додели Повеље Матице српске за неговање српске језичке културе, у Матици српској, на Светосавској свечаности 

У Матици српској је 25. јануара одржан програм Светосавске беседе на којој је главни беседник био митрополит загребачко-љубљански Порфирије. На тој свечаности он је у име Српске православне цркве примио Повељу Матице српске за неговање српске језичке културе. Објављујемо текст образложења који је том приликом изрекао председник Матице српске. Добитници овог значајног признања су и академик Предраг Пипер „за доприносе српској нормативистици и неговању српске језичке културе“, као и проф. др Михај Миља Радан „за доприносе очувању српског језичког идентитета и српске језичке културе у Румунији“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *