Шта је Украјини њена борба дала

За Порошенка је приоритет да излазност на предстојећим изборима буде што мања, јер ако незадовољни масовно гласају, онда је он изгубљен, а постоји и могућност да испливају афере које значајно мењају рејтинге

Ако је веровати актуелном председнику Петру Порошенку – Украјину чека светла будућност! Наравно, уз одређене предуслове. Најважнији је, свакако, да он победи на предстојећим председничким изборима 31. марта. Друга два, поручује човек чији је мандат обележен грађанским ратом, падом животног стандарда и изневереним очекивањима, јесте приступање Украјине ЕУ и НАТО-у. У том случају, уверава, његова земља имаће „гаранцију независности“. И још истиче да ће савремена Украјина наставити своје тежње ка приступању овим организацијама, а „пуноправно чланство“ донеће јој „националну безбедност, слободу и благостање“. Ове речи представљају суштину председничког предизборног програма Петра Порошенка, али се иза њих крију бројна неиспуњена обећања. И не само његова него читаве постмајданске „елите“. Сада ови људи, преко три најпопуларнија кандидата и фаворита председничке трке – бивше премијерке Јулије Тимшенко, шоумена Владимира Зеленског и самог Порошенка – траже нови бланко чек народног поверења. И обећавају, обећавају…

[restrict]

БОРБА „НА ЖИВОТ И СМРТ“ Треба, ипак, пажљивије сагледати шта је суштина њихових „понуда народу“ и колику подршку уживају месец и по дана уочи гласања. У односу на ситуацију од пре две недеље, дошло је до одређених промена у рејтинзима кандидата. Не толико у поретку прво троје – мада је Зеленски сада у благој предности у односу на Тимошенкову, док је Порошенко и даље трећи – већ у процентима које они освајају. Сада су Зеленски и Тимошенкова „скочили“ на око 20 одсто, док је председник Порошенко „порастао“ на много стабилнијих 15 процената. То је показатељ да други кандидати, а има их преко 40, не могу озбиљније да парирају, изузев донекле Јурија Бојка, који представља изразито проруско бирачко тело и „врти“ се на око 10 одсто подршке. Нема сумње да ће се главна битка водити између троје прворангираних.
Поједини аналитичари упозоравају да се овим предизборним рејтинзима, који се објављују у украјинским медијима – не сме веровати. Иза пројекција стоје истраживачке агенције са значајним реномеом и искуством, али се тврди да поједини кандидати плаћају огромне суме како би њихове цифре изгледале уверљивије. Највећим ресурсима, наравно, располаже председник Порошенко и нагли пораст његовог рејтинга ни за кога није изненађење, ако се зна да му је ово борба на живот и смрт. У случају пораза даља политичка каријера била би му озбиљно угрожена, а није искључено да би, ако некоме буде потребно, могли да испливају и веома неугодни детаљи, појединци, сведочења и активности које, најблаже речено, нису у складу са законом. Зато ће он користити сва средства која су му на располагању да потисне Зеленског и Тимошенкову. Јулија Владимировна се, рецимо, већ жалила на некоректно понашање власти и тражила да се са списка председничких кандидата скине анонимна особа, извесни Јуриј Владимирович Тимошенко, који има потпуно исте иницијале и презиме као она – „Ю. В. Тимошенко“.
Бивша премијерка, иначе, игра највише на карту „већег поштења и мање корупције“ у односу на актуелног председника. То је музика за западне уши, где је корупција синоним за Украјину. Зато им се не мили да дају Кијеву нове кредите, донације и директну помоћ, јер знају да ће то све непогрешиво завршити у „правим рукама“. За Русију је Тимошенкова кандидат неупоредиво мање радикалан од Порошенка и утолико прихватљивија као потенцијални саговорник. То не значи да би њена победа значила и апсолутно задовољство Москве, али би у Кремљу свакако сматрали да је на власт дошао неко много адекватнијег понашања. А тога у протеклих пет година није било ни у траговима. С друге стране, дебитант Зеленски је као политичар велика енигма, јер досада није ни учествовао у јавним пословима, али се све више истиче његова веза с контроверзним бизнисменом Игором Коломојским, познатим по финансирању пронацистичког батаљона „Азов“ и казнене експедиције у Донбасу. Зеленски пак поручује народу: после моје победе почеће у Украјини економски процват. Његова предност је у томе што још није био на власти и није још увек имао прилике да изневери обећања, али победа овог кандидата донеће економски процват највише Коломојском.

ЧЛАНСТВО У НАТО-у НИЈЕ РЕАЛНО Најзанимљивија су, у овом тренутку, ипак обећања првог човека Украјине Петра Порошенка. Он истиче да ће добити „гаранције независности, националну безбедност, слободу и благостање“ оног тренутка када Украјина уђе у ЕУ и НАТО. Другим речима, Порошенко истиче да се све ово у Украјини никада неће догодити. Јер ни у ЕУ, нити у НАТО ову земљу не желе да приме и то се не може очекивати ни у наредних 10 година. Када је реч о ЕУ, Украјина не испуњава ни минималне критеријуме за пријем, а нема ни статус кандидата. Зауставио се Кијев на потписивању Споразума о придруживању још 2014. године. Србија је, на пример, овај споразум са ЕУ потписала у априлу 2008, али би тек 2025. могла да буде година када би Београд добио позивницу за чланство. То је пуних 17 година од споразума до могућег чланства. По овој аналогији Кијев би на чланство могао да рачуна тек 2031. године. Да би Порошенко могао да буде тај који ће увести Украјину у ЕУ, требало би му бар четири председничка мандата. А у петом његовом мандату обавезно крећу благостање, независност и слобода.
Осим тога, ни чланство у НАТО-у није реално. Старе чланице, попут Немачке и Француске, не желе ни да помисле на такву могућност, што би Европу аутоматски довело на ивицу рата с Русијом. То би значило да све државе чланице морају својим оружјем и животима грађана да се боре за „украјински Крим и Донбас“, по цену избијања светског рата. То је за лидере европских држава незамисливо, бар у догледној будућности. Дакле, врата ЕУ и НАТО-а су за Украјину чврсто закључана, јер то није обична европска држава средње величине, уређена и пристојна, каква би била пожељна за чланство. Напротив, то је земља у стању замрзнутог грађанског рата, у економском расулу, држава која не зна где су јој границе и из које сваке године емигрирају читави градови на Запад и у Русију. Поврх свега, то је држава која се налази на ивици тоталног сукоба с Руском Федерацијом, а у НАТО-у од оснивања важи правило – не можете у савез унети мање безбедности него што од њега добијате.
Исто важи и за новац. НАТО функционише по принципу куповине скупог наоружања, првенствено од Америке. Како се може очекивати да би украјинска армија, која чак и ћебад и суве оброке за своје војнике добија од Вашингтона у виду донација, могла одједном да се претвори у великог купца софистицираних борбених система, вредних милијарде долара? Остаје, дакле, Петру Алексејевичу само да покуша да још једном прода свом народу причу о само-што-није чланству у ЕУ и НАТО-у, али чињенице говоре супротно: за сваки нови дан проведен на овом путу Украјина плаћа високу цену, губећи и новац и људе, без икакве реалне перспективе и плана.
Сва социолошка истраживања показују да Украјинци више нису заинтересовани за апстрактна „достигнућа“, попут западних вредности, ЕУ и НАТО-а, каква им нуди Порошенко, него за веома конкретне, егзистенцијалне ствари. Мир, борба против корупције и повећање социјалних стандарда – три су главне теме које их занимају, а на економском плану: цене, инфлација и приходи. Овај списак уједно показује и који су највећи проблеми данашње Украјине. И демонстрира који су главни промашаји актуелне власти. Ако се зна да су протести на Мајдану крајем 2013. избили око „апстрактног“ проблема – кренути или не у брже евроинтеграције – пет година касније постало је очигледно да ове теме више никога не занимају. Док су под влашћу „диктатора“ Виктора Јануковича, с просечним платама од око 400 долара, Украјинци могли да буду „размажени“ и баве се високом политиком, сада, са преполовљеним зарадама и утрострученим трошковима живота, занима их једино – шта ће сутра јести. То је њима њихова борба дала.

ВЕЛИКИ УЛОГ У ГЛОБАЛНОЈ ИГРИ Зато је за Порошенка приоритет на изборима да излазност буде што мања, како би његов резервоар сигурних гласова могао да дође до изражаја. Уколико незадовољни масовно изађу и свој глас дају Зеленском (коме не може да се пребаци да је преварио бираче), или Јулији Тимошенко (која скоро 10 година није на функцијама), онда је Петар Алексејевич изгубљен. Већ су на друштвеним мрежама бројни „огорчени грађани“ који указују да су „сви они исти“ и да се „на изборима ништа не може променити“. Можда јесу исти и можда се ништа не може (бар не лако и брзо) променити. Али се бар може Порошенко сменити. И не треба искључити могућност да у финишу кампања постане знатно прљавија, да се из фиока извуку афере које могу значајно да поремете редослед кандидата на рејтинг листама. Ипак је Украјина велики залогај и улог у глобалној игри моћних.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *