СЕВЕРНИ ПОЛ

Појава је у научним круговима названа мистериозном: Северни пол није више на свом месту. Реч је о управо објављеном открићу да се магнетно поље Земље, иначе основа за модерне глобалне навигационе системе, тајанствено креће, гурајући Северни пол према Сибиру! Објашњење за догађање које се у научним круговима именује као „стање нереда“ своди се на својеврсна пипања у мраку претпоставки („млаз течних метала“), па је хипотезе, осим у стручним радовима, сувишно понављати. Теже се одолева напасти да се у овој појави не препозна нешто попут матрице погодне за представљање прилика актуелних и на глобалном друштвеном плану. Упркос резону да се бабе и жабе не пореде, како занемарити асоцијације које навиру када поводом игре геомагнетних сила читамо катастрофично интониране наслове: Руси преузимају Северни пол: Убрзано се раде нове навигационе мапе! Научници збуњени!
Ако је застрашујућа геомагнетна промена учинила да у планетарним димензијама „више ништа не остане исто“, не уочавамо ли да се и у ширим политичким приликама догађају померања која чине да стари оријентири више не важе. Наука управо обавештава да је ажурирање навигационих система императив за нормалан технолошки живот цивилизације, будући да је угрожено добијање „поузданих података о простору и времену у свим временским условима и било где на Земљи и близу Земље“. Како међутим раде, или – колико су угрожени сложени системи чије поуздане информације у јавној свести и колективним представама пресудно утичу на оријентацију у времену и простору савременог цивилизацијског поретка?
Када се, рецимо, поводом сукоба у Венецуели, земљи у жижи светске пажње, објави како је Бела кућа позвала војску ове државе да прихвати „мирну и демократску“, „уставну транзицију“, односно трансфер власти Николаса Мадура на Хуана Гваида (којег су САД признале за привременог председника Венецуеле), тешко је не закључити да је дефинитивно немоћан раније важећи политички ГПС систем и његови упути за оријентацију у геополитичким координатама. Узимајући наиме у обзир чињенице, посебно ону да Америка, овако „уставно и демократски“, смењује легално изабраног председника, и покушава да устоличи самозванца, уочавамо драстично и убрзано померање геополитичког Северног пола, дефинитивно погураног у опасном правцу. Док поводом овог догађаја др Мишел Чосудовски, директор Центра за истраживање глобализације из Монтреала, каже: „Трампова одлука да подржи привременог председника Венецуеле потврђује криминалну природу америчке спољне политике“, на домаћим друштвеним мрежама тектонска политичка померања одређују се једноставније: „Готово је са изборима, гласачким кутијама, бирачким списковима, добићете име новог председника и има само да предете као маца. Ко на време не схвати нови поредак и правила, зажалиће…“ Коперникански обрти, брутална огољеност и сведеност форме и наратива актуелне америчке спољне политике, указују и да полови светске стабилности, донедавно уравнотежени, бивају неумитно померани према некаквом алтернативном Сибиру и зими новог незадовољства. Сведоци смо великог померања моћи, каже Алистер Крук, оснивач и директор Конфликт Форума, наговештавајући да се догађа да они који на Западу, посебно у САД, управљају политичким дискурсом и контролишу га немају више ни моћ имагинације, а ни визију кадру да осмисли будућност.
Последично, сведоци смо да се не само у природи већ и у хаотичним приликама света догађају померања центара који одређују координате за друштвену и политичку навигацију. Разлози промена у социјалном домену нису мистериозни као што је то случај са геомагнетним лудовањем Северног пола, али њихово поуздано тумачење не мења чињеницу да важећи ГПС системи више нису корисни за пловидбу у актуелним планетарним приликама. Не мањка сведочанстава о озбиљном „информативном“ нереду насталом услед померања глобалне осе утицаја, посебно чињенице да сигнали који „поуздано обавештавају“ више не стижу само из једног извора, са дојучерашњих ексклузивних светих места у којима је пулсирала енергија моћи.
Недавно је наиме на Старом континенту пажњу изазвало парадигматично јавно обраћање „забринутих интелектуалаца“. У њиховом писму, које је пренео британски „Гардијан“, ова група славних историчара, филозофа и писаца, међу њима и добитника Нобелове награде, закукала је поводом „нове претње“ с којом се суочава модерна Еуропа. Они, дакако, позивају на заштиту либералних вредности од надолазећег таласа популистичких и националистичких покрета. Упозоравају да је „у позадини надолазећег брегзита и јачања националистичких осећања, либералне вредности у Европи су суочене с претњом без преседана од ’30-их година прошлог столећа“.
Нацрт овог манифеста у којем се позива на „спас ЕУ од распада и отпор силама зла на челу с Кремљом“, написао је, гле чуда, Бернар-Анри Леви, француски филозоф, којег многи медији без зазора именују као познатог ратног хушкача и пропагандисту обојених револуција. Међу потписницима поменимо и британске писце Јана Мекјуена и Салмана Руждија, америчку новинарку Ен Апелбаум, добитнике Нобелове награде Светлану Алексијевич, Херту Милер, Орхана Памука и Елфриду Јелинек…
Као поенту свог очајничког вапаја ови првосвештеници неолиберализма наводе: „Европа је одбачена од Британије и САД и све рањивија на акције мајстора из Кремља.“
Руси, како видимо, не „преузимају Северни пол“ само на плану геомагнетних сила већ то једнако силовито чине и на другим пољима јавног утицаја. Страх од мајстора из Кремља необуздано се шири. Од њиховог умећа страхују и поједини у Београду. У расположењу блиском паници коју производи необјашњиво понашање магнетних сила, односно померање центара моћи, тако настају и драматична саопштења. Једно је прошле недеље изнедрио Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) из Београда, упозоравајући јавност на могуће невоље. Кажу овдашњи убеђени атлантисти да се Србија налази „у врло сложеном тренутку преговора Београда и Приштине, за које се надамо да ће се завршити што пре компромисом између САД, ЕУ и две стране, а коме се Русија, ако је уистину пријатељ Србије неће опирати“. И то није све, јер се u наставку саопштава: „ЦЕАС сматра да је време запитати се ко тачно стоји иза грађанских протеста и са којим тачно циљем? Да ли се то под плаштом борбе против насиља у ствари у Србији прети нелегалном побуном која може имати велике безбедносне импликације, и то све је очитије у сарадњи са сарадницима и пријатељима једне стране земље, наводно Србији пријатељски настројене?“
Најновији балкански гамбит ЦЕАС-a и његове директорке (Ј. Милић) насмејао је немали део јавности у Србији, али и обрадовао оне који поводом договора Београда и Приштине призивају „компромисно решење“ по вољи доктрине Весељ–Харадинај.
У контрасту са овим стањем нереда, као тренутак својеврсне више симболике и утицаја сила једнако неспознатљивих као што су то оне што померају земаљске полове, поменимо да је дан после овог, садржајем бесмисленог, саопштења овдашњих декларисано проамеричких снага, у Србији освануло лепо сунчано празнично јутро. Био је то дан слављења Светог Саве! Новак Ђоковић је у том дану постигао свој седми тријумф на Аустралијан oпену, а патријарх српски господин Иринеј је поручио: Молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође држава које су светске силе прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *