Почетна / Интервју / Селимир Радуловић – Ехо косовске метафизике

Селимир Радуловић – Ехо косовске метафизике

Молитва је наука лечења душе на коју нас упућују и песници и тихи синови земље, они који ништа немају, а све поседују, којих свет није достојан

Пред нама су одлуке које ће нас опомињати да, у сенчењу чворишних меандара косовско-метохијске реалности, не сме бити места ни за трунку националног песимизма

Низу награда и признања које је добио за свој стваралачки рад, наш саговорник Селимир Радуловић, књижевник, управник библиотеке Матице Српске, протекле недеље, на Сретење, Дан државности Републике Србије придружио је још једну – Златну медаљу за заслуге.
Разговарамо о утисцима које је понео након уручења једног од највиших признања у нас, о његовом стваралаштву, о Косову и Метохији, Црној Гори, о Библији као митском извору које се као песник држи…

Ваше две последње књиге (Сенка осмог еона и Дах мале молитве) добиле су 2017. и 2018. године осам награда. Сада вам је, на Сретење, уручена Златна медаља за заслуге. С каквим осећањем сте понели ово последње признање?
Од Павла и свег хора његовог научили смо да је свака плот трава, односно да је сва слава човекова као цвет ливадски и да ланци и шибе могу бити блиставији од порфира и круне. Кад освојите неке године, венци и награде хитају ка вама као пчеле на саће. У икумени која је у пламену могуће је, из тихе и мирне луке, подсмевати се свим налетима таласа, ако гледате на оно што се не види, а не на оно што се види. Награде су, често наводим речи Милоша Црњанског, као живи песак; док трепнете, прогутају вас. На другој страни, има разлога да се награда доживљава као нека врста накнадне овере онога што сте урадили – да нисте бацали семе на камен неродни; као нека врста спасоносног лека за ударе и убоје које сте примили. Да, макар на трен, кротки и смирени срцем, поверујете да вам руке нису раслабљене и снага умањена.
Што се тиче мојих осећања, када је реч о последњем признању, позвао бих се на речи Александра Солжењицина да је неопходно дејствовати тамо где живиш и где радиш, у простору где се крећу твоје руке. Припадам групацији српских интелектуалаца која држи до аристотеловског начела да држава претходи грађанину, да нема грађанина без државе, да је она услов његовог постојања и да, након њеног распада, преостаје море људског песка, а не грађана, да је она, држава, брана да се не би препознавали у безличним колонама људи који живе и расту као што живе и расту биљке. Овај став о државотворном расположењу душе је, верујем, прави одговор на ваше питање.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *