Почетна / Србија / Патријархов протест

Патријархов протест

Може ли рушење власти да не буде истовремено и рушење државе, и зашто би и власт и они који би да је сруше требало пажљиво да саслушају патријарха српског Иринеја?

Када је ономад, има томе већ нешто више од годину дана, патријарх српски Иринеј из Бањалуке поручио да се председник Србије Александар Вучић лавовски бори за Косово и Метохију, морао је да зна да ће се према овим његовим речима свако понети у складу са сопственим политичким склоностима и сензибилитетом. И да ће се због тога и сам наћи на удару похвала и критика и усковитланих политичких страсти какве једном црквеном поглавару свакако нису потребне, напротив. Али је свеједно одлучио да то учини, вођен идејом да ће својом похвалом још више обавезати онога коме је похвалу упутио. Узгред, тако га је Вучић и схватио, па је рекао: „Колико су лепе, толико су и обавезујуће и веома важне речи патријарха Иринеја.“

ПОРУКА ИЗ „ПОЛИТИКЕ“ И као што тада зарад вишег циља – а одбрана Косова и Метохије несумњиво спада у циљеве највишег замисливог реда – није зазирао да загази у блато дневне политике од кога је по правилу тешко опрати се, патријарх Иринеј се и ових дана одлучио на сличан, рискантан корак у споменуто блато наше политичке свакодневице.
Овај део патријарховог интервјуа „Политици“ преносимо у целости: „Појачавање тих спољних притисака треба да доведе до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета државе. То јединство не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Социјални проблеми и незадовољство, који постоје код неких слојева друштва, не треба да цепају народно биће, посебно имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске, спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани. Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима.“

ВИСОКИ ПРИТИСАК Наравно да би поглавару Српске православне цркве било неупоредиво удобније да је оћутао уместо што је проговорио, отприлике онако како то чини Српска академија наука и уметности која – част изузецима! – не налази за сходно да сиђе са удобне заветрине академских висина и ухвати се укоштац с преломним тренуцима у којима живимо. Али шта ћемо с историјском одговорношћу да се не оћути?
Ово тим пре што патријарх нимало не греши када говори о перспективи јачања спољних притисака и синхронизованости удара на Србе с обе стране Дрине и са оне стране административне линије према Косову и Метохији.
Или пак неко мисли да ће тек тако нестати притисак да пристанемо на оно решење проблема Косова и Метохије којим би занавек била легализована агресија на нашу земљу? Или да ће НАТО одлучити да га ипак није брига за улазак Босне и Херцеговине у ову организацију? Па зато Босну и Херцеговину више није потребно централизовати и зато ипак није потребно укидати Републику Српску, почев од њеног имена. Или неко мисли да је случајно што је Бакир Изетбеговић најавио подношење такве иницијативе? И да једно с другим нема никакве везе него се, ето, једно с другим поклопило случајно?
А ако је патријарх Иринеј, нажалост, потпуно у праву када прогнозира да ћемо се на мукама тек наћи, и када прогнозира да ће на удару бити сав наш народ, јасно је и колико је оправдано оно што му препоручује; да му је боље да буде уједињен него разједињен јер прво даје наду да ћемо муке успети да издржимо, док друго представља рецепт за одлазак у вероватну пропаст.
Али то не значи и да сва прича о патријарховој поруци овде престаје. Напротив, њен комплекснији део почиње тек овде.

ДВОСТРУКА КРИТИКА Патријархова критика, наиме, кудикамо је сложенија него што то можда изгледа на први поглед.
Да, он је веома недвосмислен у својој критици уличних протеста у Бањалуци, Београду и остатку Србије („Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије“) које и не раздваја иако су им различити и поводи и организатори и поруке („Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани“).
Али погрешно би било из овога извући закључак да је патријарх резолутно стао на страну власти, а против оних који се буне против власти, како у Бањалуци, тако и у Београду. Не зато што патријарх није рекао оно што јесте рекао него зато што није рекао само то.
А рекао је, поновимо још једном, и следеће: „Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима.“
Хоћемо да (у)кажемо да је патријархова порука била избалансиранија него што су усијане главе способне да примете. Као што се види, он је рекао да разлога за незадовољство заиста има („државни органи имају обавезу да се више ангажују…“), али је, зарад вишег циља, а тај виши циљ је одбрана наших националних интереса који су сад на удару, незадовољне позвао да то своје незадовољство не преливају на улицу. Јер би то могло да нам се обије о главу и да добијемо више него што смо тражили…

КЉУЧНО ПИТАЊЕ Ово нас, заправо, и доводи до неколико кључних питања, и за противнике власти и за саму власт.
Да ли је, наиме, могуће да се рушење власти не претвори аутоматски у рушење државе? С друге стране, у (хипотетичкој) варијанти да народ послуша свог патријарха и одустане од протеста у име виших разлога, може ли то власт да искористи за јачање државе, а не за јачање власти? Могу ли власт и њени противници да, макар за тренутак, своју неслогу оставе по страни и да се усагласе око неколико, ваљда, неспорних а ургентних питања? Као што би, на пример, могао да буде заједнички став о томе да се решење за Косово и Метохију тражи само у оквирима Резолуције 1244 Савета безбедности УН, о очувању наше војне неутралности и о очувању Републике Српске у њеним дејтонским оквирима. Да ли би ово могле да буду три тачке око којих би могли да се окупе и власт и они који јој се противе? Да то буду наше заједничке црвене линије које би нашу заједничку позицију учиниле снажнијом него што је данас? Баш као што су то, упркос свој међусобној омрази, успели да учине Милорад Додик, Вукота Говедарица и Бранислав Бореновић, суочени с претњом Бакира Изетбеговића Републици Српској.
Наравно да су ова питања безнадежно наивна. А опет, наставе ли и једни и други да се укопавају у ровове као што чине с неразумном (иако објашњивом) истрајношћу, куда нас то тачно води? На ово је патријарх Иринеј покушао да им скрене пажњу. И права је штета што га нико није чуо…

Неслога у Приштини

Множе се сигнали да је владајућа коалиција у Приштини пред распадом и да је због тога све изгледније одржавање ванредних парламентарних избора у јужној српској покрајини. А то ће имати непосредан ефекат на дијалог Београда и Приштине који се ионако налази у стању хибернације.
Након што је открио да је пре недељу дана у кући шефа дипломатије Беџета Пацолија имао оштар сукоб с председником Хашимом Тачијем и шефом парламента Кадријем Весељијем и да се од тада нису видели, премијер Рамуш Харадинај изјавио је и да постоји могућност да његова влада падне већ током ове недеље јер Весељи „може да предузме кораке како би отишао из владе. Тај сценарио је реалан“.
А и приштински лист „Коха диторе“ пише да ће „Тачи и Весељи оставити на цедилу“ Рамуша Харадинаја, с којим не успевају да се усагласе ни око укидања таксе од 100 одсто на производе из Србије и Босне и Херцеговине, ни око Харадинајевог писма земљама Квинте у коме он позива на одржавање међународне конференције на којој би, у замену за укидање таксе, Србија признала независност своје јужне покрајине.
Иако је даљи развој догађаја у Приштини још далеко од извесног, унапред је прилично сагледљиво шта ће се дешавати ако не дође до спуштања тензија између Харадинаја, Тачија и Весељија. Пад владе, наиме, не би изазвао само превремене изборе већ и опстајање таксе коју, све и да има воље, не би имао ко да укине, а то заузврат значи и даљу суспензију дијалога уместо брзог доласка до решења какво Сједињене Америчке Државе преферирају. Отуда је готово извесно и да ће овакав сценарио САД покушати да предупреде. А да су САД у потпуности способне да владају кризом као што смо навикли да јесу, у ову ситуацију не бисмо ни доспели…

4 коментара

  1. Potpuno se slazem sa patrijarhom.Vise je nego ocigledno da su protesti sinhronizovani sa sve opstim pritiskom na Srbski narod i usmereni ka dodatnoj destabilizaciji i slabljenju pregovaracke pozicije.SPC je pozvana i duzna da iznese svoj stav.I taj stav je jedino u interesu Srbije ,i samo Srbije,ne politike i tako bi i trebalo ostati.Sramota je sto cute svi drugi koji su takodje pozvani da iznesu svoj stav. No stvar se moze posmatrati i ovako.Ja sam spreman da izadjem na ulicu i rusim Vucica iz dijametralno suprotnih pobuda od ovih za koje se zalazu ovi na ulici.Rekao bih iz pobuda o kojima govori Patrijarh.No ja ne mogu izaci i hiljade nas koji nemozemo izaci jer bi dali legitimitet ovima koji svesno ili nesvesno za pare ili iz gluposti rade protiv interesa Srbije. Postavlja se logicno pitanje ciji je interes da ovi protestvuju.Ja ne mogu da se otmem utisku da je to ista kuhinja koja nam radi o glavi a sa kojom nas predsednik pokusava da se dogovori da ne kazem neku rec blizu istine.Mislim da sam jasan.U krajnjoj instanci i politika predsednika i politika navodne opozicije vode ka istom cilju resenju na stetu Srbije i Srbskih interesa. Postavlja se pitanje kako je pod ovim okolnostima mogucje naci resenje ,BSZ POVREDE TERITORIJALNOG INTEGRITETA I USTAVNOG PORETKA.Ja smatram da to u ovom trenutku nije moguce i zato hocu na ulicu.I ne samo zato.Hocu na ulicu jer na mojoj zemlji sa mojim sredstvina,o mojoj hrani ne mogu da zaradim za goli opstanak da ne govorim o porodici.Hvala., Spreman sam ja da trpim za Srbiju ali sve ima granicu,vise eticku i moralnu,nego materijalnu.




    3



    4
  2. Немањићковац

    Немања, тзв. самодржац, сазивао је саборе у Дежеви где се договарао са племством. Све европске силе са Америком имају дугорочно договорену политику коју ниједан изабрани председник или премијер не мења. Ово је установљено захваљујући опште усвојеној филозофији државе: у Француској Социјална, у Британији политичка економија, у Немачкој идеалистичка, док су САД осмишљене у Европи. Французи се разликују ништа мање од покрајине до покрајине од нас Срба широм Балкана. Сви они су Французи без обзира на верско опредељење, док су се пре нешто више од два века клали горе него ми, и не само они . . . Свети Сава, ненадмашени државник, политичар и дипломата је био врхунски учен у свим наукама (правним), па и философији. Тако је своју даровитост, духовно надахнуће и ученост спојио у ретко виђену снагу. У Србији се филозофија не користи: ни у пословању, ни у спајању (на здрав начин) прошлости са савременим делањем ради остваривања што повољније будућности, ни породици као основи друштва, ни у васпитању деце и омладине (све чешће се изговара, нпр. у Новостима, тинејџер). Питање је да ли се на Факултету политичких наука проучава (поред оног општег) и дело св. Саве, св. Стефана Лазаревића и Милоша Обреновића, ненадмашених српски државника, политичара и дипломата. То се ради у Војној академији (не само нашој) са војним вештинама војвода Великог рата, а да ли (у нашој) и са генијалним стварањем војске од хајдука и генијалним војевањем највећег војног генија, Карађорђа. Дакле, за успешну државност, политику и дипломатију неопходан је договор свих битних делова српског друштва, било где да се налазе, за осмишљавање дугорочног циља. То може трајати годинама, али када се дође до главних сагласности, треба их пустити у народ – у све поре друштва, како би имао ко да их чува. Тада би данас задатак странака (уместо Немање) у Сабору (никако у Парламренту – брбљаоници) и Влади био да се такмиче за што боље остваривање договорених дугорочних циљева.




    0



    0
  3. unutrašnji dijalog

    Uvek sam za to da se podrže stavovi Patrijarha i SPC po pitanju odbrane društveno političkih interesa države, suverenitet, integritet… Lično sam pisanim kritikama u štampi branio Apel SPC za zaštitu Srba i njegovih svetinja 1982 od ignorantskog ponašanja i kritizerstva od strane političkih organa (kao, crkva je odvojena, da se ne meša).
    Sadašnji patrijarhov protest i prethodni stavovi suštinski se razlikuju što zbunjuje (na kojoj smo poziciji?), citiram: „ono što se preda i pokloni nekome (KiM) – nikada ne može da se povrati“: „Vučić se lavovski bori za Kosovo“; „Pojačanje spoljnih pritisaka treba da dovede do snažnijeh jedinstva naroda i države u odbrani suverenih prava i integriteta države“ (tačno tako, ali je Briselski sporazum konradiktoran, izdajnički koji ruši integritet-suverenitet Srbije: otima se i prdaje teriorija KiM). Unutrašnji protesti su i izraz protiv diktature i cenzure, a ne samo KiM.
    Patrijarh Irinej je u pravu kada kaže da je bolje da narod bude ujedinjen a ne razjedinjen, sada kada je najpotrebnije da se Srbija, RS i KiM brane i odbrane od spoljnog i unutrašnjeg faktora, ali po pitanju KiM to bi značilo da se narod ujedini u izdaji i prredaji KiM Briselskim sporazumom, sada pred svršen čin, zašto to nije traženo na vreme pre potpisivanja Briselskog sporazuma koji Kosovu daje sve atribute Albanske muslimanske države – unapred odredjen status koji se šest godina prikriva od javnosti.
    Tri tačke koje su predložene da se stvori nacionalno jedninstvo: R-1244, Neutralnost i Dejton, svakako da su neophodne, ali je prva (R-1244) kontradiktorna Briselskom sporazumu koji odredjuje DRŽAVNI status Kosovu – Albanska država (pred svešen čin: jel se Srpski narod pitao, izjasnio, prihvatio referendumom BS – NIJE).
    Nesloga u Prištini zbog neizvesnosti oko opstanka vlade ne donosi nikakve koristi Srbiji, jedino što neki misle da će rušenjem vlade opstati taksa na robu – i zato žure za brzo (istorijsko) rešenje Kosova (finalizacije Briselskog sporazuma) što prefwrira Amerika, sa nadom da će se takse brzo ukinuti. To je faktički zaobilazni put priznavanja nezavisnosti države Kosovo po BS – od direktnog priznavanja da to Srbija učini, što ne bi smelo ni u om slučaju!!!




    1



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *