Ослобађајућа деградација жене

Хероине новог филмског поретка

Нова типична жена у све бројнијим филмовима или телевизијским серијама је опаснија, крволочнија, порочнија, агресивнија и на сваки начин опакија од било ког мушкарца у ма како негативном контексту да је он представљен. Публика је дуготрајним али врло моћним и константним процесом негативног преображаја жене на екрану научена да страсно заволи да мрзи женско зло и да је увек изнова прихвата у све горем издању

Жене су агресивне, крволочне, најгорим пороцима подложне, бездушне, ратоборне, разарајућих порива према свету око себе, сексуални предатори, безосећајне и развратне, неустрашиво осветољубиве, социопатолошки изданци неолибералног раја модерног света. И пре него што појурите са одбрамбеним етикетама или нападима на ове тврдње, све поменуто је тек део особина којима су последњих година женски ликови великог и малог екрана доминантно и на нескривено задовољство најпре женске публике обдарени. Да ли је горепоменути више сиромашни него прецизни профил модерне филмске или телевизијске хероине производ кулминирајућих вишедеценијских настојања жена да досегну потпуну једнакост с мушкарцима заједно са слободом од свих друштвених стега, или је прљава, покварена и крволочна модерна хероина наметнута од стране новог филмског поретка мање је важно. Она је ту. Страшна и незаустављива као терминатор. Смртоносна и сексепилна, више није декор који вришти у необјашњивим нападима хистерије, а још мање је смерна домаћица која дочекује мужа са свеже спремљеном вечером или лака жртва манијака и психопата. Далеко је чешће да је ово потоње она. У једној од најхваљенијих мини-серија из првог дела протекле сезоне из понуде ХБО-а, „Убити Ив“, историја женских ликова је обогаћена психопатским серијским убицом у лику жене застрашујуће негативног набоја и бездушности какви раније нису виђени. Да ли је више од тога за бригу то што је управо због таквог лика негативке (мада ни детективка која ју је гонила нема квалитетније особине) публика имала толико похвала на рачун ове серије – сада је потпуно безначајна дилема.

[restrict]

„ОСЛОБАЂАЈУЋЕ“ УНИЖАВАЊЕ НА ЕКРАНУ Десет могућих Оскара, поред већ више од стотину широм света освојених награда, очекује „Миљеницу“ бизарног Грка Јоргоса Лантимоса. Толико наиме номинација има овај његов историјски спектакл у чијем је фокусу наводно лезбејска љубав краљице Ане и војвоткиње Саре, мада прича има укупно три антијунакиње чије су похотност, порочност, бахатост, нехуманост и саможивост пример актуелног „поправљања“ историје од стране политички коректним квалитетима наоружане пропагандне машинерије новог светског поретка. Процес адекватне калибрације женске појаве и „квалитетне присутности“ на екрану, тако, залази и у историју. Иде уназад и релативизује је. Заправо, драстично је мења. Можда се тренутак практичне примене тог преображаја може наћи у ономе што је донео серијал „Игре престола“ с галеријом женских антиликова који су гигантским корацима одједном прескочили све што је дотад сервирано гледалишту у форми женског зла. Тај процес је паралелан, и истоветно агресивно упоран, с промоцијом „геј толеранције“. И он једнако ефектно и декадентно „ослобађајуће“ деградира женски појаву на екрану. Један од добрих примера за свеобухватност и раширеност овог процеса је номинација за Оскара за главну женску улогу за поодмакло средовечну комичарку Мелису Макарти, у својој првој озбиљној драмској улози, у биографском филму „Да ли ћете икада моћи да ми опростите“, где је одиграла књижевницу специјализовану за писање биографија славних која је из лењости, ауторске осредњости и немоћи постала преварант продајући лажна писма звезда која је сама састављала. Не треба трошити речи на то да је и она социопатолошки, потпуно асоцијални, усамљени и друштвено маргинални лик у чељустима порока (алкохолизма) и да се баш као таква допала публици. Само је лош тајминг почетка приказивања филма „Уништитељ“ онемогућио да међу номинованим глумицама за најбољу улогу буде и Никол Кидмен, која је у овој крими-драми досегла екстрем у представљању антихероине, детективке која у својој дугој и бројним несрећама и промашајима испуњеној каријери прихвата место у тоталној каљузи живота. Физички запуштена и одурна, агресивна, порочна, психички на низ начина трајно и врло озбиљно оштећена она (уз помоћ најагресивније физичке деградације у радном опусу Никол Кидмен) као рушилачки тајфун разара животе свих око себе. Готово иста, као нека врста близнакиње је новинарка из прошлогодишње премијерне ХБО серије „Оштри предмети“ – њен алкохоличарски и сваки други душевни колапс, као резултујућа надградња тешких траума из детињства, једино је надмашен врхунским злом језивог лика мајке чији је такав лик недавно донео Златног глобуса за споредну улогу ветеранки Патриши Кларксон.

КОРУМПИРАНА МЛАДОСТ Врло је заступљен и код модерних аутора прилично омиљен лик, да се усудимо да кажемо, обичне жене (брижна мајка и одана, смерна жена) која се силом прилика претвара у сурову и незаустављиву осветницу, или бездушног криминалца, убицу, или све то заједно. Као притиском на дугме таква жена од домаћице постаје убилачка фурија без савести и обзира. Недавно смо и ми гледали у биоскопима римејк (који је опет био римејк још старијег филма са идентичним заплетом) акционог филма „Удовице“, у коме три даме из наслова после погибије мужева криминалаца настављају а пословима својих супружника далеко ефикасније и убитачније од њих. Шта тек рећи о богатој понуди женског зла у серији „Реј Донован“. Главна помоћница насловног јунака је социопата која обавља најпрљавије „послова“ без поговора и било каквих осећања, лезбејка наравно, а Рејов послодавац, у најнегативнием издању ветеранке Сузан Сарандон у њеној богатој каријери, јесте пословна жена лишена било каквих моралних обзира, грамзива, амбициозна и убитачна. Такође неспособна за било каква људска осећања. Али ни младост није занемарена у овом деградирајућем преображају жене. Ликови тинејџерки готово стопроцентно присутни у филмовима и серијама по правилу су „паметније покварени“ од својих родитеља и неоптерећни животним илузијама које је доскоро носила младост. Нове генерације су махом састављене од саможивих, асоцијалних, безосећајних, арогантних, бунтовних и, разуме се, порочним, свим криминалним радњама склоних девојака које знају шта хоће и како да то остваре па и када се чини да не знају. Чак и када су на страни протагонисткиња, оне више личе на негативце него на јунакиње. „Игра престола“ је дала врло широки спектар таквих младих дама. Али само ХБО има или је имао бар још десетак серија са тинејџеркама или врло младим јунакињама које могу да се подиче истим оваквим квалитетима. Шведски серијал филмова „Миленијум“, рецимо, у америчком римејку је показао свету како треба да изгледа модерна млада антијунакиња која је после учињене јој неправде на најбруталнији начин узвратила ударац својим злотворима поставши једнако сурова и зла као и они. На задовољство гледалаца, све заједно с бројним психичким оштећењима која су у конструкцији имиџа постала позитивни аспект личности, а не погубна мана која би требало да их изопшти из здравог друштва. Ужасне, на разне начине психички оштећене, осветољубиве и бездушне биле су и јунакиње нешто старијих филмова, што показује да је ова транзиција жене на филму процес дуготрајног и обимног минулог рада у којем су једнако учествовале и ауторке. Од чувених „Небеских створења“ Питера Џексона с психопатским тинејџеркама, преко осветољубиво смртоносне Уме Турман у Тарантиновом култном филму из два дела „Убити Била“, чувеног трилер-хорора „Хедерс“ у коме је декадентност психе младих доведена до екстрема, све с модерним римејком у форми серије, до смртоносне ЦИА аналитичарке у акцији елиминације Бин Ладена у хиту Кетрин Бигелоу „00.30 Тајна операција“, тај је процес константан, свеприсутан и стално унапређиван. Ту је у неколико сезона популарне ТВ серије из миљеа женског затвора „У моди је наранџасто“ – ако је уопште могуће да је било пропуста у експлоатисању женске психопатологије и величања капацитета њеног зла, онда је галерија ликова ове серије то богато употпунила, успут чак и ширећи хоризонте у том смислу. Не треба заборавити ни значајни допринос фрустрираној, антисоцијалној и криминалној јунакињи малих екрана који је током пет сезона давао негативно врло маштовит лик мајке младог Нормана Бејтса извученог из култног Хичкоковог „Психа“ за потребе серије „Мотел Бејтс“. Лик те и такве мајке објашњава у прецизном психоаналитичком маниру како се стварају посесивни мамини синови серијске убице са Едиповим комплексом. Да не улазимо у бројни може се рећи и архетип агресивне еманциповане жене у пословном и политичком свету према којој је некада врхунски негативац Гордон Геко из „Волстрита“ као пудлица међу вуковима.
Заједнички садржалац свих тих жена, па и оних које су сви обожавали и лаконски прихватали, попут ликова из чувених комедија „Очајне домаћице“ или „Секс и град“, јесте зло које су прво користиле када су досегле толико тражени ниво друштвене и породичне еманципације. Најлуђе од свега је да су управо такве антихероине прихватане од стране публике у тој мери и таквом интензитету да су доносиле велику славу глумицама које су их играле, а њихове су ликове постављале на најзначајнија места у рангирању омиљених филмских и телевизијских лица свих времена. Ефекат субверзије је потпун. Сви су страсно заволели да мрзе женско зло хранећи на тај начин даљу деградацију женске појаве на екранима тако да је овај процес постао зачарани круг храњења и резултујућег бујања једног зла на рачун новог, још шокантнијег.

[/restrict]