ОПСЕСИЈА ЗАПАДА: ПРОМЕНА ИДЕНТИТЕТСКЕ ПАРАДИГМЕ СРБА

У СУСРЕТ ДВАДЕСЕТОЈ ГОДИШЊИЦИ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРЈ

Пише Генерал Радован Радиновић

Оружана агресија је била приоритет Северноатлантске алијансе: као покриће за трајно базирање америчких трупа (Бондстил), и за постизање геополитичког циља – војне експанзије ка Истоку, ка границама Русије

Београдски форум за свет равноправних, у сарадњи са Клубом генерала и адмирала Србије, СУБНОР-ом Србије и Друштвом српских домаћина, ускоро ће обележити двадесету годишњицу оружане НАТО агресије на Србију. Иако су у то време Србија и Црна Гора биле уједињене у заједничку државу (СРЈ), без претеривања се може рећи да је агресија од старта била превасходно усмерена на Србију, мање на Црну Гору и то у граничном појасу према Србији. Од тренутка када се Црна Гора видно дистанцирала од заједничке одбране са Србијом, а то је учинила убрзо после почетка агресије, била је поштеђена од војних удара НАТО-а.

ДИРЕКТНА ШТЕТА – СТО МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА Извесно је да ће двадесета годишњица агресије бити достојанствено обележена у целој нашој земљи, на државном и друштвеном, односно народном нивоу. Циљ је да се не забораве бројне жртве браниоца отаџбине, војске и полиције, али још више оне цивилне, нарочито деца и стари. Дакако, не смемо заборавити и масовна рушења и разарања цивилне инфраструктуре, стамбених зграда, енергетских и привредних објеката. Посебно треба нагласити употребу муниције са осиромашеним уранијумом, графитних и касетних бомби и запаљивих убојних средстава, све оно што је довело до високог степена загађености животне средине и масовно угрожавање здравља грађана на дуги период. Колико је људи изгубило живот од одложених последица тровања воде, земљишта, шума и посебно од осиромашеног уранијума – тешко да ће се икад поуздано утврдити. Током 78 дана интензивних авио и ракетних удара агресор је извршио укупно 26.100 летова авијације, лансирао 415.000 пројектила укупне тежине 22.000 тона, напао 2.300 објеката, уништио је 38 мостова, 28 радио и ТВ станица и репетитора, 11 енергетских постројења, онеспособио је 470 км путева и 595 км железничких пруга, 25.000 стамбених објеката. Директна материјална штета од агресије процењена је на око 100 милијарди долара. Због разарања привредних објеката без посла је остало бар милион људи, а директно егзистенцијално је било угрожено преко два милиона становника. Поред тога треба заувек памтити више од хиљаду погинулих војника и полицајаца и преко 2.500 цивилних губитака. Не сме се заборавити ни ново европско варварство са САД на челу – они су једну малу земљу и њен поносан и правдољубив народ изложили злочиначком нападу искључиво зато што је бранио своје и то на својој територији и што није био спреман да без поговора прихвати ултиматум моћних. То су исте оне земље које нам данас отимају 12,3 одсто наше државне територије да би на њој успоставили другу албанску државу на Балкану, а при томе су бесни што ми на то добровољно не пристајемо и што се не дивимо њиховим лажним пријатељствима и наводним стратешким партнерствима.
Данас, 20 година после те злочиначке агресије, морамо се запитати коју врсту кривице учинисмо те заслужисмо да се нађемо под ударима најмоћније војне силе на планети и њених европских послушника и савезника, у једном посве асиметричном рату, са крајње асиметричним односом војних и свих других снага и елемената моћи? Шта смо то згрешили да би нам деценију пре оружане агресије Запад увео санкције почев од маја 1992. до краја 1995. и тиме разорио нашу привреду и економски систем, дискредитовао новоформирану државу (СРЈ), њен државни и друштвени систем, власт и вођство државе? Шта смо згрешили да од средине 1997. године до самог почетка оружане агресије према нама примене бројне мере и активности из домена доктрине сукоба ниског интензитета као облика унутрашње агресије, чији је циљ био потпуно разарање сваке моћи државе и њена дестабилизација, да би унутрашње снаге биле стављене под спољну контролу?

НИЈЕ „ДЕМОКРАТСКО“ ВЕЋ ГЕОПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ Кулминирало је оружаном побуном албанске националне мањине 1998. године, а једини циљ ове побуне био је сецесија Косова и Метохије од државе Србије. Та сецесија је свестрано потпомогнута, подржана и подстрекавана споља, од стране Запада и то тако да се спречи решавање дијалогом, мирним методама унутар државе, у искључивој намери да се добије алиби за спољну оружану интервенцију, односно агресију. Оружана агресија је била приоритет Северноатлантске алијансе како као покриће за трајно базирање америчких трупа (Бондстил), тако за геополитику војне експанзије ка Истоку, ка границама Русије.
Дуго времена, пре и после агресије, са разних страна, споља и на унутрашњем плану, убеђивали су нас да се радило о демократском питању, да се криза може решити оног тренутка када се „ауторитарна власт Милошевића“ замени „демократском влашћу ДОС-а“, односно када се легитимна власт обори превратом. Како, наводно, СРЈ, односно Србија, спречава да Албанци на Косову и Метохији користе своја права, онда „демократском Западу“ није остало ништа друго осим да поведе рат против наше државе и народа. За тај рат нити су тражили, нити су добили сагласност СБ УН који је једино властан да позивом на главу 7 Повеље ОУН наложи примену силе.
Напали су земљу оснивача Уједињених нација, први пут после Другог светског рата повели рат против једне независне мирољубиве европске државе, под изговором да спречавају хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији. А хуманитарна катастрофа и масовни егзодус становништва у суседне земље изазвали су, управо, агресијом.
И тако долазимо до кључног става да Косово и Метохија није демократско већ прворазредно геополитичко питање. Из тог разлога и рат, односно оружану агресију НАТО-а према Србији треба посматрати и разумети искључиво у геополитичком кључу. Данас то признају чак и функционери Клинтонове администрације, који су активно припремали услове за агресију. Био је то рат вођен на релативно малом геопростору, али рат који је имао глобалне геополитичке циљеве: 1. непосредни циљ је био свестрано ослабити српски фактор у оквиру тзв. балканског геополитичког чвора до те мере да он не буде у стању да игра било какву политичку улогу; 2. средњорочни циљ је био да се редефинише мисија оперативне доктрине НАТО-а након губитка глобалног непријатеља (Варшавски уговор и Совјетски Савез), тако да тај пакт више не буде искључиво одбрамбена алијанса већ да као офанзивна снага постане средство хегемонистичке политике САД и њихове глобалне стратешке доминације; 3. дугорочни стратешки циљ био је успостављање доктрине глобалне доминације, односно стратегије глобалног интервенционизма, која сваки кутак на планети третира као подручје виталних националних интереса САД. Управо таквој визији света и улоге САД у њему примерене су војне базе које је Америка расејала по целом свету, одакле настоје да тај свет контролишу и уређују по сопственим мерилима. Том циљу је подређено и неконтролисано ширење НАТО-а на Исток, односно војно окружење Русије која је досада једина била у стању да војним путем оспори амерички концепт глобалне доминације.

КОНТРОЛА ЕВРОАЗИЈСКОГ МОСТА НАТО, са САД на челу, планирао је оружану агресију на Србију још од средине 1998. године, тј. од времена када су тероризам прогласили за борбу за ослобођење, а терористичку паравојну организацију за ослободилачку војску, уз истовремено оспоравање сувереног права Србији да свим дозвољеним средствима државне принуде брани свој уставни поредак и територијалну целовитост. Да би онемогућили Србију да се применом војне силе одбрани од оружане побуне албанске националне мањине, чији је циљ био сецесија територије КиМ од Србије и стварање на том делу Србије друге албанске државе на Балкану, НАТО, односно Запад, предвођен САД, оружану агресију планирао је са следећом оперативном замисли: 1. масовни удари авијације и крстарећих ракета у трајању од два до три дана како би сасвим уништили војску Југославије; 2. с почетком НАТО удара покренути масовну оружану побуну Шиптара у форми терористичке паравојне организације ОВК, коју ће свестрано подржати и помоћи као легалну оружану силу ослободилачког покрета; 3. овладати простором КиМ, принудити СР Југославију на безусловну капитулацију и у државно-политичком смислу осамосталити КиМ под потпуном доминацијом Америке.
Успостављањем потпуне контроле над КиМ као својеврсном геополитичком тврђавом Балкана САД, Запад, НАТО, остварили су контролу над главним стратешким коридорима „евроазијског моста“ који воде ка Блиском и Средњем истоку, Црном мору и Кавказу, те Средоземљу и Африци. Тиме је дугорочно компромитована свака озбиљнија геополитичка амбиција Русије према Балкану и Средоземљу, али и запоседнута „одскочна даска“ и сигурно залеђе за будућа ангажовања у црноморској, кавкаској, каспијској и средњеазијској зони.
Ето најопштијег крокија главних геополитичких мотива и узрока оружане НАТО агресије на Србију 1999. године, те истих тих мотива којима се Америка и њени сателити (читај ЕУ) воде у притисцима који у континуитету, већ 20 година, испољавају према Србији да је принуде да прихвати и озакони илегалну сецесију као трајно стање. Није, дакле, агресија Запада на Србију покренута да се косметски Албанци одбране од наводног насиља српске државе него да Запад са САД на челу оствари сопствене геополитичке циљеве. Управо зато је илузорно очекивати да ће се однос Запада, а то значи и ЕУ, према државним и националним интересима Србије променити све док те своје дугорочно зацртане интересе не оствари. Западу је по вољи послушна, вазална и кооперативна, а не суверена и независна Србија. Ако то није довољан разлог да Србија размисли озбиљно о промени својих државно-националних приоритета када је реч о односу према ЕУ и Западу уопште, не знам шта би друго могло бити. Алтернатива је трајни губитак Косова и Метохије, а можда и много више, и није реч само о отимању државне територије и даљем физичком дробљењу српског народа. Радикална промена културно-цивилизацијске, идентитетске националне парадигме српског народа саставни је део геополитичке стратегије Запада. Да ли је у Србији ико спреман на то?

Аутор је члан УО Београдског форума

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *