Почетна / Дух времена / ГЛАС У ИМЕ ПОРУКЕ СРБИЈА НА ПРВОМ МЕСТУ

ГЛАС У ИМЕ ПОРУКЕ СРБИЈА НА ПРВОМ МЕСТУ

УМЕТНИЦИ – ПОЛИТИЧКИ МАРГИНАЛЦИ

Погубно је по дух нације што до јавног мњења допиру увек и једино стерилне критике квазиинтелектуалаца интегрисаних у систем, који лармају да су њихове тираде максимум могуће критике

Многи наши уметници и интелектуалци уопште усвојили су као свој код напредности фатаморгану „људских права“. Залажући се за ова апстрактна права они у ствари прихватају образац неолибералне подвале којим се бришу социјална права тако што се путем „људских права“ кривотворе и поништавају право на рад (запошљавањем на одређено време или према „пројектима“), на здравство (већина услуга се данас плаћа, почев од зубара), на школовање (плаћање школарине), на политику коју су изгласали грађани (неолиберални концепт каже да је у изборној кампањи циљ да се формира власт која уопште не мора да извршава оно што је обећала гласачима). „Људска права“ негирају концепт другости, јер се уоквирују у „политичку коректност“ (читај: у политичку послушност) и у демократију „која није идеална, али је најбољи систем од свих“ (дакле, грађани се спречавају да промисле другачију демократију од неолибералне или неки друштвени систем бољи од неолибералне демократије). Тако они престају да буду самосвојни грађани, а као уметници и интелектуалци постају политички маргиналци.

СТВАРАЛАЧКА СТЕРИЛНОСТ „Људска права“ не значе ништа у пракси. Али ако се неко заложи за социјална и политичка права грађана, онда ће бити етикетиран као националиста, клерофашиста, популиста, реликт прошлости. И власт и опозиција код нас се залажу за исто, дакле нема опозиције мишљења, јер су код нас чак и интелектуалци већином уз власт и уз опозицију какву имамо. Дакле, већином нису своји. Већином су клер власти.
Пошто би интелектуалци требало да знају више од просечног грађанина, ако су интелектуалци, дакле да виде боље и даље од њих, они су, ако је тако, најгори, јер свесно не испуњавају своју функцију друштвене критике, с малим изузецима. Један део интелектуалаца је и отворено против свога народа. То показује својим ставовима, приклањањем страним фондовима, слављењем кича, површности и егзибиционизма. Критикују народ, а немају храбрости да критикују режим. Самопорицање им је главно уметничко дело. Ружење народа је њихова „уметност“. Кукавичлук, лењост, конформизам, поводљивост за туђим, презирање свог народа и историје, стваралачка стерилност маскирана „новим уметничким изразом“, допуштање рушења свог уметничког и научног достојанства ћутањем на криминално запостављање културе и науке, одликују већину интелектуалаца, дакле уметника, писаца, сликара, глумаца, академика, професора.
Свака нација има свој идентитет, своју историју, геополитичку позицију које се не може одрећи, а ништење њене улоге води ка непредвидивим процесима глобализације као варијанте насилног, економског и војног империјализма. То потпомажу данашњи интелектуалци када критикују свој народ, као да они њему не припадају, а не супротстављају се таквој политици својих власти или страних интереса који би да од њега начине аморфну масу егоцентричних појединаца. Многе невладине организације су упориште највећих квазиинтелектуалаца, односно нуспродуката „политичке коректности“ (читај: послушности), „говора мржње“ (читај: вербалног деликта), „толеранције“ (читај: прихватања националне и политичке перверзије, као и индивидуалних људских настраности), „космополитизма“ (читај: егоцентризма и антисоцијализације људских бића), „реализма“ (читај: одсуства отпора, етике, морала), „емпатије“ (читај: одсуства љубави, пријатељства), глобализма (читај: одсуства духовности, патриотизма, историје). Политичке НВО у нас, а посебно неке у култури, оне сабласног имена, као неки центри за „културну деконтаминацију“, или са расистичком потком као неки „фондови за изузетност“, јесу политичке подвале под плаштом бављења културом. Политичке НВО су иначе недефинисани простор за терор мањине над већином, то су људи које нико не бира, губа без упоришта у демократији. То зло највише гаје квазиинтелектуалци, а будући да их углавном финансирају инострани интереси, те НВО су и политичке проститутке, а интелектуалци у њима политички макрои.
У данашњем времену већина уметника и интелектуалаца је пала на испиту, не само код нас већ и у свету. Једни су саучесници туђих интереса. А други ћуте. Резултат је исти.

МАЗОХИСТИЧКА ЗЛУРАДОСТ Најгори су они уметници и интелектуалци који својом површном критиком националних вредности, појма суверенитета и патриотизма, својим флоскулама о популизму, подмукло подмећући шовинизам, мржњу према другима као национализам који је позитивна одредница, односно љубав према своме, показују или своју мазохистичку злурадост и удворичку пакост, али и да су само квазиинтелектуалци, иако су можда и добри уметници, јер велики уметник и велики човек често не пребивају у истој личности. Истовремено врше глорификацију владајућег система представљајући га, кроз привидну критику да није идеалан, као једини и најбољи могући свет. Идеолошка функција таквог интелектуалца је само привидно опозициона. Наиме, они стварају привид да је неолиберална пошаст отворена ка оспоравању свог система, али они истовремено медијски затварају простор могућег оспоравања тог система усмерено на његову замену бољим решењима, управо уз подршку тог аутократског система који их ставља у први медијски план и тиме гуши аутентичне критичаре постојећег стања којима не дозвољава приступ тим истим медијима. На тај начин до јавног мњења допиру увек и једино стерилне критике квазиинтелектуалаца интегрисаних у систем, који лармају да су њихове тираде максимум могуће критике. Они се обрушавају на национални суверенитет (економски, политички, културни, војни) представљајући га као национализам, као „поглед у прошлост“, као „деведесете“, а бранећи тиме нехумани глобализам. Они не предлажу ништа ново, већ служе постојећем систему да се бори против другости и новина. Супротстављају националној димензији космополитизам, ту еврократску фатаморгану у служби светске финансијске аристократије, којој је циљ сеча националнних и индивидуалних корена, па критикују садашњост и антиглобалисте флоскулама којима још више учвршћују нашу поводљиву и неолиберално обојену власт у њеној самохвалисавости као непромењивој и демократској.
Такви интелектуалци критикују дихотомије капитализам–комунизам које су нестале у прошлости, којих одавно нема, критикују националну самобитност за рачун „европејства“, при чему заборављају да Запад и Европска унија нису Европа, која је већа од њих, већ су управо највећи непријатељи аутентичних европских вредности, што је кључ неоаустроугаризма који диктира Немачка преко Брисела. Они намећу хоризонталну дихотомију разних извитоперених и неприродних стања у односу на природност људског бића, као неку слободу наспрам објективне стварности у којој се болесном не помаже лажући га да није болестан. Они су пали у евроатлантску мрежу. Они не знају да је данас једина дихотомија неолиберални простор неомеђен за капитал, у коме хумане димензије нема, наспрам социјалне и хумане националне државе, као контроле над агресивним капиталом и гаранта социјалних права грађана.

„КАО ЛЕЊИН У ОКТОБРУ“ Неки наши интелектуалци се понашају као Лењин у октобру театрално глумећи демократе на трговима, а у ствари су апологете „наранџасте револуције“ иза чије завесе се налазе увек исти луткари. Наиме, захтеви се из дана у дан шире, али хоризонтално. Баве се последицама, а не узроком. Није важно ни ко одлази, нити ко долази, ако остаје исти друштвени систем. Ствари се мењају променом друштвеног система и оквира његових „вредности“, а не рециклажом политичара и захтевима за решавањем рутинских проблема. Ништа се неће решити сменом једног министра, то је текућа политика, а не промена, већ доласком на власт оних који ће сасвим другачије мислити, па таквих министара више неће бити, без обзира како се зове појединац на власти. А другачије да мисле је да не мисле као режим, нити као друга Србија, нити као Брисел, нити као Вашингтон. Другачије да мисле значи да знају да је мртав антагонизам капитализам–социјализам и да је једини сукоб у свету на линији неолиберализам или глобализам – социјална држава, стандард и слобода грађана. Сукоб је на линији фарсе „људска права“ и правог проблема „социјалних права“. На линији банкарске и финансијске аристократије и грађана света сведених на савремено финансијско робље.
Нема става наших анационалних трубадура да се ни педаљ Косова и Метохије неће никада и ни по коју цену уступити било коме, па ни НАТО окупаторима и шиптарским сецесионистима и да се око тога не могу водити никакви преговори. Нема става да су косметски манастири темељ националног идентитета српског народа. Они мисле да су Десанкини стихови само стихови: „Грачанице, кад бар не би била од камена, / кад би се могла на небеса вазнети, / ко Богородице Милешеве и Сопоћана, / да туђа рука крај тебе траву не плеви, / да ти вране не ходају по паперти.“ Јер ти наши квазиинтелектуалци никада нису помислили да им је место у манастирској паперти о којој пева Десанка Максимовић, тамо где је место грешницима одлученима од наше историје, од најлепших фресака на свету, од византијског плавог које је Ђото прекопирао из Дечана у Базилици Фрање Асишког у Асизију, од Српске православне цркве и српскога народа. Зато нема ни захтева за напуштањем „европског пута“, за прекидом бриселске издаје, за процесуирањем оних који крше Устав. Захтев за прекидом с неморалним, болесним и неприродним „европским вредностима“ које руше породицу, етику, морал – самим тиме руше здраво друштво, није захтев интелектуалног клера. Нема пароле „Србија на првом месту“ и патриотског осећања да се увек и на сваком месту она мора бранити. И од нас самих, ако треба. Они не траже да Србија буде на првом месту, да нема распродаје њених природних ресурса. Земља, вода, ваздух се никоме не продају, може се само привремено дати неки ресурс на коришћење концесијом и увек под условом да је Србија већински власник, да је власник српски приватник и или српска држава, свеједно.
Квазиинтелектуалци и уметници у Србији често служе као икебана на политичким скуповима, после којих они којима су они помогли да добију неки глас више, газе културу и достигнућа тих истих интелектуалаца и уметника, понижавају их и користе искључиво кроз праксу политичког клијентелизма. Многи интелектуалци, нарочито уметници, поистовећују своју познатост у јавности или уметничку популарност са својим могућностима деловања у политичким променама. Зато у својим наступима немају државотворну идеју, већ идеју политичког позоришта и перформанса. Ниска културна и национална свест треба да омогуће да се ништа политички и економски не мења и да Србија и даље срља у евроатлантски амбис. Ти интелектуалци мисле да је демократија „церемонијални привид“, како је данашњу демократију уобличио италијански угледни интелектуалац и публициста Ђулијето Кјеза, јер је од демократије остала само обмана дугиних или наранџастих боја.
Истовремено ти наши интелектуалци мисле да су напредни ако су анационални, „космополите“. Није уопште јасно одакле им примитивна идеја да национално искључује интернационално, европско, светско? Ми нећемо ништа учинити нудећи свету копије његових дела. Само наше аутентично стваралаштво засновано на нашим и светским темељима, на искуствима под нашим небом, на таленту наших уметника (срећом не оскудевамо у њима у односу на Запад) може да учини да будемо оригинални и различити. Ако смо то још изразили на високом уметничком професионалном нивоу, то ће нам свет признати. А уметници не треба да забораве да је Европа тесно одело за нашу земљу. У уметности је, наиме, само свет мера за Србију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *