НИ СЕВЕРНА, НИ МАКЕДОНИЈА

„Што се грбо роди, вријеме не исправи!“ Ова мудрост Валтазара Богишића злокобно ће прогањати македонску државоиду све док постоји

Када је готово три деценије развлачен спор око имена постао улог у НАТО ширењу како би се зауставио „руски малигни утицаја“ на Балкану и пресекла вардарска спона копненог и поморског вектора кинеског „свиленог“ Појаса и пута, Вашингтон је убрзао механизам „коначног решења“. У економски посрнулој Грчкој лидер извршне власти враћен је „на исправан пут“, док је у Скопљу председник маргинализован, а уместо неподобног „извикан“ нови, кооперативан премијер. Тако су постављене „фигуре за завршницу“ 17. јуна 2018. у селу Псарадес на јужној, грчкој обали Преспанског језера, где су две стране потписале споразум и сложиле се да ново име буде Северна Македонија. Истина је да „папир трпи све“, али су актери и суфлери оправдано стрепели да формализација неће ићи „као по лоју“.

ИЗНУЂЕНО ПРЕИМЕНОВАЊЕ Уследили су незадовољство, демонстрације и политичка криза, како у Грчкој, тако и с друге стране њене северне границе, где је оно што је потписано тек требало да прође народну проверу. Референдум, упркос „заслађеном“ питању „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО, уз прихватање споразума о имену између Републике Македоније и Републике Грчке“, због масовног бојкота је пропао (изашло мање од 37 одсто гласача). Скопске власти, уз снажну подршку Запада, хитро су кренуле у кампању забашуривања и релативизације не само чињенице да није прихваћено ново име већ да је одбијено и чланство у ЕУ и НАТО-у!!! Али будући да није прошао „план А“, прешло се на „план Б“. Решавање је пресељено у скупштине, где је много лакше спровести пожељан менаџмент кварљивог посланичког персонала. Македонско Собрање је само с једним гласом, специфичним методама намакнутим, изнад неопходне двотрећинске већине прихватило Преспански споразум. У здању на атинској Синтагми, после одлагања гласања за сутрадан и ноћи у којој је све могуће, то је било за неколико гласова комотније.

ИНСТАНТ НАРОД И РЕПУБЛИКА Тако је све гурнуто под тепих, али није решено. У чему је стварно проблем? Да ли је реаговао хеленски геополитички рефлекс против самоусађене тзв. словенске опасности и (велико)државног окупљања „три Македоније“? Шта је истинска Македонија? Нису ли Грци у праву када тврде да је македонско име узурпирано из њихове баштине? Ако територија државоиде настале од најјужније бивше југословенске републике није Македонија, шта је онда (било) њено стварно име и шта су заиста у националном смислу (били) њени становници? Према Ј. Цвијићу, несумњиво водећем светском балканологу, доскорашња БЈР Македонија, у ствари, махом представља јужни део историјско-географске Старе Србије. Он сматра да „Македонија обухвата (…) поглавито средњи и доњи слив Вардара, крајеве око великих језера на Западу (Преспанско, Охридско – прим. М. С.) и до Струме, негде Месте на Истоку“. Из тога следи да би само предели од апроксимативне линије Охрид – Прилеп – Овче поље на северу, до Солуна и Егејског мора на југу могли да се сматрају историјско-географском облашћу Македонијом.
Већина истраживача спорила се крајем 19. и почетком 20. века да ли је словенско становништво које ту живи српске или бугарске националне припадности. С. Гопчевић, на пример, сматра да све до Солуна преовлађују Срби. Цвијић, међутим, уводи појам „Македонски Словени“ и тврди да се ради о „аморфној, архаичној, флотантној словенској маси“ без развијене националне свести, да међу њима нема трагова бугарског идентитета и да је једино историјско предање које су задржали управо српско – о Немањићима, нарочито о цару Душану, потом о Косовској бици, кнезу Лазару, Краљевићу Марку, све до Карађорђа. Будући да је недвосмислено утврдио како настањују само „пределе јужно од Прилепа“, значи да је северно од тог града становништво српско.
После балканских ратова ти ослобођени крајеви кратко су били у саставу Краљевине Србије. Незалечивши последице сурове бугарске окупације 1915–1918, они су се нашли у југословенској, а не српској држави, да би потом уследила још једна расрбљујућа бугарска окупација. Ради „обуздавања“ српског чиниоца у „другој Југославији“ одмах је основана федерална јединица Македонија, чије је име протегнуто далеко изван стварног историјско-географског подручја. У њеним октроисаним границама „декрет-етногенезом“ проглашени су Македонци као једна од титоистичких „инстант нација“. Ако се неко побунио, као на пример Срби из села тадашње општине Вратница у Тетовском срезу, лоше се провео.

ПОЦЕПАНОСТ И РАСТРЗАНОСТ Настала је свеобухватна македонизација која је имала задатак да избрише све српске трагове. Јужни српски дијалекти преименовани су у македонски језик, уз вештачко комбиновање српске лексике и бугарске граматике. Српско становништво је расељавано под „маском“ колонизације, завршеци српских презимена на -ић принудно су мењани у -ски, руинирани, уклањани или преименовани у македонске су српски културно-историјски споменици, мењани су топоними и просторни репери… Уз снажну подршку титоистичких југословенских власти, неканонски је 1967. формирана расколничка тзв. Македонска православна црква, али то није био очекивани завршни чин идентитетског и државотворног експеримента већ још једно бреме које је у наслеђе преузела новоименована Северна Македонија.
Тешко је очекивати да ови процеси могу постати реверзибилни. На Балкану тавори једна неконсолидована, етно-просторно поцепана државолика творевина, у заблуди да ће уступцима одолети великоалбанској стихији. Иако припада православној цивилизацији, безрезервно срљајући у евроатлантске организације западне цивилизације, незаустављиво клизи у анархичну, растрзану „земљу с Јанусовим лицем“. У геополитичком смислу, њен положај је типичан баражни и тампонски. У служби је водеће глобалне силе, која настоји да посредством „Fort Krivolak“ контролише долину Вардара, али је у супротности с интересима суседа. И Албанија, и Бугарска, и Грчка од ње нешто траже или јој нешто оспоравају, а само Србија узмиче и прима ударце, пренебрегавајући да је то била њена етно-историјска и државна територија, те да и данас тамо има прворазредне геополитичке интересе. И да њен јужни сусед, макар се звао и Северна, и Македонија, само са Србијом има шансе за опстанак. А неће опстати признајући тзв. косовску независност, него повлачећи је.

3 коментара

  1. Da bi se shvatio problem mora se razumeti politika zapada prema Balkanu.Zasto je instaliran socializam u Rusiju i Srbiju.Zasto su ovde jedino pravljene vestacke nacije i drzave.Zasto je komunisticka ideologija,jedino na Balkanu imala podrsku zapada.Kako je moguce da se na karju 20 veka preko noci formiraju nacije,drzave i jezici na Balkanu,citaj Srbskom etnickom prostoru.Ako ovo razumermo razumecemo i odluke ove dve zemlje.U sustini oni se prepiru oko njihovih istorijskih zabluda.Oni se prepiru i nagadjau oko necega sto nikada nije bilo njihovo.Sto je samo silovanjem istorije pod uticajem kominterne uz blagoslov zapada i ne samo njega izaslo na dnevni red sve opste hajke i pogroma jednog naroda.U tom cilju stampaju se MILIJARDE evra i daju u ambis bez dna kako bi se sakrila prava istina.Navodni Ruski uticaj i Put svile se samo izgovori za neupucene.Naravno oni su znacajni sa aspekta koliko sprecavaju sprovodjene zacrtane politike.

    2
    1
  2. U zivotnoj i istorijskoj praksi buducnosti, nece biti drzave Severne Makedonije, ni suverene Makedonije jer bilo kakvo “darovanje” imena Makedonija, ne moze stanovnicima bivse juzne republike u SFRJ da obezbedi legitimaciju za sticanje nacionalnog identiteta.
    Tamosnje stanovnistvo je naime, nesporno, slovenskog porekla i otuda nikako ne mogu da postanu Grci, jer Grci nemaju slovenske korene. Oni su mogli da se zovu “makedonci” u bivsoj Jugoslaviji sto je bilo njihovo geografsko odredjenje, prema kojem su od komunistickih analfabeta dobili i nacionalnost, ali nacionalni identitet se ne stice partijskim dekretima. Nacionalni identitet je fakat, ane forma. Tako oni ni danas dakle, nisu “Makedonci” jer, da bi bili Makedonci (sa velikim pocetnim slovom “M”), morali bi prethodno da postanu Grci, sto je vec na osnovu zdravorazumskje logike, neizvodljivo.
    Istovremeno, tamosnji Siptari, koji cine verovatno oko polovine stanovnistva ove BJR, nikada nece pristati da budu po nacionalnom odredjenju makedonci (tj. prvo Grci) tako da se u BJRM ni u daljoj buducnosti ne moze ocekivati smirivanje visoke unutrasnje “medjunacionalne” tenzije.
    Iako se radi o simpaticnim i dragim ljudima – mislim ovde pre svega na obican svet, njihovu buducnost zaista ne vidim, osim kao podeljene izmedju Bugarske, zatim dela onih koji (eventualno) pristanu na pogrcenje, u juznim delovima prema Grckoj, te dela onih koji bi se vratili svojim pravim – srpskim korenima (u kumanovskom kraju, pre svega), dok ce capadni deo, svakako pretezno vec naseljen Siptarima, biti pripojen Albaniji.
    Grke apsolutno valja razumeti kao rodonacelnike i kolevku evropske kultuire, pri cemu oni logicno imaju u vidu da je njihova veoma znacajna severna provincija Makedonija, odavno “pocepana” na deo koji je u sastavu Bugarske i deo koji cini BJRM pri cemu takodje logicno, Grci ne mogu dozvoliti da se dalje krcmi njihov identitet.

  3. Абе пријателе,
    после повеке од 100 години одкако ја расцепивте Македонија и македонскиот народ, војната и пропагандата србска, бугарска и грчка е максимално активирана.
    Вистината и борбата за Македонија и Македонското име продожува, и никогаш нема да биде Србско или Грчко или Бугарско.
    Само времето ќе покаже

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *