Лирски венац живота

Читав овај симболички венац кратких лирских проза, прича у једном модернијем смислу речи, дубински је обележен тим протоком времена које нестаје као вода када се пролије кроз раширене прсте

У епском приповедању живот је низ епизода које се нижу организоване најчешће око типских догађаја, јер у књижевности је све већ исприповедано и тешко је пронаћи неку тему која, када би се оголила до своје најдубље основе и ослободила свих просторних или временских координата, не би била нешто што смо „већ видели“ још у античкој литератури. Међутим, живот се може приповедати и на лирски начин, као низ стања, увек на оштрој граници нестајања и пролазности, у којима човек покушава да одржи ту немогућу садашњост, да заустави тренутак и макар илузорно, у причи, одложи смрт.
Приповедач у причи која носи наслов збирке, „Венац за оца: заправо успаванка“, каже, без зазора и некако зачудно сигурно: „Наше је време“. Међутим, управо је време оно што цури кроз његове (њене) прсте, не само у овој, уводној причи у новој књизи Весне Капор. Читав овај симболички венац кратких лирских проза, прича у једном модернијем смислу речи, дубински је обележен тим протоком времена које нестаје као вода када се пролије кроз раширене прсте. Отуда, основни порив приповедача (премда би поједини савремени критичари због његовог „родног“ идентитета пре користили рогобатни појам „приповедачица“) јесте да опише оне моменте у егзистенцији када се духовне силе укрштају на начин да тренутак мора бити забележен.
У првој причи то је путовање са оцем, које симболички прераста у очево путовање на ону страну. Читав низ слика у овом тексту само су забележени тренуци заједничког живота, као из неког интимног фото-албума. У причи „Господине мој“, можда и најупечатљивијој у овој књизи, тај тренутак је сустицај једног постратовског туристичког сусрета претходно завађених колектива, када се, како приповедач каже, прича намести. Онда се нож, који на плажи из муслиманских руку прелази у суседске православне, пресијава у времену, иако не представља ништа више од обичног оруђа: „Прича ми се наместила. Гадно. Као со на рану. Као крузер на води суженог заливског предела. Обуците беле кошуље. Време је. „Комшије, извините, имате ли какав повећи нож? Оштар“, чујем своју жену. „Ево два. Један рецкав, један обичан, па који вам паше.“ „Одмах враћам, само да средимо лубеницу.“ (…) У часу док сечиво утопљено у дршку јарке боје прелази из руке у руку, отвара се немушти зјап у разговору. Нелагода, боде, одједном и комшију и мој жену.“ Нелагода затим рађа питање када је ко изашао из ратног Сарајева, да би временом прерасла у спознају да је потребно причом обележити наше животе који ни када обитавају у простору намењеном да буде лежеран (летовање), не могу искорачити из историје.
У причи „Чега би волео да се сећаш“ саговорница прогнаног писца са Косова изговара речи које сажимају ово осећање које отежава живот до те мере да мора бити саопштено: „Овде, нико није цивил. Никад.“ У овим речима, које би могле бити извесна врста одговора на уводни цитат о јединствености сваког живота, из романа Растка Петровића Људи говоре, кристалише се срж тематске окоснице прича Весне Капор. Лична егзистенција увире у неке опште токове који је цепају и ломе, фрагментишу на разломљене комаде које, потом, приповедач поново лепи и уклапа у један мозаик. Траума, у том контексту, не мора бити само ратна, она може бити и друштвено-генерацијска, као у меланхоличном годишњем сусрету расејаних пријатеља, чије животе и породице деле хиљаде емигрантских километара, али такође резултира на исти начин, захтева говор и приповедање као супституцију осујећеног живљења: „Речи, као пружене руке. Уместо загрљаја. Уместо живота.“
Ова осујећеност свој зенит досеже у оним причама где се егзистенција не сусреће са неким историјским ходом као доносиоцем смрти већ са смрћу самом, као у причи „Имам нешто да ти кажем“ и завршној „Све је то тек трен“. Суочавање са смрћу ближњих на приповедном нивоу подразумева разлагање смрти на низове слика, тренутака у којима лирски приповедач изнова и изнова, прихвата и припитомљује тај страховити осећај пораза, да би га на крају надвладао тако што је успео да га искаже, обухвати речима и тиме превазиђе немоћ у којој су речи тек ту „уместо“ живота. Јер периодични састанци с пријатељима, који пружају илузију да се ерос пријатељства не гаси већ изнова занавља сваким ретким сусретом, не суочавају нас са аутентичним изазовом који пружа смрт, изазовом који једини захтева да прича преузме на себе бреме живота. Једино тада, када „све нестаје“, приповедање се враћа свом архетипском прапочетку, надраста окове свакодневног говора и употребе језика и постаје, јер другог избора нема, уистину живот сам.