Почетна / Култура / ЛИКОВНА ГОДИНА, ОКТОБАРАЦ И ЗАКУЛИСНЕ РАДЊЕ

ЛИКОВНА ГОДИНА, ОКТОБАРАЦ И ЗАКУЛИСНЕ РАДЊЕ

Tиjaнa Кojић, Увeжбaвaњe нeстajaњa, 2018, уљe нa aлуминиjуму, 1000 x 600 цм

Како се у утицајним београдским уметничким круговима поново заборавило да је Октобарски салон увек био смотра најбољег и најугледнијег, а не експериментални погон о државном трошку за „штрокаве“ изложбе разних ситних послушника, и шта се током минуле ликовне године догађало у баруштини егоманијаштва, и у царству подизвођача јавних радова?

Традиционални годишњи пресек ликовне сцене на страницама „Печата“ би можда читаоцима био занимљивији ако из прве руке упознају закулисне радње по многима контроверзне изложбе Октобарског салона, наше највеће и најважније уметничке манифестације, него да се информишу појединим најгорим ликовним дешавањима у протеклој години. Тим пре што о протекла два Салона није било речи на страницама „Печата“ и што је за већину уметника и негативна критика добродошла у недељнику таквог профила и тиража.

СТАРИ САЛОН ОТИШАО, ЕКСПЕРИМЕНТ ОСТАО За 57. Октобарски салон у Београду (постоји изложба истоветног назива и у Шапцу, старија од београдске), као и за претходни из 2016. године, тешко је са сигурношћу рећи да ли је најбоља или најгора изложба, мишљења су подељена и крећу се у том распону. Чињеница је да су оба Салона привукла више публике него раније и тако мерени успели су. Салон каквим га некада знамо, најбоља домаћа остварења ликовне традиционалне и авангардне уметности у протекле две године, заувек је отишао. Остала је само експериментална уметност и то углавном она инострана. Смотра је из локалне прешла у међународну 2004. године противно Статуту. Утврђена су нова правила, тимови стручњака за организацију, рекламу, расписивање излагачког конкурса, постављање сајта, тотал дизајн, осигуравање радова, праћење транспорта, бригу о гостима, организовање пријема и журки после отварања, превод на енглески у обимним каталозима који обухватају фотографије радова, учесника, адресе уметника, теоријске и аутопетичке текстове итд. Огромна средства и још већи рад се улажу а осигуравајуће компаније исплаћују (као што је био случај недавно) и 30.000 евра за рад уништен у транспорту, овог пута не у нашој земљи. На највишем градском нивоу одлучено је да се подржи међународни Салон, па се на каталогу последњег појавио и поднаслов „Београдски бијенале“. Зато се бирају страни селектори, који својим угледом треба да привуку уметнике из света. Због тога је претпрошли Октобарски салон видело 17.000 а прошлогодишњи више од 40.000 посетилаца. Градски секретари Владан Вукосављевић а потом на тој функцији Ивона Јевтић су из тих разлога именовали нови Одбор Октобарског салона. Салон је пре њих био стигао до самог дна, онај из 2014. и поред буџета од 200.000 евра имао је само 3.000 посетилаца, од којих су неки прошавши салама тражили да им се на излазу врати новац од купљене карте. Најгори Октобарски салон у досадашњој историји био је 2012. године. Као кокустос са Миком Ханулом приредио га је Бранислав Димитријевић. Прелепу зграду Геодетског завода у Карађорђевој улици буквално су у појединим одајама засули ђубретом, назвавши цинично изложбу „Добар живот“. Није узалуд Драгош Калајић у „Дуги“ пре тридесет година један текст о таквом типу историчара уметности насловио „Стручњаци за ђубре“. Средином деведесетих је у најугледнијој Галерији у граду Културног центра Београда био изложен контејнер за смеће као уметнички експонат, што је најавило сумрак вишедеценијске излагачке политике у тој установи. Упитан од једне новинарке шта мисли о томе, писац ових редова је одговорио да ако се у галерији излаже контејнер, онда су и ђубретари уметници. Ментор тих пропалих Октобарских салона била је Миа Давид, под чијом управом је Галерија Културног центра била и буквално цела испуњена грађевинским шутом у име слободе уметничког израза.

Taкaши Mурaкaми, Дaрумa Вeлики, 2007, aкрилик нa плoчи, 160 x 351 цм

ПОВРАТАК СЛИКАРСТВА На Октобарским салонима је тако сликарство па и скулптура постало изузетак, ексцес, нешто што је случајно прошло. Ликовни критичар „Печата“ и потписник ових редова стога је од Владана Вукосављевића био постављен на дужност председника Одбора ОС и себи највише приписује заслугу за појаву слике на овој смотри. На првом састанку новог Одбора био је најпре упитан какву има концепцију Салона. Одговор је био: Повратак публике и сликарства. На срећу, и други чланови Одбора су то прихватили и даље је било уобичајено да Одбор иностране селекторе саветује и у том правцу. На претпрошлом ОС могле су се видети квалитетне слике Милована Дестил Марковића а на недавно завршеном и оне Анселма Кифера, уз Дејвида Хокнија највећег живог светског уметника, као и Исланђанина Ероа, који живи у Паризу као један од најславнијих западних уметника. Најбољи рад младе уметнице је био професорке Тијане Којић, веома талентоване, образоване и способне. Поред таквог труда Одбора, Салон из 2016. замало је склизнуо не у промашај, већ у јавни скандал. Доведени Енглез Дејвид Елиот је постигао договор са Одбором и извршио селекцију радова за његову идеју изложбе под називом „Љубавни занос. Пролазна емоција у савременој уметности“. Изненада се, када је све било скоро завршено, предомислио и у последњем тренутку хтео да направи Салон посвећен само актуелним мигрантима. Тако би српски порески обвезници платили да им се у центру града инсталира џамахирија и Ал Каида, да се доводе и славе они који широм Европе безмало сваког месеца изврше неки масовни терористички напад. Ко би помислио да је тај историчар уметности полудео или да се иживљава за туђе паре, погрешио је. Слични науми су најбољи доказ да су садашњи интелектуалци па и уметници углавном само плаћеници и послушници тајкуна, банкстера, политичара и господара света. Од личног става, етике па и естетике ту нема ничега. Зашто Октобарски салон ипак није претворен у полигон за обуку исламских терориста зна само Дејвид Елиот. Одуставши од те идеје, није одолео да највећи рад на тој изложби посвети таквом науму, постави га на ударно место и натера организатора да за то (не)дело штампа посебан каталог.

Џeн Сjуj, Вeчнoст, 2016, 137 x 190 x 37 цм

„ЧУДО КАКОФОНИЈЕ“ За Салон који се завршио прошле јесени, раније почео од октобра и трајао дуже од других (наредни ће још дуже моћи да се види, што је добро) селектори су били историчари уметности Гунар Кваран и његова супруга Данијел. Док је Дејвид Елиот књижевник и слободни кустос који живи у Берлину, овај брачни пар има другу „специфичну тежину“. Гунар је директор „Аструп Фернли“ Музеја савремене уметности у Ослу, у Норвешкој, а Данијел кустоскиња у Музеју уметности Рејкјавик на Исланду. Њихова концепција Салона славила је „Чудо какофоније“, мада не треба очекивати да радови дословно испрате идеју водиљу, да је илуструју, то се није догодило ни на једном ОС, осим са појединим остварењима. Могли су се видети радови 72 уметника различитих генерација и стилова из земље и света. Изложба „Чудо какофоније“ (било би занимљиво видети и супротну, као „Чудо еуфоније“) одражава према замисли кустоса разноликост савремене уметничке продукције, како на плану садржаја, тако и у домену коришћених материјала, подлога, техника и језика. Кроз медиј видеа, скулптуре, сликарства, перформанса, итд. акценат је стављен на „какофоничну структуру“ уметничке продукције, која премошћује националне, расне, генерацијске, родне, класне и друге категорије.
То двоје селектора су направили праву малу револуцију на нашој ликовној сцени, јер нису ишли по предвиђеним путањама које им задају локални „стручњаци“. То у пракси значи да у више долазака у Србију селектори посећују атељее, музеје, галерије, упознају се са штампаним материјалом свих врста и уз помоћ Одбора, сајтова, расписаног конкурса на који стиже мноштво предлога и савета самих организатора из Културног центра Београда, виде више стотина дела пре него што окончају свој избор. Зато су напади на Одбор да је избор радова за ОС био „нетранспарентан“ једна од заморних и стално понављаних глупости незадовољника и одбијених. Посебно се за комисије у Градском секретаријату и Министарству културе и информисања Србије тврди да раде „нетранспарентно“, а да при томе нико од тих „упућених“ у рад комисија није свестан да су оне под огромним притиском да за пет дана прегледају, провере податке, оцене и усагласе ставове за пет стотина пристиглих предлога. Брачни пар Кваран је за наше локалне величине направио неопростиве грешке. Сваком селектору се овде по некој дужности натурају за излагање на Салону Раша Тодосијевић, Милета Продановић, Мрђан Бајић и још неколицина. Гунар Мрђана Бајића није ни уочио, за Рашу Тодосијевића је рекао да је његова уметност стара најмање пола века и преузета из естетике групе Флуксус а за Милету Продановића је приметио уметничку безначајност, као и да је бесмислено што таквог уметника толико форсира београдски Музеј савремене уметности. Још теже локалним „звездама“ пада што Гунар Кваран поред Џефа Кунса и других највећих светских уметника у „Аструп Фернли“ музеју у сталној поставци има слике Дада Ђурића и Владимира Величковића, чији је рад одабрао и за овај Октобарски салон и изложио га на најбољем делу – први пут за Салон отворену Галерију САНУ. Ту су били најквалитетнији радови, због којих су појединци долазили и по десет пута на изложбу. Интересантно је да поменута тројица српских уметника имају најгоре мишљење о члановима Одбора ОС, што их не спречава да са неким правом приватне својине очекују да се стално њихови радови појављују на тој изложби. Слично се постављају и неки учесници независне ликовне сцене, који су то што јесу само док добијају средства на конкурсима. Ако су стварно алтернативни како се представљају, шта траже од државе, са којим правом унапред очекују да њихови небулозни пројекти буду помогнути од оних које стално нападају? Тако се та наопака клика углавном неталентованих назовиуметника окренула и против Гунара и Данијел Кваран. Уопште за њих није важно што је за многе ово најбољи Октобарски салон у његовој интернационалној верзији и што су први пут селектори успели да доведу у Београд неке од највећих живих уметника, од Анселма Кифера, Ероа, Јоко Оно до Такаши Муракамија, Тома Сакса и Синди Шерман.

Eрo, Силвeр Сaблe сaгa, 1999, aлкид нa плaтну, 220 x 500 цм

ОШТРЕ КРИТИКЕ ОДБОРА И САЛОНА Београд је прошле јесени био светски град савремене уметности а визуелни идентитет Октобарског Салона је добио међународну награду. Замера се управо оно што је публика препознала и што други центри у региону као Загреб и Љубљана немају – овакву велику ревијалну изложбу, са великим ствараоцима. Заборавља се да је Октобарски салон увек био смотра најбољег и најугледнијег а не експериментални погон о државном трошку за штрокаве изложбе разних ситних послушника Бранислава Димитријевића. У односу на брачни пар Кваран Дејвид Елиот је направио још једну грешку – изложио је тридесет три године стари рад Јелене Трпковић, више пута виђен, што обесмишљава овакве смотре. У походу на њих Маја Ћирић подсећа да је Гунар Кваран директор а не кустос (зато је Данијел кустос), што је наводно „велика разлика“, као да сви кустоси нису подређени директору, кога она треба да учи његовом послу. „Он кустоску праксу не познаје, а то се види из каталога, текста, просторне поставке радова…“, наивно тврди јер није ни погледала Гунарову биографију. Аутор је или коаутор више великих изложби у Европи и Русији, него што их је она вероватно видела. Примедба да је ОС панорамски би се могла упутити свим таквим изложбама, зар би требало да се претвори у још једну ауторску изложбу-тезу? Други критичар Салона Бранислав Димитријевић се пита „На који начин и на основу којих критеријума су уопште ови кустоси одабрани!?“ Што се не упита како је уопште он изабран на ту исту функцију с обзиром да је његова биографија у поређењу са Гунаровом јадна, он не само да не би могао да доведе највеће светске уметнике, већ не би стигао ни до њиховог предсобља, нити је аутор иједне релевантне књиге на светском нивоу, попут Данијел Кваран.
Одбор Октобарског салона је у том смислу омаловажаван и од кустоса Културног центра Београда, чија је једина улога организациона. Тако је тражено формирање групе професионалаца који би се стручно и аргументовано бавили Октобарским салоном. Као да Одбор није имао толико успеха, тражило се надређено тело. Гордана Добрић, кустоскиња те установе, јавно прозива да је Одбор нестручан, тј. да у „У Одбору није било представника струке“. У њему је један професор Факултета примењених уметности, други професор на два факултета, успешни уметник, организатор великих изложби и издавач и ликовни критичар који је написао и објавио више књига и текстова него што их је Гордана Добрић прочитала. Сама директорка те установе, њој надређена је такође „нестручна“ јер је у Одбору и међу најзаслужнијим за успех Салона.
Поред врхунског Октобарског салона, труда политичара, зналаца и уметника, пре или касније, код нас све бива упрљано, тоне у баруштину егоманијаштва, кратких резова, уметника који (ни)су присутни, шарлатана на привременом одсуству, у царству подизвођача јавних радова.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *