Почетна / Свет / Ко је ликвидирао црвену Розу

Ко је ликвидирао црвену Розу

Роза Луксембург

Поруке иконе радничког (комунистичког) покрета Розе Луксембург које не губе снагу и актуелност ни сто година после њене смрти: Нема демократије без социјализма (социјална правда, солидарност) ни социјализма без демократије, нема слободе, и слободе мишљења, ако то није слобода (и) за оне који мисле друкчије од нас

Икона (не само) некадашњег радничког (комунистичког) покрета Роза Луксембург (1871–1919) поново је, по ко зна који пут, међу Немцима. И сада, а поводом стоте годишњице њеног (бруталног и садистичког) погубљења (15. јануар 1919), грунула је у јавност интригантна, додајући старим контроверзама и мистификацијама, а било их је заиста много, нова питања.
У први план избило је питање да ли су иза убиства Розе Луксембург, у револуционарном и хаотичном ковитлацу који је захватио Берлин, и поражену Немачку, непосредно по окончању Првог светског рата, политички стајали њени некадашњи партијски (социјалдемократски) другови. Конкретно један од најистакнутијих социјалдемократских првака у том смутном времену Густав Носке, потом активни, и храбри, учесник у покрету отпора против нацизма.
Ту политички запаљиву, и за најстарију, некад веома утицајну немачку странку, у овом часу чланицу владајуће (велике) коалиције у Берлину, Социјалдемократску партију (СПД), оптужујућу причу убацили су (изнова) у јавну орбиту левичарски интелектуалци и један од најистрајнијих истраживача „личности и дела“ Розе Луксембург Клаус Гитингер.

ОПТУЖБЕ И ОДБРАНЕ Лидерка „оптужене“ СПД Андреа Налес реаговала је промптно и енергично: СПД одбија сваку, укључујући и ону политичку, одговорност за погубљење „црвене Розе“, наглашавајући како не постоје уверљиви докази да је у томе, на било који начин, учествовао (већ споменути) Носке. Медији су („Шпигл“), међутим, подсетили како је Налесова у једном говору у Берлину (новембар минуле године) остављала могућност да је Густав Носке, највероватније, у то „умешао прсте“.
Убиство двоје марксистичких и антиратних активиста (Розе Луксембург и Карла Либкнехта) годинама је, иначе, заташкавано. Или су, такође годинама, и до данашњих дана, давани посве различити одговори на питање ко је за тај монструозни чин политички одговоран. Посебно кад се, у том контексту, као и сада, спомињала Социјалдемократска партија. Уредништво њеног гласила „Форверц“ објавило је управо у јануару, на фејсбуку и твитеру, да је то била (фатална) последица Спартакистичког устанка, а да је СПД, уз помоћ војске, „само бранила демократију“.
Новинарка (левичарског) „Тагесцајтунга“ Малене Гирген констатовала је, тим поводом, да то „једноставно није тачно“. Јануарска револуција 1919. није била само дело „спартакиста“, при чему остаје потпуно нејасна улога, у свему томе, владе, правосуђа, штампе. Лишени контекста, ови догађаји делују „удаљено и изоловано од нас као да су се одиграли у неком сасвим друкчијем времену“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *