Ко је ликвидирао црвену Розу

Поруке иконе радничког (комунистичког) покрета Розе Луксембург које не губе снагу и актуелност ни сто година после њене смрти: Нема демократије без социјализма (социјална правда, солидарност) ни социјализма без демократије, нема слободе, и слободе мишљења, ако то није слобода (и) за оне који мисле друкчије од нас

Икона (не само) некадашњег радничког (комунистичког) покрета Роза Луксембург (1871–1919) поново је, по ко зна који пут, међу Немцима. И сада, а поводом стоте годишњице њеног (бруталног и садистичког) погубљења (15. јануар 1919), грунула је у јавност интригантна, додајући старим контроверзама и мистификацијама, а било их је заиста много, нова питања.
У први план избило је питање да ли су иза убиства Розе Луксембург, у револуционарном и хаотичном ковитлацу који је захватио Берлин, и поражену Немачку, непосредно по окончању Првог светског рата, политички стајали њени некадашњи партијски (социјалдемократски) другови. Конкретно један од најистакнутијих социјалдемократских првака у том смутном времену Густав Носке, потом активни, и храбри, учесник у покрету отпора против нацизма.
Ту политички запаљиву, и за најстарију, некад веома утицајну немачку странку, у овом часу чланицу владајуће (велике) коалиције у Берлину, Социјалдемократску партију (СПД), оптужујућу причу убацили су (изнова) у јавну орбиту левичарски интелектуалци и један од најистрајнијих истраживача „личности и дела“ Розе Луксембург Клаус Гитингер.

ОПТУЖБЕ И ОДБРАНЕ Лидерка „оптужене“ СПД Андреа Налес реаговала је промптно и енергично: СПД одбија сваку, укључујући и ону политичку, одговорност за погубљење „црвене Розе“, наглашавајући како не постоје уверљиви докази да је у томе, на било који начин, учествовао (већ споменути) Носке. Медији су („Шпигл“), међутим, подсетили како је Налесова у једном говору у Берлину (новембар минуле године) остављала могућност да је Густав Носке, највероватније, у то „умешао прсте“.
Убиство двоје марксистичких и антиратних активиста (Розе Луксембург и Карла Либкнехта) годинама је, иначе, заташкавано. Или су, такође годинама, и до данашњих дана, давани посве различити одговори на питање ко је за тај монструозни чин политички одговоран. Посебно кад се, у том контексту, као и сада, спомињала Социјалдемократска партија. Уредништво њеног гласила „Форверц“ објавило је управо у јануару, на фејсбуку и твитеру, да је то била (фатална) последица Спартакистичког устанка, а да је СПД, уз помоћ војске, „само бранила демократију“.
Новинарка (левичарског) „Тагесцајтунга“ Малене Гирген констатовала је, тим поводом, да то „једноставно није тачно“. Јануарска револуција 1919. није била само дело „спартакиста“, при чему остаје потпуно нејасна улога, у свему томе, владе, правосуђа, штампе. Лишени контекста, ови догађаји делују „удаљено и изоловано од нас као да су се одиграли у неком сасвим друкчијем времену“.

[restrict] СУКОБ НА ЛЕВИЦИ Ваља подсетити, да би се схватила „експлозивност“ ове (спорне) чињенице у односима између странака немачке левице, на праизвор који је две струје у Социјалдемократској партији учинио непомирљивим, а чији рефлекси и последице трају и варниче до данашњих дана: улазак у Први светски рат. Из дотад јединствене странке левице, СПД, издвојио се део њених веома угледних и ангажованих првака. Они су се оштро успротивили страначкој већини која је, аминујући фамозне „ратне кредите“, увела земљу у рат и потоњу катастрофу.
Међу тим „јеретицима“ нашли су се, и испаштали (прогањани и затварани) због тога Роза Луксембург, Карл Либкнехт и Вилхелм Пик. Спомињем само ову тројку због чињенице да је реч о „јеретицима“ који су, протерани из СПД, основали Комунистичку партију Немачке, чиме је отпочео још неугасли „сукоб на левици“. Тај сукоб пламса и данас између „црвених“ (социјалдемократа) и још „црвенијих“ (Левице), превасходно, и изворно, модификованих наследника источнонемачких комуниста, који су трагичну (пролетерску) хероину Розу Луксембург узели као свој заштитни знак.
У тај сукоб „уграђено“ је, уз чињеницу да је реч о партијама левице, много идеолошких и програмских разлика, предрасуда, подозрења, суревњивости (руководстава, посебно) и анимозитета. Све то је искључивало и помисао на коалиционо савезништво на федералном нивоу – а математички гледано, две „црвене“ странке бивале су у прилици да уз асистенцију Зелених (који се, такође, сматрају левицом), и у ери (неприкосновене) Ангеле Меркел, преузму власт у Берлину! – иако је до те „немогуће комбинације“ долазило у неким покрајинама.

ПОБУНА И ЛИКВИДАЦИЈЕ Роза Луксембург ће се, заједно са (раније споменутим) Карлом Либкнехтом и Вилхелмом Пиком наћи на челу „Спартаковог устанка“, побуне радника у Берлину која је била кулминација потреса који су започети у Килу (морнари су одбили да учествују у борби с Британцима кад се већ видело да је рат изгубљен) а потом захватили целу земљу и довели до краха монархије и краја династије Хоенцолерна. Нове, републиканске власти су, уз помоћ армије (још монархистичке) и реакционарних (ултрадесничарских) паравојних банди, крваво угушиле комунистичку побуну у Берлину. Похапшене вође устанка, „Црвена Роза“ и Карл Либкнехт, ликвидирани су бестијално, по кратком поступку, без суда и суђења, у ноћи између 15. и 16. јануара 1919. године.
Шта се те ноћи заиста догађало с вођама побуне испричао је, невољно, много касније, 1962, новинарима „Шпигла“ војни командант јединица које су сломиле побуну Валдемар Пабст (1880–1970). После кратког саслушања ухапшених Розе Луксембург, Карла Либкнехта и Вилхелма Пика, овај последњи је, према тој причи, одао своје другове (имена, адресе, бројеве телефона) и као награду за ту „услугу“ био ослобођен.
Да ли је све тако било, тешко је поуздано рећи. У сваком случају, Пик је, за разлику од Розе и Карла, преживео ту стравичну ноћ, и многе које ће уследити, спасавајући главу од нациста који ће преузети власт четрнаест година касније. Спасавајући се, Пик је стигао до Москве где је, до 1943, био шеф Коминтерне. После рата вратио се у земљу и постао први председник Немачке Демократске Републике, која је 1949. настала на тлу совјетске окупационе зоне.

УЛОГА ГУСТАВА НОСКЕА Роза Луксембург и Карл Либкнехт нису били те среће. Пабст их је, после кратког саслушања, уз, наводно, телефонску сагласност оног социјалдемократског првака с почетка ове приче Густава Носкеа, послао у затвор Моабит – на стрељање. У његовој заоставштини нађена је и белешка која би то требало да потврди, уз опаску да га нико није позвао на суд, макар као сведока, захваљујући „пакту ћутања“ који је склопио с Носкеом.
Роза Луксембург и Карл Либкнехт неће те ноћи стићи до затвора Моабит, пред стрељачки строј, како је било планирано и наређено. Либкнехт је ликвидиран успут, у Тиргартену, наводно приликом покушаја бекства. С Розом Луксембург поступљено је још свирепије. Док су је изводили из просторије где је саслушавана, побеснели војник ударио је несрећну жену штанглом по глави. Још у несвести, везали су је жицом, пуцали јој у главу, и бацили у један од оних берлинских (одбрамбених) канала. Тек неколико месеци после тога (31. маја) пронађено је и из воде извађено њено тело, да би 12. јуна било сахрањено.

МИСТЕРИЈА „НЕПОЗНАТОГ ЛЕША“ Да ли је баш то било њено тело? Озбиљне сумње у ту верзију унео је 2007. године шеф Института за судску медицину најпознатије берлинске (универзитетске) клинике „Шарите“ Михаел Цокс. Он је, припремајући материјал за историју немачке судске медицине, обелоданио на сва медијска звона да је у подруму клинике открио леш, који је ту „заборављен“, лежао деценијама, (неке) утопљенице, без главе и руку, уз опаску да би то могао да буде леш – Розе Луксембург!
Анализирао је обдукциони налаз утопљенице извађене из берлинског канала 31. маја 1919. маја „похрањен“ у војном архиву у Фрајбургу који су потписали тада најпознатији експерти судске медицине Фриц Штрасман и Паул Френкел. Закључио је, на основу неких (релевантних) детаља (нема податка да је Рози, пре него што је бачена у канал, пуцано у главу), да су експерти, под притиском војних власти, ставили потписе, тврдећи да је у питању леш Розе Луксембург, испод „фалсификата“.
У грозничавој потреби да то докаже трагао је за њеним рођацима, како би узео ДНК, за било каквим поузданијим траговима (открио је њен хербаријум у Варшави, из дана док је Роза, Јеврејка рођена у Пољској, потом немачка држављанка, тамо још била) усковитлавајући „медијску прашину“. Узалуд. Успео је само да изазове жустре реакције неких његових колега, међу којима и непосредног претходника на овом послу и положају, професора Фолкмара Шнајдера (њихови међусобни односи били су, и пре тога, напети) који је разаслао, пријатељима и познаницима, „памфлет“ у којем је доказивао како је „откриће“ његовог млађег колеге и наследника чиста „рекламна патка“, чији је циљ – боља продаја његове књиге. Цокс је објавио књигу „Трагом једне смрти: тринаест спектакуларних случајева судске медицине“. Било је идеја да се изврши отварање гроба, али су стигле информације да у њему, практично, нема ништа: нацисти су га, наводно, отворили 1935. и однели све што су тамо нашли…

ЈАНУАРСКА ХОДОЧАШЋА Онима који сваке године у другој недељи јануара посећују „меморијално гробље социјалиста“ то и није битно. Новинарима одговарају да им та посета много значи: само сећање на „Розу и Карла“ за њих је важан политички чин. Они су и минулог 15. јануара ходочастили ка гробу Розе Луксембург и затрпали га (наравно црвеним) каранфилима.
У тој поворци нашли су се истакнути представници старе (комунистичке) гарде Егон Кренц, наследник Ериха Хонекера (у време кратке Кренцове владавине пао је, на његово изненађење, и запрепашћење, Берлински зид) на положају генералног секретара источнонемачких комуниста, и Ханс Модров, последњи шеф владе Немачке Демократске Републике, али и први људи (садашње) Левице Сара Вагенкнехт у пратњи њеног супруга (и политичког узора), некадашњег председника Социјалдемократске партије и, потом, краће време, лидера Левице Оскара Лафонтена, Грегор Гизи и многи други.

ПОЛИТИЧКИ ТРИЛЕР Како то обично о годишњицама смрти Розе Луксембург бива, политичко-криминалистички трилер, са свим спекулацијама које прате њену трагичну судбину и постхумно, по правилу је бучнији од свега онога што је заиста чини једним од великих и препознатљивих симбола левице – особом која је до последњег часа веровала (идеализовано и утопијски) у снагу револуције. Дан пре него што ће бити погубљена, суочена с поразом (брутално угушеног) устанка, написала је да је „вођство омануло“, али да су „масе биле на висини“, уверена да су управо оне „биле камен на којем ће бити изграђена коначна победа револуције“, оне су „пораз“ претвориле у понос и снагу: будућа победа процветаће из овог пораза…
Ако се у том преварила (Немци никад нису били склони револуцијама), остало је њено (обимно) теоретско дело којим се и данас баве многи интелектуалци леве оријентације. У Паризу је недавно публикован један зборник радова посвећен њеном делу. Остале су и њене поруке, „рођене“ углавном у „критичком дијалогу“ с Лењином, а поводом Октобарске револуције (подржавала ју је, жестоко критикујући њена „скретања“ у догматизам, који ће се завршити стаљинизмом), поруке које не губе ни данас снагу и актуелност. Попут оних: да нема демократије без социјализма (социјална правда, солидарност), нема социјализма без демократије. И оне о слободи и слободи мишљења: нема слободе ако то није слобода (и) за оне који друкчије (од нас) мисле…

[/restrict]