Почетна / Свет / КИНЕСКИ САН

КИНЕСКИ САН

НОВИ ГРАВИТАЦИОНИ ЦЕНТАР ЕВРОАЗИЈЕ

Прошле године Дојче веле је посветио посебну серију текстова једној теми – „кинеском сну“: „Кинески сан је мото са којим најмногољуднија земља света улази у будућност. У серији текстова под насловом ’Успон Кине’ Дојче веле анализира да ли тај сан заиста може да се претвори у јаву“

За америчку спољну политику, тврди економиста Џефри Сакс, „данас је највећа брига Кина, која ће веома брзо постати технолошки лидер“. И, ако већ није, прва привредна сила света. Кина је за само четрдесет година од треће пленарне седнице Централног комитета, када се Комунистичка партија одлучила за радикалне економске реформе – остварила највећи привредни раст забележен у људској историји. Војна снага Кине више није под знаком питања: армија управо пролази кроз убрзану и успешну модернизацију. „Кина је досад“, примећује Мајкл Чејнс из РАНД корпорације, „постигла чудовишан напредак у низу војних технологија за застрашивање могућих противника и стекла способност да побеђује у будућим ратовима.“ Реорганизација Народне армије, према речима председника Кине Си Ђинпинга, „требало би да буде завршена до 2035“. Али „Кина је већ сада способна да ефикасно држи непријатељске снаге даље од своје обале“.
„Амерички естаблишмент“, опомиње Патрик Бјукенен, „са закашњењем је препознао историјску грешку повратка Кине на светску позорницу.“ Да ли је тај „повратак“ баш заслуга Вашингтона? Вашингтон је, тврди Бјукенен, деценијама несебично помагао развој Кине, „не схватајући да она постаје малигна суперсила, чије азијско-пацифичке амбиције могу бити реализоване само на штету интереса земаља које су у пријатељским односима са САД“. Стварна претња по „америчке интересе“ стога уопште није Русија него Кина, због чега је било погрешно и покретање новог хладног рата с Русијом. Још већа грешка од те било је покретање хладног рата против Русије и Кине у исто време. Кључно питање за амерички политички естаблишмент зато данас гласи: „Може ли Америка следити политику хладноратовског обуздавања обе преостале велике војне силе?“ Ако је одговор на то питање потврдан, поставља се ново: „Колико дуго је могуће водити такву политику?“
Зашто је, дакле, Америка – несумњиви победник у Хладном рату и неко време једина светска суперсила, неприкосновени светски хегемон – дозволила себи да буде увучена у овај сукоб, као и у низ других, потенцијално опасних конфликата у свету? И да ли је овде у питању „стратегија конфузије“, или се ради о недостатку било какве стратегије?

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *