Почетна / Култура / Излог књиге

Излог књиге

Са посветом јубилејима
ЛУДУС бр. 202
Удружење драмских уметника Србије, децембар 2018

Нови број Лудуса, који је изашао након скоро две године паузе, посвећен је пре свега веку од када су се удружили драмски уметници ових простора (оснивачка скупштина Удружења глумаца Краљевине СХС одржана је 15. септембра 1919), али и Небојши Глоговцу, као 31. лауреату „Добричиног прстена“. Ова најзначајнија глумачка награда за животно дело додељена је Глоговцу постхумно, а о њему, „лепом и честитом“, пишу Горчин Стојановић и Бранка Катић. Велике јубилеје прослављају два театра у Београду – Народно позориште слави 150. рођендан, а Југословенско драмско обележава седам деценија постојања – па читаоци имају прилику да се упознају са историјатом ове две значајне Талијине куће. За Лудус говоре редитељ Андраш Урбан, добитник Награде „Бојан Ступица“ за изузетну поставку Стеријиних Родољубаца, првакиња Драме националног театра Олга Одановић, глумац Миодраг Кривокапић, који се после извесног времена вратио „даскама које живот значе“ у новој представи БДП-а Ничији син, редитељка Тања Мандић Ригонат… Из региона стижу вести о почетку сезоне у Хрватској и Црној Гори, где су се бавили и преиспитивањем југословенске прошлости, Милош Лолић је имао још једну запажену режију у Бечу, а Лудус се осврће и на премијеру Петријиног венца у Атељеу 212… Својеврсна посластица овог броја је запис Паола Мађелија о томе како се заљубио у Београд, али и карикатуре Д. Петричића, Ј. Влаховића и Коракса. Главни и одговорни уредник Лудуса је Татјана Њежић.

Љубодраг Димић, Никола Жутић
АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ – ДРЖАВА, ЦРКВА, НАДБИСКУП (1934–1941)
„Филип Вишњић“, Београд, 2018

Недовољно интересовање српских и југословенских историчара за научну обраду биографија знаменитих историјских личности резултирало је слабим познавањем људи с ових простора који су доносили битне одлуке или били сведоци-учесници прекретних догађаја и учинило је да се око њихових живота исплету многобројна тумачења и контроверзе. По свом месту у историји, по својим фанатичним присталицама и опонентима, такав је и Алојзије Степинац. Иако га хрватска историографија уздиже на ниво свеца (мада процес канонизације није доведен до краја ни у Светој столици) и представља безгрешним, уз пословичне божанске атрибуте заштитника хрватског народа и вере, те борца против комунистичке тираније, православног прозелитизма, окупације и сл., Степинац данас представља део накнадних и опасних митологизација које људе одређеног времена, политичких, идеолошких и верских убеђења, процена, одлука, грешака, смишљених потеза и илузија, претварају у своју супротност и измешта „портрет“ надбискупа на простор мита. У композиционом рељефу ове монографије дужна пажња посвећена је клерикализму РКЦ и хрватској политичкој мисли као основи идеолошког оквира којем је и Степинац припадао; сукобима између Цркве и југословенске државе након Првог светског рата; делатностима Католичког покрета и Католичке акције 20-их година XX века; Степинчевом детињству и школовању; његовом избору за надбискупа-коадјутора и последичним дешавањима; понашању РКЦ након атентата на монарха и њеним ударима на државу; трансформацији режима диктатуре и убрзаној католизацији хрватског друштва; односу Степинца према ХСС, усташком покрету и држави, те односу Ватикана, РКЦ и Југославије у предвечерје Другог светског рата и понашању надбискупа у данима Мартовског преврата, Шестоаприлског рата и првим данима окупације. Тиме постаје видљив корпус ставова надбискупа загребачког и РКЦ према држави, српском народу и СПЦ, ставова који јасно говоре о његовој историјској одговорности за рушење државе, припрему и извршење геноцида.

Татјана Степић Стошић
СИДРО
„Графика Јакшић“, Београд, 2018

„Сидро“ Татјане Степић Стошић се већ у свом појавном облику опире класификацији у одређене жанрове и књижевне врсте мада је јасно подељено на три целине: збирку песама „Иглице и бујице“, збирку кратких прича „Слике и прилике“, те збирку новелета „Душе и љуштуре“. Њену поезију и прозу сједињује тематика којом се ауторка бави, а по сопственој потреби и надахнућу те издвојене тренутке или читаве животе претаче у поезију или прозу једноставним, али опет снажним језиком који изазива моћну емоционалну реакцију у читаоца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *