Горан Петронијевић – Пуцање тикве у Хашком трибуналу

Како су у депоима Хашког трибунала у највећој тајности уништавани и склањани докази?

Прецизних података о томе колико је доказа уништено у депоима нема, нити су их до овог тренутка објавили Хашки трибунал, тужилаштво и секретаријат Трибунала. Сазнање о евентуално уништеним доказима долази у тренуцима када се конкретно интересујете за поједине доказе који терете било кога за злочине над Србима. Генерално се може рећи да готово нема ниједног поступка у којем су окривљени или оштећени били Срби, а у којем се не може идентификовати оваква појава на њихову штету – каже у разговору за „Печат“ адвокат Горан Петронијевић, члан тима одбране др Радована Караџића.

Прикривање и уништавање доказа, како одбрана хашких оптуженика српског порекла не би могла да их користи у поступцима, више није ствар спекулација и претпоставки већ необорива чињеница. Да ли она може да промени даљи ток суђења Младићу и Караџићу?
Од почетка рада Хашког трибунала присутан је феномен примене дуплих стандарда. Све оно што је Хашки трибунал примењивао у ситуацијама када су оптужени били других националности потпуно је другачије примењивано у поступцима против оптужених Срба. Када су у питању оптужени Срби, посебно тужилаштво Хашког трибунала се максимално трудило да отежа рад одбранама на тај начин што је прикривало већину доказа који су били ослобађајућег карактера у односу на српске оптуженике, а у много ситуација их и уништавало или чинило неупотребљивим. На примеру одбране председника Караџића се може видети да је наша одбрана у току трајања поступка око 180 пута упозорила суд на флагрантно кршење одредби Пословника о поступку и доказима од стране тужилаштва и упорно прикривање доказа неадекватним и неблаговременим обелодањивањем. Од толико упозорења суду, суд је у 173 случаја нашао да је Хашко тужилаштво прекршило правила о обелодањивању доказа и на тај начин повредило одбрану председника Караџића. Правила о обелодањивању доказа су таква да је тужилаштво у обавези да све доказе који су му познати у тренутку почетка процеса, најкасније до почетка претреса обелодани одбрани, посебно доказе ослобађајућег карактера. У бројним случајевима када су се пред Хашким трибуналом налазили оптуженици других националности, оптужени за злочине над Србима, тужилаштво није употребљавало све расположиве доказе, идући на тај начин наруку тим оптуженим. Довољно је погледати понашање тужилаштва у случајевима Рамуша Харадинаја, Насера Орића и хрватских генерала у поступку за „Олују“.

[restrict] Недавно сте рекли да би пресуда у случају Радована Караџића била ослобађајућа да је одбрана имала прилике да употреби само трећину прикривених доказа. О каквим доказима је реч, те шта у таквим случајевима налаже англосаксонско право?
Када би се у некој од земаља изразито англосаксонског правног система тужилаштво затекло у таквој манипулацији доказима, и то не више од три пута, суд би наредио понављање поступка како би одбрана те доказе могла благовремено да употреби. У овом случају, тужилашто је то учинило 173 пута, а првостепено веће је одбило наш предлог за понављање суђења пре његовог првостепеног окончања. Да ли ће ова чињеница флагрантног кршења права одбране од стране тужилаштва, потпомогнута толеранцијом првостепеног судског већа, остати некажњена и у другостепеном поступку, остаје да се види. Засигурно да је један део тих доказа које је тужилаштво прикривало од одбране и обелоданило након процесног момента када је одбрана могла да га употреби , таквог квалитета да би довео до знатно другачије, вероватно и ослобађајуће одлуке у односу на председника Караџића.
У депоима Трибунала уништени су и докази у случају „Жута кућа“. Ко је доносилац одлуке да се важни докази униште?
Све што се противзаконито и незаконито радило у Хашком трибуналу, па и уништавање појединих доказа који су могли довести до квалитетних поступака, чинило се у великој тајности. Сазнања о уништењу таквих доказа су углавном испливала након што би неко изнутра, инсајдерски проговорио. У случају „Жута кућа“ то је била, у том тренутку бивша тужиља Хашког трибунала, госпођа Карла дел Понте. Учинила је то након што је отишла са места тужиоца и та чињеница до одређене мере компромитује значај овог њеног „открића“. Имајући у виду да је Хашки трибунал, а посебно тужилаштво, истурени правни пут НАТО-а, формиран и финансиран да би правно конвалидирао силом постигнуто стање од стране НАТО-а на терену Балкана, а да су косовски Албанци у својим терористичким делатностима 1998, а посебно 1999, у време бомбардовања били савезници и у садејству са НАТО-ом, тешко се могло очекивати да ће НАТО дозволити њихово кривично гоњење за ствари за које би и сам одговарао. Трговина људским органима је управо једна од злочиначких активности коју су у садејству спроводили албанска ОВК, НАТО, одређене квазихуманитарне организације (Лекари без границе) и др. Због тога се може закључити да иза уништења ових и оваквих доказа управо стоји НАТО и њихова намера да заштите своје саизвршиоце.
Како се нестанак кључних доказа у случају „Маркале 1 и 2“ одразио на пресуду Ратку Младићу?
Одразио се у првостепеној пресуди. Манипулација доказима је до савршенства била доведена у готово свим ситуацијама које су биле предмет поступка, а у вези са догађајима у Сарајеву. Деведесет одсто записника о увиђајима које је радила сарајевска криминалистичка служба у време рата у Сарајеву су фалсификовани, тј. њихова садржина не одговара чињеничном стању на терену. У више десетина случајева смо открили и раскринкали такве „темпиране доказе“, и у већини случајева тужилаштво је те догађаје избацивало из поступка. Када би се доказало да Срби не стоје иза одређених догађаја, наставак доказивања би довео управо до муслиманске стране и веома широко примeњеиване стратегије „лажне заставе“ од стрaне муслимана. Подсетимо, ова стратегија је подразумевала да се одабере најнеповољнији тренутак за непријатеља (Србе), удари по своме (најчешће цивилима) и потом покаже прстом на српску заставу. Изразити примери оваквог понашању су „Маркале 1 и 2“. Прикривање и искривљивање доказа је ове две тачке формално оставило у оптужби и првостепеним пресудама, мада су судска већа могла мирне душе да их избаце и да са оба догађаја прођу као у случају Васе Мискина.
Како објашњавате оптужбе које је Кристоф Флигеа изнео на рачун колеге Жан-Клода Антонетија да за Караџића и Младића припрема ослобађајућу или бар пресуду са значајно блажом казном у односу на већ изречене у првостепеном поступку?
Опште је позната ствар да је у Хашком трибуналу последњих неколико година дошло до „пуцања тикве“. Судије су почеле међусобно да се оптужују за необјективност, пројектована суђења и примање утицаја, у првом реду амбасаде САД и њихове обавештајне службе. Сетимо се писма судије Хархофа који је за све ово оптужио Теодора Мерона. Након што су Мерон и још неколико судија блиских њему изузети из другостепеног суђења председнику Караџићу и генералу Младићу, мислим да кроз уста Фугеа говори сам Мерон.
Зашто баш у овом тренутку спекулације о могућим ослобађајућим пресудама – да ли се може назрети позадина?
Мислим да циљ оваквог напада на судију Антoaнетија с једне стране представља покушај Мерона да му се освети за изузећа која је применио у односу на њега и његове истомишљенике, а с друге стране да на недозвољен начин утиче на судије чланове другостепеног већа застрашивањем да им случајно не би пало на памет да смање изречене казне, и укину пресуде, или евентуално ослободе председника Караџића и генерала Младића, што би објективном оценом доказа могло да се догоди.
Да ли и у којим околностима би се могло очекивати да овај суд одустане од задатог налога – да по сваку цену окриви српску страну у сукобима током последњих ратова на подручју бивше Југославије? 
Евидентно је слабљење интересовања главног покровитеља Хашког трибунала, Вашингтона, као и НАТО-а за преостали део активности октроисаног Трибунала у виду резидуалног механизма. То је ситуација знатно повољнија за одлучивање од стране оних судија који би сад могли објективније да сагледају чињенично стање. Једном речју, ово је повољнији историјски тренутак као рефлекс промене међународних односа за иоле објективно одлучивање о питању кривице Срба. Не може се искључити поновно појачање притиска поготову када су у питању предмети везани за догађања у БиХ, а све у светлу појачања притиска на Републику Српску и сламање њеног отпора учлањењу БиХ у НАТО.
Какве последице по свеукупан систем међународног права остављају селективна правда, двоструки стандарди и непрекидне промене правила по којима ради Хашки суд?
Међународни кривични суд за бившу Југославију је у сваком случају остварио веома незавидну улогу и оставио „прљав траг“ у примени међународног кривичног права. Селективност, непринципијелна примена стандарда, стална промена правила, и то све заједно на штету искључиво једне нације чији су се припадници појавили као оптужени пред Трибуналом, као и веома видљива дискриминација српских жртава, сигурно ће довести до озбиљног преиспитивања читавог рада и улоге МКСЈ-а у његовом постојању. Све што се догађало пред Хашким трибуналом може се сматрати веома ретроградном појавом у процесу развоја међународног кривичног права.
У којој мери је регионална сарадња диктирана аксиомима које је својим пресудама поставио Хашки трибунал, као и политичком географијом чије је границе исцртала НАТО агресија?
Када говоримо о томе, не бих се сложио да се ради о аксиомима, пресуђене и правоснажне чињенице у већини хашких пресуда могле би се назвати селективном правдом или селективном неправдом. У сваком случају, једна од амбиција Хашког трибунала и његових спонзора била је промена историје на простору Балкана, што обухвата фалсификовање историјских чињеница о историји граница и о историји односа балканских народа. Ми можемо и морамо непрекидно упозоравати на лажи и фалсификате који трују међусобне односе, као и будућност тих односа међу народима на Балкану.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *