Почетна / Колумне / Другачији Бакир

Другачији Бакир

Мало ко би повјеровао да је принц исламизма способан да изговори реч „компромис“. Али кад задувају вјетрови са Запада, Сарајево зна шта му је чинити

Почетак новог мандатног периода, након одржаних избора у октобру 2018, обиљежила је изјава предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика о спремности Републике Српске, и њега лично, да уложи све потенцијале у европски пут Босне и Херцеговине, али и у помирење Бошњака и Срба кроз усаглашене компромисе националних елита и странака.
Одговор Удружене бошњачке деснице и љевице из Сарајева стигао је брзо. На изјаву о добрим намјерама одговорили су блокадом имплементације изборних резултата и уцјеном да се нови Савјет министара неће бирати док год се не усвоји годишњи акциони план МАП а који практично значи наставак НАТО интеграције Босне и Херцеговине.

АМАНЕТ Наставило се ратнохушкачким изјавама Бакира Изетбеговића и најавом апелације Уставном суду БиХ која би садржала захтијев за промијену имена Републике Српске и довела до њеног укидања, али и до стављања ван снаге Дејтонског мировног споразума. Очито је да се „Принц исламизма“ не одриче оне Босне коју му је аманет оставио отац, а на који често указује и кућни пријатељ династије Изетбеговић, предсједник Турске Ердоган. Своју политику Бакир спроводи уз помоћ старих и појединих утицајних кадрова из исламске заједнице. На првом мјесту је то Шефика Џаферовића, злогласни шеф ЦСБ Зеница од 1994. до 1996. у вријеме када су почињени најтежи ратни злочини. Данас је он нови члан Предсједништва БиХ из реда бошњачког народа и персона задужена за блокаде.
Како год, три члана Предсједништва БиХ, као што знамо, отпутовала су у Брисел и с функционерима Европске уније постигла договор о европском путу БиХ који је потпуно одвојен од „случаја атлантских интеграција“. Посебно је заједничка изјава о нужности примјене изборних резултата избора свих извршних и законодавних тијела БиХ открила значај и димензије велике и важне побиједе Милорада Додика у Бриселу. Исто вече огласио се нови и другачији Бакир Изетбеговић: „Господин Додик је један робустан, способан политичар, дрзак, храбар, који полако испробава докле може ићи, вријеђајући ОХР, америчког амбасадора, одликујући ратне злочинце, позивајући Србију да подржи отцјепљење Републике Српске. То су незамисливе ствари на које се полако сви навикну. Сад господин Додик очекује да ми подржимо човјека који ће бити његов инструмент у Вијећу министара (Зоран Тегелтија – прим. аут.), а отворено каже да неће радити по Уставу и закону. Вријеме је да подвучемо црту и кажемо да не може тако. Сви ће направити неки компромис. Оно што очекујемо од српске стране јесте ни мање ни више него да се држе Устава БиХ и закона“, поручио је Бакир Изетбеговић на заједничком јавном сервису БХТ.
Мало ко би повјеровао да је Бакир Изетбеговић способан изговорити овакве ријечи. Али кад задувају вјетрови са Запада, Сарајево зна шта му је чинити.

ЋОРСОКАК Питања се нижу, од тога зашто Запад раније није утицао на штетни, антиуставни и антиевропски курс сарајевске политике до тога зашто је развијао политику која подстиче мржњу, одржава опште муслиманске стереотипе о исламофобији и антиисламском неоколонијализму?
Ријеч је о геополитичким потребама и себичним економским интересима. У свијести већине западњака, одбацимо илузије, историја БиХ и етнорелигијских односа у њој, у најбољем случају, представља тек гомилу неодређених појмова, бескорисних сазнања, пропагандистички креираних флоскула и парола; обликованих у рату за потребе обавјештајног, војног и економског похода развијених западних земаља на Балкан. Савремене идеолошке представе о „руској пријетњи“ и наводно активној улози српског народа у њој, постале су, за западне владе и медије, згодан начин да се идентификују различите политике и групе као деструктивне, а да се, истовремено, екстремистички режим у Сарајеву амнестира фундаментализма и подршке терористичким групама.
Али ако је ово и лако разумјети, потребу истакнутих Сарајлија да следе тај курс, нешто се теже може појмити.
Њих не дотиче чињеница да су, у том граду сви несретни, да већ одавно не воле никога другачијег, чак ни истог или сличног; да су заборавили стварати било шта вриједно а да се због онога што чине свим народима и људима у земљи не осјећају нимало кривим.
Та прича датира од памтивјека „од Кулина бана и добријех дана“ до османске Турске, Аустроугарске, Краљевине Југославије преко ендехазије и силних усташлука-несташлука, „ханџар дивизије“, до Тита и Алије. Увијек је чаршијски слуга био само слуга.
У данашње вријеме династија Изетбеговић је повела властити народ на раскрсницу на којој је сваки избор погрешан а сваки пут странпутица – ћорсокак. Вратити се назад на пут сарадње са српским народом, рационално и потпуно преиспитујући односе, прије рата и послије њега, те формулисати политику развоја државе која не постоји без суверености и самосталности на међународном плану, значи учинити једини исправан корак у будућност за који Бакир Изетбеговић није способан а ни вољан, сам. Сем уколико га не подстакну вјетрови са Истока и Запада.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *