ДЕВЕТИ КРУГ СПЛИТА

УСТАШКЕ ИГРЕ БЕЗ ГРАНИЦА

Сплит је некада био „црвени град“. Овај надимак је заслужио због тога што је око 80 одсто његовог тадашњег становништва више или мање непосредно било укључено у антифашистичку борбу током Другог светског рата. Данас се пак назива „црним градом“ и вероватно је најцрњи у и овако доста црној Хрватској

Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала!
Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска!, речи су којим је новембра 1918. српску војску клечећи на сплитској риви дочекао Јосип Смодлака, оснивач и вођа Хрватске демократске странке и тадашњи градоначелник овог града, заједно са још 20.000 својих суграђана.
Који месец више од стотину година касније ватерполистима из Србије у овом истом граду прети се клањем и прелази у акцију. Спас од линча неки налазе бежећи главом без обзира, а други попут вука горског скачу у фебруарско море и одбацују свој клупски дрес. У стилу Хомера Симпсона који, када га у једној епизоди ове култне серије отимају ванземаљци, панично говори „немојте ме појести, имам жену и децу – поједите њих“, за живот молећи речима: „Ја сам Црногорац, нисам Србин.“ Краљевски.

[restrict]

НИКАД ИЗВИНИ Хрватска политичка елита промптно је (за промену) осудила овај „инцидент“. „Хулиганство је пошаст супротна идеалима спорта, а свако насиље неприхватљиво“, поручила је мудро попут Хегела председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић. Премијер Андреј Пленковић рекао је да „мисли да је то (напад на ватерполисте) јако лоше, и да сви у друштву морају порадити да се такви хулигански испади не догађају, посебно не на риви усред бела дана“. Сплитски градоначелник Андро Крстуловић је истакао да Сплит није и неће бити град који толерише насиље, док је његов партијски колега, хадезеовац Иван Ћелић истакао да су хулигани „срамота Далмације и Хрватске, заслужују осуду и строго кажњавање”. Хрватски олимпијски одбор је „најоштрије осудио овај хулигански чин који са спортом нема никакве везе”. И тако даље … све у сличном стилу.
Овде у очи упадају две врло важне ствари које никако не треба занемарити. Прва је да се нико од представника хрватских власти (колико смо ми видели) није извинио због напада на спортисте из Србије. Ни њима, нити њиховим породицама, нити њиховој земљи. По свему судећи, хрватској елити је неприхватљиво да се Србима извини за било шта, па макар то био и напад на сплитској риви, а камоли за неке осетљивије ствари попут клања у Јасеновцу и другим стратиштима. Да су само Срби проблем, указује нам чињеница да се некадашњи председник ове демократске земље Иво Јосиповић својевремено извинио Јеврејима за злочине које су усташе починиле над њима, иако је по броју њихова жртва неупоредива са оним што је задесило српски народ.
Друга ствар је што сви они један, то је јасно као дан, шовинистички испад све време дефинишу као нешто што је, по нама, много бенигније и безличније – хулиганство. Зашто се то ради? Зато што се хулиганство дешава у готово свим државама света и у свим друштвима, и носи много мању стигму од шовинизма. Батине од хулигана навијачи Енглеске могу добити у Француској. Насмрт пребијен од хулигана може бити и француски навијач Брис Татон у Београду. То је, иако грозно звучи, некако „све у рок службе“. Хулигани на то рачунају и с тим живе, а неки и умиру.
Ово, међутим, никако није хулиганизам из више разлога. Прво, „прави“ хулиган неће нападати спортисту „непријатељског“ клуба, него искључиво себи равног супарничког навијача. Друго, основни мотив за напад на ватерполисте из Црвене звезде, и то је јасно свима који хоће да виде, није њихова клупска припадност него њихова националност. Верујмо им на реч да се нису отворено шепурили са клупским обележјима, већ да су она била скривена испод јакни (што би заиста здрав разум налагао у датим околностима), и да су „идентификовани“ тек пошто су сели у кафић и обратили се конобару који је, опет претпостављамо, када је чуо „чудан“ акценат, обратио пажњу на то што носе испод јакни. Оно што не морамо да верујемо на нечију реч и што није ствар претпоставке, а јасан је доказ шовинистичке мотивације за напад, јесте да се један од њих од нападача бранио оспоравајући своју националну припадност српском народу, а не клупску припадност Црвеној звезди, и што су му из руље (како су пренели медији) узвраћали да је „ипак четник“. Напад, дакле, као примарни мотив има шовинистичку мржњу, а не навијачко ривалство.
Ово је схватио и најближи истини је био члан Хрватске социјално-либералне странке Здеслав Бензон, који је рекао да су „људи који туку друге људе због друкчијег изгледа, говора, облачења, припадности другом народу, племену, кварту, клубу, породици у основи тоталитаристи“, те да би такви „трпали неистомишљенике у логоре, убијали у Аушвицу, у гулазима и Голим отоцима“. Најближи истини кажемо зато што је Бензон у свом набрајању логора пропустио да помене онај који највише везе има с линчовањем звездиних ватерполиста у Сплиту. Нису шовинисти који су гањали Србе (и једног Црногорца који то није) следбеници немачког националсоцијализма па да им се спочитава Аушвиц. Нису ни бољшевици па да им се приписују гулази. Најмање од свега су, извесно је, титоисти који сносе одговорност за Голи оток. Опет је као дан јасно да је њиховом стању свести најближа идеологија која је изродила Јасеновац, логор над којим су се и правоверни нацисти згражавали. Да ли је могуће да Бензон то не зна? Штета што је лупао главу покушавајући да се сети примера попут Аушвица, Голог отока и гулага када му је Јасеновац био пред носом. Или се, можда, Јасеновац и Градишка Стара нису ни догодили? Ко ће га знати!

ПЕТ ИЛИ МИЛИОН „ИДИОТА“? За напад на Звездине ватерполисте криво је „пет идиота“ који су „срушили оно што је милион људи градило“, рекао је овим поводом извесни хрватски новинар на једној београдској телевизији негирајући да је шовинизам доминантно стање ума у Сплиту. Да „пет идиота“ има свуда, укључујући и Србију, доказано нам је само дан након напада у Сплиту пошто су у Крушевцу нападнута двојица црнопутих фудбалера који играју за локални клуб. „Пет идиота“, и то не треба емпиријски доказивати, има у сваком граду на овоме свету. Проблем је што се у овом случају не ради о петорици парија са маргине сплитског друштва него о носиоцима идеје којом је, тако макар делује, заражена већина овог града. Да је другачије, да ли би, на пример, за градоначелника бирали особу попут Жељка Керума који је изјављивао да „Срби морају знати где им је место“, те да је он „тако одгојен“ да никада не би примио Србина у своју породицу. Да је другачије, да ли би такав Керум у трци за други градоначелнички мандат замало изгубио од Андра Крстуловића из националистичке Хрватске демократске заједнице, или би му ривал био неки социјалдемократа или либерал? Да ли би већник могао бити човек попут Мартина Паука из странке Независни за Хрватску коју предводе нескривене усташе, те бивши министар културе Златко Хасанбеговић и Бруна Есих? Паук је за инцидент оптужио жртве уз „какво је море у фебруару“.
А какво је стање духа у Сплиту илуструје и инцидент који се догодио дан након напада на ватерполисте када су, очито нека деца, своју школу ишарала порукама међу којима је „мрзин школу и Србе“. Колико је овај некада „црвени“ град „поцрнео“ у међувремену указује и то да се на травњаку фудбалског клуба Хајдук пре неколико година волшебно појавила велика свастика, а да је у центру града 2015. уз повике „за дом спремни“ постављен споменик „Девете бојне ХОС-а Рафаел Бобан“ (некадашњи командант усташке „Црне легије“). Колико је Сплит „поцрнео“ говори и то да је овом „светом чину“ присуствовао и тадашњи први човек овог града Иво Балдасар. С обзиром на то да Балдасар није из неке десничарске странке попут Керума и Крстуловића, него из „левичарске“ Социјалдемократске партије, могло би се рећи да тамо следбеници и поштоваоци усташтва нису само десничари, него и они који за себе кажу да су „уверени антифашисти“.
То је град од око 200.000 људи у којем је око 100.000 људи 2001. демонстрирало под геслом „Сви смо ми Мирко Норац“ (генерал осуђен за ратне злочине над Србима у Госпићу и Медачком џепу). Тако да тешко да се ради о само „пет идиота“ у Сплиту. Мало их је више.

ТАЈАНИЈЕВА ТАЈНА Интересантна је коинциденција и да је паралелно с овим инцидентом у Сплиту дошло и до „инцидента“ у Базовици, у Италији, када је председник Европског парламента Антонио Тајани током церемоније обележавања дана сећања на италијанске жртве погрома у Далмацији и Истри на крају Другог светског рата. Тајани је завршавајући свој говор узвикнуо: „Живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација“, што је разбеснело читаву Хрватску. Загреб је Тајанија одмах оптужио за „историјски ревизионизам“ у шта негирање злочина у Јасеновцу и смањивање броја покланих никако не спада.
Најапсурднија од свих ипак је реакција хрватске европске посланице Руже Томашић, која је Тајанију поручила да је његов говор пробудио „мучне успомене на фашизам, прогон, убиства, наметање италијанског језика и културе хрватском народу“, јер су „Хрвати осетили страхоте фашистичког режима“. Особа која је ово изговорила је била висока функционерка Хрватске странке права, чије је војно крило током рата био „за дом спремни“ ХОС. Особа која прича о патњама хрватског народа под фашизмом је иста она особа која је Србима поручивала да „моле Бога да не почистимо своје двориште, јер ако почнемо чистити своје двориште, још јако много Срба ће из Хрватске морати ићи у Србију“.
Иронија је да су српски војници у Сплиту дочекани на начин описан на почетку овог текста јер су на брзину послати како би предухитрили италијанску војску која се спремала да преузме контролу над Истром и Далмацијом које су јој обећане као награда за њен улазак у Први светски рат на страни сила Антанте. Исто је тако иронија да су Србе у Далмацији од ножа предака Руже Томашић које су ослободили 1918. штитили управо војници фашистичке Италије. Иронија је што „мучне успомене на (италијански) фашизам“ код Руже Томашић, код „пет сплитских идиота“ и свих сличних могу бити само оне на тугу и бол коју би им причинили када би им испод ножа извукли неко српско дете. Иронија је што би, да српски војници нису у Сплит отишли новембра 1918, данас српски ватерполисти могли тамо слободно да иду.

[/restrict]

2 коментара

  1. U toj recenici ,Ja niisam Srbin ja sam crnogorac,nalazi se sav smisao,bitisanja,borbe,trajanja Srbskog naroda.To je rat koji mi Srbi,MI SRBI vodimo hiljadama godina na ovom prostoru.A protiv koga ga vodimo.Ako izuzmemo Turke vodimo ga protiv onih koji nisu hteli ni mogli da budu ono sto jesu. Srbi,Ovaj crnogorac je samo lepa ilustracija onoga sto je hiljadama godina odvija na ovom vekovnom Srbskom prostoru. A sta mi radimo.Mi se dodvoravamo nasim neprijateljima.Prosto je neverovatno da u ZEMLJI SRBIJI nema ni jedan pro Srbski TV kanal.Vise od pola naroda je protiv NATO i EU a svi mi moramo da slusamo ispiranje mozga anti Srbskih medija.Hoce li neko omoguciti milionskom auditorijumu,koji nema pristup internetu,a odlucuje o nasim sudbinama da sagleda stvarnost u svojoj surovosti i da nadjemo izlaz iz ovog vrzinog kola.Samo potpuno novi ljudi mogu to postici.Samo novi koji nisu vrbovani od centara moci i sa zapada i sa istoka.Samo par gopdina da uzmemo vazduha dok se te vodle i lideri ponovo ne prodaju.

    19
    1
  2. Vaso Petković

    Taj događaj je samo potvrda pogubnosti politike koja,rušeći sve što je srpsko,ljudsko i ono što pretstavlja dosojanstvo i karakter pojedinca kao i čitave nacije ,baca pod noge onima kojima nikad nije dosta srpske krvi,radi izgradnje dobrosusjedskih odnosa.Posle pogibije dva miliona srba tjerani smo da to sve zaboravimo radi izgradnje lažnog bratsva i jedinstva.Danas nas opet tjeraju da moramo prihvatiti sve laži kao istinu da smo krivi za sve nesreće koje su nas zadesile.Sa zakletim neprijateljem ne mogu se graditi dobrosusjedski odnosi.Kada će već jednom svakom srbinu biti jasno ko su pravi prijatelji a ko zakleti neprijatelji ?.DOMAĆI I STRANI FAŠISTI ŽELE SE OSLOBODITI SVOG FAŠIŹMA TAKO ŠTO ĆE LAŽNO OPTUŽITI SRBE DA SU FAŠISTI,AGRESORI I ZLOČINCI.SVE ŠTO SU ONI SAMI TO PRIPISUJU SRBIMA,JOŠ TRAŽE DA SVE TE LAŽI PRIHVATIMO KAO GOLU ISTINU !!.
    Ovog momka mogu i da razumijem ali sam bijesan na one koji tu mladost tako beskrupulozno žrtvuju radi nekih imaginarnih političkih ciljeva,koji predsavljaju pravo ludilo.Ko tjera ove momke da igraju u Splitu i zašto??!.To je krucijalno pitanje.Valjda da bi se ustaše imale na kome iživljavati.SRAMOTA.

    17
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *