Дарко Ђого – Стварност скупља од сваке друге

Светосавље није идеологија него предање. Дом. Радост због повратка оног кога чекамо

Наша црква зна да постоји стварност скупља од сваке друге, стварност која у ма каквим околностима не може да дође у реченицу која почиње са „ако“. Читава та прича како је „Косово изгубљено“ па је потребно „узети колико се може“ небулозна је подметачина. Нити је Косово у српском идентитету, колективном памћењу могуће изгубити (можете ли изгубити оца, мајку, брата?), нити га је могуће продати (ко би нормалан продао оца, мајку, брата?). Штавише, људи који су остали да живе на Косову свједоче о томе да ни изблиза није све изгубљено и да и те како немамо право да их „замијенимо“ или „уновчимо“, каже у разговору за „Печат“ протојереј ставрофор др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву.
Кроз историју када се држава рађала и када се обнављала и када је није било, свест о томе да смо је имали и о томе где смо и куда идемо чували су најоданији прваци народа и Цркве. Где је данас светосавски народ, те какво је стање националне свести у години у којој Срби прослављају свој најзначајнији историјски јубилеј – осам векова независности СПЦ?
Након једне од мојих жалопојки на непрекидну идентичност наших светосавских академија, мој најбољи пријатељ ми је одговорио: „Свет је зверињак, Дарко. Зато: ускликнимо с љубављу!“ Можда тада нисам успио да разумијем све нијансе тог отрјежњујућег прекора, можда смо у таквим констатацијама склони да на први поглед увидимо само звјерињак другог човјека, а не и звјерињак у нама, али што вријеме више пролази, све више увиђам колико је неопходно поћи од те наизглед наивне, дјечије интонације у гласу, од тог можда не сасвим освјешћеног осјећања ускликивања са радошћу. Наравно, Христова опомена да се вратимо и будемо као дјеца није изводљива неким егзалтираним наглим скоком „назад у дјетињство“. Искуство живота и страдања која носи свако од нас, али и као народ и Црква, некако не могу а да нас не боле. Након 800 година трагања за смислом и лутања, повратака и долазака, за нас је најбитније да знамо гдје нам је дом. Наш дом је Тијело Христово, Црква, једини дом који нам нико не може одузети, из кога нас не може истјерати. Јеванђеоска прича која се код нас обично назива „прича о блудном сину“ у библистици се заправо назива „прича о милостивом оцу“. Унутрашња драма те приче није у томе да је „блудни син“ проћердао богатство него у томе да је отишао од дома и након лутања схватио да и даље има гдје да се врати. Међутим, драма се ту не завршава. Његов брат се осјећа озлојеђеним због весеља које је Отац приредио у част повратка његовог брата. То је изврсна слика нас данас. Као народ, ми смо још у свим фазама ове приче. Неко од нас је отишао од дома и продао наслијеђе не само да би уживао у инстант забави него и да би се „еманциповао“ од свога дома. Али и када би пожелио да се врати, тамо би га дочекао брат који му не жели добродошлицу: „светосавац“ идеолошког типа, одређивач критеријума светосавља. Зато је потребна радост милостивог Оца – Светог Саве: светосавље није идеологија него предање. Дом. Радост због повратка оног кога чекамо. За нашу националну свијест суштински је битно да светосавље опет постане један културолошки широк став, онакав какав је био до 1941. Да не прихватимо огорчење и фрустрацију као саставне елементе националне свијести.
Сличност између стицања српске црквене независности и тзв. аутокефалности коју је патријарх Вартоломеј на Бадњи дан дао украјинским расколницима, идеолошке су аналогије и као такве, напомињете у једном тексту, резервисане за квазихеленистичко теолошке кулоаре. Колико су оне опасне када их повуче један епископ, свештеник или теолог СПЦ, те да ли се аутокефалија може посматрати тек као нормативна категорија која не захтева претходну мистичку легитимацију?
Те аналогије су у суштини безопасне јер су бесмислене. Не само зато што је и иначе тешко направити аналогију између нечега од прије 800 година и данас него и зато што би највећи домет једне такве аналогије (када бисмо претпоставили да је могућа) био закључак да се кршење канона може оправдати кршењем канона, што је само по себи бесмислено. Међутим, самјеравање између српске аутокефалије из 1219. и украјинске псеудоаутокефалије из 2019. управо наглашава суштинске разлике: Св. Сава није тражио уједињавање некаквих већ постојећих расколничких структура, нити је изложио политичкој тортури некога из Охридске архиепископије, а чак и ка њему непријатељски расположен Димитрије Хоматијан у своме писму, једној антички красно интонираној клевети, невољно признаје његове личне квалитете: светитељ који је за српске и приморске земље тражио аутокефалију није био ауторитарни насилник него војвода духа. Данас присталице украјинске аутокефалије наглашавају да је она „средство еманципације Украјине од Русије“. Србија се, међутим, аутокефалијом није „еманциповала“ ни од Цариграда, чак ни од Бугарске: и поред непрекидних ратовања, она је остала несумњиво и снажно у том „ромејском комонвелту“.
Да ли ми данас нисмо свесни тежине и свих последица које у православљу може да изазове Вартоломејов раскол баш као што ни 1054. савременици нису били свесни тежине раскола мислећи да само присуствују понављању спорова старог и новог Рима? Да ли би уколико не буде сазван Свеправославни сабор а помесне цркве прећуте раскол, он могао да добије снагу реалности?
Чињеница јесте да су теолошки разлози који се најчешће данас наводе као разлози за раскол из 1054. постојали и прије једног конкретног чина, али да нису пресудно утицали на исход, мада су у каснијој историји одиграли значајну улогу у формирању два самопоимања у западнохришћанској Европи и у православљу. Ипак, коначно одвајање хришћанског Запада од Истока дошло је оног тренутка када су крсташи на просторима „ослобођене“ Свете земље (а касније и Ромејског царства) направили паралелну јерархију и православне хришћане почели да третирају практично као припаднике друге религије. Дакле, за коначни раскол потребно је да се нађу политичке снаге које би дјеловале агресивно, затим теолошки и културолошки разлози. Засад иза пројекта украјинске аутокефалије и раскола у православљу стоје снажне и агресивне геополитичке силе, али не мислим да ће се у скорије вријеме унутар румунског, хеленског или украјинског православља формирати неки други идентитет, другачији од православног. Можда је најапсурднији примјер украјинско православље које карактеришу истовремено русофобија и апсолутна „рускост“ у црквеном менталитету (управо као што МПЦ послије деценија раскола и даље јесте прилични вјерна слика наше цркве). Не мислим да ће чак и у догледно вријеме НАТО православље изградити себепоимање различито од цјелине православља: засад је геостратешким центрима моћи довољно само политичко „еманциповање“. Ипак, право је питање шта се може десити у будућности, а ту је важно питање културног обрасца, остваривања црквеног етоса у једној култури, за које, морамо искрено рећи, ни земље изван НАТО православља немају одговор. Онај „Трећи пут“ Солжењицина напросто се није остварио: Русија и Србија данас имају врједносне системе који су копија западних, у којима стицање богатства и лака забава значе много више од било које хришћанске вриједности.
Што се тиче расплета саме црквене ситуације: мислим да тренутна ситуације неће моћи да траје нарочито дуго. У суштини, већина помјесних цркава се опредјелила и јасно изрекла став да неће признати тзв. Православну Цркву Украјине, али није прекинула односе са Цариградом. Међутим, прије или касније наши епископи ће морати да доносе одлуке да ли ће саслуживати са цариградским клирицима када, на примјер, Фанар пошаље у саставу неке делегације неког из ПЦУ. Непојмљиво ми је да би неко могао да саслужује с њима. Судећи по томе колико патријарх Вартоломеј улаже личног труда у тај пројекат, не вјерујем да ће Цариград бити вољан да допушта другим помјесним црквама да бирају са ким од епископа његове патријаршије хоће а с киме неће да саслужују. Зато мислим да тренутни статус кво неће трајати одвећ дуго. Што значи да ће питање Свеправославног сабора морати да дође на дневни ред. Не видим други начин да се једна тако велика ствар може ријешити. Можда нас управо криза освјести да не можемо остављати по страни важна питања црквеног живота док не ескалирају.
Ко би, у условима непостојање царске власти, могао да сазове Сабор?
Не знамо ко је сазвао, формално, Апостолски сабор у Јерусалиму. Сазвао га је Дух свети, да разријеши једну горућу потребу. Цркве је било и биће је послије сваког царства. Међутим, више него недостатак царства забрињава недостатак унутрашње потребе, воље, отуђеност једних од других, то задовољство конфедералним односима. Чињеница да уопште не видимо потребу, суштинску, унутрашњу, да се успостави један свеправославни сабор као стално тијело дјелује помало поражавајуће, у доба када је логистику таквог једног саборовања могуће организовати врло брзо. Можда, уосталом, као Црква схватимо да љубав која се не исказује и не разговара, љубав која се подразумијева, љубав која сједи у своме ћошку свијета временом се хлади. Можда из ове кризе схватимо да немамо више право да се не сусрећемо.
Колико би украјински преседан, уколико га прећутимо, могао да се понови у Македонији, БиХ, Црној Гори, признањем аутокефалних цркава чија би се јурисдикција кретала у политичким границама нових држава?
Могао би управо зато што се као његово најчешће оправдање спомиње принцип „свакој држави – њена помјесна црква“. При томе се углавном цинично понављају стари канони којима су се у једној другачијој историјској ситуацији (Римско, тј. Ромејско царство) помјесне цркве организовале по територијалном принципу. Парадокс је сљедећи: наводни „географски принцип“ требало би да Цркву спаси од „национализма“, али како су све савремене државе настале на националном принципу или бар као покушаји прављења једног новог националног пројекта, ви увијек добијате „државну = националну цркву“. Таква идеологија би у ствари на крају довела до уситњавања непожељних цркава (рецимо, СПЦ и РПЦ МП), и у суштини не би ријешила толико истицани проблем „национализма“ а још би увела грубу војну и политичку силу као принцип функционисања у Цркви (за сваку политичку сецесију требало би да слиједи и црквена сецесија). Све ово говорим зато што иако се нама данас не чини изгледним да би у БиХ, Црној Гори или Хрватској у догледно вријеме могла да се појави иоле озбиљна црквена структура која би тражила и добила „аутокефалију“, сама идеологија отвара могућност да тако нешто може или чак треба да се оствари у будућности.
Како оцењујете моралну и духовну ситуацију у српском народу у РС пред рат, после рата и данас? У биолошком смислу пред рат је постојала криза у наталитету, након рата демографски препород, а данас статистика показује стагнацију на овом пољу. Да ли тој демографској криви одговара и крива духовног стања српског народа? Да ли су на испиту духовни потенцијали српског народа у РС?
Демографски показатељи су лоши јер је друштво мало, постустаничко друштво којим влада политичка и лична подобност и које никако не успијева да начини корак ка јаснијем структурирању и етаблирању вриједности. У идентитетском смислу Република Српска се често чини стабилнијом од Србије: за то можемо да захвалимо и непрекидном подсјећању од стране друга два народа у БиХ. Међутим, чак ни на том пољу нисам сасвим сигуран да веза БиХ са Српском Републиком како је замишљана није у извјесном смислу прекинута. Понекад чујем сасвим небулозне изјаве омладине о томе како је њихова химна „Моја Република“, иначе једна фина свечана пјесма. У том смислу се бојим зачетка неког новоцрногоровања. За демографску стагнацију су криви још многи други фактори: разлика између очекивања у могућности на економском пољу, али и постављање остваривања кроз породицу на ниже мјесто међу животним приоритетима него што је то раније био случај. Ипак, мислим да немамо право на малодушност. Не једном се у старим књигама записивало како „опустје ова земља сасвим“. Па смо ту гдје јесмо. Народ је у суштини не само побожан него и (за наше околности) прилично црквен. У храмовима су углавном млади, што значи да неко сјеме од прије 20 година даје плода.
Чини се да је кроз историју Српска црква поштовала глас ревносних лаика с обзиром на то да је народ био активни учесник црквене управе од парохије до саборског нивоа и чувар аутентичног лика православне цркве. Постоји ли опасност да, а на ту помисао наводи засад дискредитован предлог новог Устава СПЦ, Српска црква склизне у клерикализцију?
Постоји опасност, нажалост, да се унутар Цркве издваjају класе „виших“ и „нижих“ чланова Цркве, а она има два лица: клерикализам и лаицизам. Први је заснован на премиси да је свештенство по себи нека врста „надљуди“ док су сви остали „корисници услуга“. Као свештеник који се труди да не заборави како је бити лаик, припадник народа Божијег, трудим се да јасно иступим против клерикализације. Нисам присталица присвајања моћи многих „ревносних лаика“ који би такође да буду носиоци моћи у Цркви, да је приватизују за себе, да процјењују ко је „исправан“, а ко је „заблудио“. Црква је Тијело Христово, Дом Очев, заједница Духа светога коју сачињавамо сви ми. Свако ко жели да располаже Црквом, да он и само он (или њему блиска и драга група људи) одређује шта и како има бити у Цркви – још увијек није схватио Цркву. Зато мислим да је увијек неопходно обнављати свијест да нисмо ми у Цркви да бисмо самјеравали друге према својим критеријумима и тражили за себе повлашћени положај, него зато што нам је потребно спасење. Зато што су нам потребни брат и отац, ту, поред мене, у Цркви. Чини ми се да је наш црквени живот с једне стране у сталним крајностима између позиције „ћути и сагни главу“ и „ако није како ја кажем, не вјерујемо у истог Бога“. Тај хук моћи ужасно ме замара: моћ је та која људе опија и која познаје само потчињене и надређене. Више него текст Устава, мене је бринула процедура у којој нешто тако важно може да не буде понуђено Тијелу Цркве, да се сви огледамо у њему, да видимо има ли нас у њему. Устав није правилник о раду једне установе него опис живота Цркве. Сад када имамо пред собом нацрт, и на нама је да приједлоге достављамо и да о њему пишемо и размишљамо.
Косовско опредељење било је живо у свим преломним тренуцима наше историје од 1804. преко 1914. до 1941. Данас, о питању Косова и Метохије Српска црква има дијаметрално другачији поглед на „мир, стабилност и будућност наше деце“ од наших државника. Да ли су без мита о Косову све наше битке су изгубљене?
У свијету у коме се питање премјештања америчке амбасаде из Тел Авива у Јерусалим више не поставља, само исмијавање „косовског мита“ и „свете српске земље“ представља некултуран чин за свакога, био он вјерник или не. Сви народи имају утемељујућу причу („мит“), историјско памћење и тежњу да мјесто утемељења буде у саставу њихове државне територије. Уколико то није могуће – одлучност да се то у будућности оствари. У смислу у коме политичари подразумијевају „посједовање“, Косово и Метохија „нису били наши“ кроз читав 19. вијек када смо највише учинили као народ, управо знајући да је наш поглед упућен „онамо, намо“. Нажалост, са можда сасвим ријетким изузецима, ниједна политичка структура од 1945. наовамо није помишљала на то да постоји та перспектива. Ту се лако види како се разликују национализам као начин за остваривање политичких циљева и брига за историјско памћење, али и конкретан народ – оно о чему говори Црква.
Да ли се све прво дешава на унутрашњем, личном, па тек онда на историјском плану? Можемо ли ми да утичемо на историјску борбу добра и зла која се у овом тренутку разрешава?
Отац Јустин Поповић је рекао да онај ко разрјеши питање људске личности, разрјешио је и питање друштва и историје. Наравно, при томе није мислио да негира да историјски догађаји чији смо свједоци утичу, на посредан или непосредан начин, на нас, наш лични живот. Ми и јесмо хришћани, људи, по томе што знамо да све што чинимо одјекује у вјечности, овдје и сада дешава се пред лицем Божјим. Да наше личне „мале“ драме јесу не само мозаик историје него – драме Богочовјека који је страдао и васкрсао за нас. Не вјерујем у било чију моћ, личну или колективну, која би могла да буде изнад присуства Бога у историји и у животу сваког од нас: не вјерујем у моћ која је у стању да побједи Живот, онај „живот свијета“ који овјде имамо у предокусу, у Цркви. „Свјетлост свијетли у тами и тама га не обузе.“ То је реченица која нас позива да будемо свјетлост. Нисмо се претплатили да свијетлимо тиме што сматрамо да је некако по себи већ посједујемо. Свјетлост је запретена у нама – само је Христос може заиста пробудити: свако од нас је исувише често повриједио друге људе да бисмо смјели да гајимо илузију да смо сами по себи „дјеца Божија“. Данашњи човјек је углавном или незаинтересован за спасење или сматра да је довољно живјети у овом трагичном свијету да би некакво спасење задобио. Ту се Руси и Срби ипак разликују. У Русији је и данас неко у стању да, попут Водоласкина, напише „Лавра“. Тамо гдје има потраге за спасењем, има и спасења. У историји и животу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *