ЦЕНА ГВАИДОВЕ МАСЛИНОВЕ ГРАНЧИЦЕ

Пекинг је постао глобални играч ког не може да пренебрегне ни самозвани председник Венецуеле Хуан Гваидо. Његова рука пружена Кини један је од главних доказа да је свет неповратно мултиполаризован и да Гваидо с тим и те како рачуна. Од чега заправо страхује Запад у Латинској Америци?

Свако ко је помније пратио кризу у Венецуели протеклих недеља могао је лако да запази да су Русија и Кина подржале законит поредак у тој земљи, али да је подршка Москве и Пекинга, као и више пута досада, имала различит дипломатски интензитет. Док је Русија у Уједињеним нацијама 26. јануара јасно ставила до знања светској јавности да се ради о америчком покушају промене режима, кинески представник Ма Џаосу позвао је све стране да остану рационалне и смирене, као и да, како је рекао, релевантне стране треба да поштују избор народа Венецуеле.

ХРОНОЛОГИЈА ДИПЛОМАТСКИХ ПОТЕЗА Рекло би се да Кина, упркос противљењу увођењу једностраних санкција и збацивању Николаса Мадура с власти, у Венецуели пре свега жели да одржи задовољавајући ниво утицаја, како би заштитила властита и при томе позамашна улагања, вредна десетине милијарди долара. Истини за вољу, председник Николас Мадуро није се прославио на пољу одржања стабилности, па и у тој чињеници донекле треба тражити корене нешто мекшег кинеског дипломатског наступа у погледу кризе у Каракасу.
О таквом, дакле опрезнијем кинеском ставу, јасно сведочи хронологија кинеских дипломатских активности на плану одређења према кризи у Венецуели.
Портпаролка кинеског Министарства спољних послова Хуа Чуењинг 23. јануара је саопштила да би све релевантне стране требало да траже политичко решење у Венецуели кроз миран дијалог у оквиру устава те земље.
„Кина увек подржава принцип неуплитања у унутрашње ствари других земаља и противи се страном уплитању у послове Венецуеле“, рекла је Хуа Чуењинг.
Други гласноговорник кинеског Министарства спољних послова Генг Шуанг огласио се 28. јануара, изјављујући да Кина подржава напоре венецуеланске владе да одржи национални суверенитет, независност и стабилност. Генг је том приликом поновио позив свим земљама да се супротставе свакој спољној интервенцији када су унутрашње ствари Венецуеле у питању и свим покушајима било које државе да се умеша у унутрашње послове других земаља. Јасно је, премда то није сасвим директно речено, да је Генг мислио на САД и санкције државној нафтној компанији Венецуеле.
Самопроглашени председник Венецуеле одмах је реаговао и 2. фебруара пружио маслинову гранчицу Пекингу, дословно се тако изразивши у интервјуу који је дао листу „Саут Чајна морнинг пост“ из Хонгконга. Изјавио је том приликом да је Кина кључни светски играч и да с њом жели продуктивне и обострано корисне односе, те да је спреман да поведе дијалог с кинеским званичницима што је пре могуће. Гваидо је том приликом додао да ће Кина и даље играти значајну улогу у економском развоју Венецуеле, напомињући да ће договори Пекинга с Мадуровом владом остати на снази.
„Подршка Кине биће веома важна у јачању економије и будућег развоја наше земље“, додао је Гваидо.

[restrict]

ШТА ТО КИНА ИМА У ВЕНЕЦУЕЛИ Две земље дипломатске односе успоставиле су 1974. године, али до 1999. није било замашније сарадње. Штавише, за то време само је председник Луис Херера једном посетио Пекинг, а спољнотрговинска размена пре 1999. године није прелазила 500 милиона долара. Све се променило доласком Уга Чавеза на власт. Десет година касније, тачније 2009, размена две земље достигла је 7,5 милијарди, а 2012. чак двадесет милијарди долара. Испоруке нафте олакшавале су Каракасу враћање кинеских кредита.
У време Уга Чавеза Венецуела је врло брзо постала најважнији кинески партнер у Јужној Америци. Између 2007. и 2012. године само је Кинеска развојна банка (China Development Bank) Каракасу одобрила невероватних 42,5 милијарди долара зајмова. Према чланку Мета Ферчена, објављеном у часопису „Дипломат“, ови кредитни аранжмани представљали су око шездесет одсто свих пласмана Кинеске развојне банке у подручју Латинске Америке и Кариба.
Чавезова смрт и пад цена нафте на светском тржишту донели су проблеме у односе две земље. Венецуела је морала да извози све више нафте како би отплаћивала кинеске кредите. Пекинг је, према неким изворима, 2014. године чак променио неке услове за кредите вредне око педесет милијарди долара, како би олакшао позицију Венецуеле.
Кина је тада, према часопису „Дипломат“, уклонила клаузулу по којој је Венецуела дневно морала да испоручује 330 хиљада барела нафте. Пекинг је омогућио Каракасу плаћања у домаћој валути и променио је рокове за једну од три транше кредита.

НАФТА ЈЕ ВЕЋ ПЛАЋЕНА Како је Мадурова позиција постајала све сложенија, он је с Пекингом, најпре 2014, а потом и 2015. године потписао нове уговоре који су обухватали зајмове у новцу у замену за нафту. Први споразум био је вредан четири, а други пет милијарди долара.
Иако су нови кредити били одобрени уз оштрије услове, они су представљали знатну помоћ земљи чији значајан део буџета покрива извоз нафте.
У исто време, економски експерти у Кини почели су да упозоравају владу да би требало да се заштити од лоших кредитних аранжмана. Чињеница да је венецуеланска нафта, у ствари, плаћена раније, Пекинг данас приморава да заузме, овде већ поменути, мекши став према кризи у Венецуели.
Сарадња две земље, иако најактивнија на пољу кредитних аранжмана и извоза енергената из Венецуеле, није ограничена само на ову привредну грану и то Пекингу додатно везује руке у данашњој кризи.
Кина је 2009. године потписала уговор о партнерству с државном железничком компанијом у Венецуели, с намером да у њој има четрдесет одсто удела. Венецуела је модернизацију железница најавила као улагање у повезивање сеоских средина и региона у којима се експлоатише нафта.
Исте године најављена су и заједничка улагања две земље у области производње нафте. Уго Чавез је тада изјавио да ће његова земља бити преплављена новим технологијама, да ће Кина изградити нова постројења и нафтне платформе, железнице и куће за становање. У години у којој је Чавез умро, дакле 2013, Кина је одобрила зајам Венецуели од 50 милијарди долара за финансирање више од двеста пројеката становања.

ПРОЦЕНА ЗАПАДА Пекинг је постао глобални играч ког не може да пренебрегне ни самозвани председник Венецуеле Хуан Гваидо. Његова рука пружена Кини један је од главних доказа да је свет неповратно мултиполаризован и да Гваидо с тим и те како рачуна.
С друге стране, Запад предвођен САД има властито виђење Венецуеле дубоко заглибљене у кинеске кредите.
Кина је спровођењем политике отварања и имајући на располагању огромна финансијска средства временом дошла до позиције траженог партнера у Латинској Америци. С Венецуелом су успостављени најдубљи билатерални односи засновани на заједничким економским интересима.
Ипак, Запад сматра да је Кина од почетка миленијума у ствари само одржавала Уга Чавеза и касније Николаса Мадура куповином венецуеланске нафте. Кинеска улагања представљају се као све ризичнија, уз експертске тврдње да Николас Мадуро није у стању да враћа дугове Кини.
Чињеницу да је кинеска политика отварања заснована пре свега на обострано корисним привредним аранжманима, а не подршке било ком режиму, Запад види као своју прилику. Због тога се саопштава да би наставак такве политике, имајући у виду околности које владају у свету, Кину изложио лошим кредитним улагањима.

ОД ЧЕГА СТРАХУЈЕ ЗАПАД? Када је 17. јула, који је у светској историји знаменит датум, Доналд Трамп Николаса Мадура означио као „лошег момка“, многи су његову судбину видели у светлу судбина које су задесиле Ота Переза у Гватемали или Оланта Хумалуа у Перуу или Луиса Ињација Лула де Силве у Бразилу.
Судбина Николаса Мадура подједнако ће зависити од способности да преузме пуну контролу над подељеном земљом и аргумената којима ће Пекинг убедити да ће потом успешно вратити дугове и омогућити нове хоризонте заједничких улагања и инвестиција уопште. До тада ће Пекинг у Латинској Америци наступати искључиво начелно, у оквирима међународног права, захтевајући мирна и праведна решења. У ствари, све време ће у постојећим условима тражити равнотежу која ће му омогућити наплату потраживања и опстанак инвестиција у Венецуели.
А Запад у Венецуели и региону Латинске Америке заиста плаши могућност да Венецуела са суседним земљама сутра почне на ефикаснији начин да користи кинеску финансијску подршку.
„Кина не може покренути одрживост, али ако Латинска Америка обједини своје деловање, Кинези би могли да пруже одређена средства“, каже Кевин Галахер, професор на Бостонском универзитету који проучава регион Латинске Америке.
Латинска Америка богата је природним ресурсима, али се они извозе као сировине, а не као прерађени производи. Кредити од кинеских банака усмеравају се ка експлоатацији нафте, рудницима и улагањима у инфраструктуру.
Према Галагеру, владе земаља Латинске Америке углавном користе кинеске кредите за изградњу инфраструктуре која повезује руднике и нафтна поља с рафинеријама и лукама, што је далеко од стварне економске интеграције или одрживог развоја.
У Галагеровој новој књизи „Кинески троугао“ он каже да је ситуација у многим земљама Латинске Америке довела до спољнотрговинске неравнотеже у којој се земље ослањају на извоз природних ресурса. Добит од тог извоза се реинвестира у екстрактивни сектор, а не у одрживи економски и друштвени развој.
Ако се то промени, једини добитник те промене, осим земаља Латинске Америке, биће, погађате, Кина.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *