Почетна / Дух времена / Беспућа руског западњаштва

Беспућа руског западњаштва

Пише Зоран Чворовић

Далеко од вреве урбаног живота „северне престонице“, у приморском селу Мштака на чијим су зградама још увек били видљиви трагови француског оружја из Кримског рата, Николај Данилевски је написао једну од најутемељенијих критика глобализма и светске владавине

Oве године се навршава сто педест година од објављивања у часопису „Зора“ првих глава по много чему изузетног дела Николаја Јаковљевича Данилевског „Русија и Европа“. Рад на овом рукопису Данилевски је започео 1865, годину дана по пресељењу своје породице из Петрограда на Крим, да би га окончао 1871. када је у Петрограду први пут објављена његова интегрална верзија, која је до 1895. доживела пет издања.

НЕСАВЛАДИВА КУЛТУРОЛОШКА ПРЕПРЕКА Дубока симболика је садржана у чињеници да дело у коме је Н. Данилевски формулисао теорију о словенству као посебном, самосвојном културно-историјском типу различитом од европске романско-германске цивилизације није настало у Петрограду, том квасцу нововековне вестернизације Русије, већ на крајњем југу кримског полуострва, месту живог сусрета византијске, азијско-туранске и словенске цивилизације. Далеко од вреве урбаног живота „северне престонице“, у тихом и топлом средоземном амбијенту чемпреса и винове лозе, на девастираном имању у приморском селу Мштака (недалеко од Јалте) које је купио од грофа Кушељева-Безбородка и на чијим су зградама још увек били видљиви трагови француског оружја из Кримског рата, Н. Данилевски је написао једну од најутемељенијих критика глобализма и светске владавине.
Речју Данилевског „општечовечанског не само да нема у стварности него и сама жеља да оно настане значи да се треба задовољити општим местом, безбојношћу, одсуством оригиналности, једном речју, задовољити се немогућом непотпуношћу (…) Свечовечанска заједница, којој би се и могло приближити, такође не постоји и не може постојати, јер то је недостижан идеал или, боље речено, идеал који може бити достигнут поступним или заједничким развитком свих културно-историјских типова.“ Следствено, Н. Данилевски је човечанство поредио с великим градом који треба да се развија тако што сваки културно-историјски тип, састављен од посебних културолошки и расно сродних народа, чија се индивидуалност мора сачувати, гради своју улицу у том граду. При томе се сваки културно-историјски тип развија органски, рађа се, сазрева и најзад умире, чиме Н. Данилевски јасно изражава свој став да људска историја није никаква идилична представа о непрекидном прогресу. Ова историософска концепција руског социолога, културолога и ботаничара добиће у 20. веку своју разрађену верзију у делу великог Немца, Освалда Шпенглера.
Према Н. Данилевском, руски народ, пре свега због религиозног и моралног карактера своје културе и посебног друштвеног и економског уређења, заснованог на колективистичком општинском власништву, друштвеној солидарности и правичности, не припада европској романско-германској цивилизацији већ самобитном словенском културно-историјском типу. Посматране из угла теорије о посебним културно-историјским типовима тезе о тобожњем општечовечанском и прогресивном карактеру романско-германске цивилизације се јасно показују као пуко пропагандно средство којим треба да се оправда намера Европљана да униште оригиналну словенско-руску цивилизацију, која се као тешко савладива културолошка препрека испречила на њиховом путу колонизације источног дела планете. Управо у томе што је Европа Русију одувек „сматрала за нешто туђе“ у цивилизацијском смислу, а не у обичном сукобу интереса великих сила, Н. Данилевски проналази разлоге за политику непријатељства и дуплих стандарда европских држава према Русији и осталим Словенима.

НИШТАВНА УЛОГА ИМИТАТОРА ЕВРОПЕ Н. Данилевски посебно скреће пажњу на то да је код руских интелектуалаца мешање германско-романске цивилизације са општечовечанском „изнедрило погубну заблуду познату под називом западњаштво“, које је с једне стране игнорисало „уске везе између Русије и словенства“, а с друге стране доделило Русији и целокупном словенству „ништавну историјску улогу имитатора Европе“, одузимајући им „тако наду на самобитни културни значај, тј. на велику историјску будућност“.
Иако је својевремено дело „Русија и Европа“ представљано као „катехизис или кодекс словенофилства“, Н. Берђајев с правом прави разлику између Н. Данилевског и његових претходника словенофила. И то не само због тога што је Данилевски систематизовао кључне словенофилске тезе већ најпре што је одбацио њихов идеализам шелинговског-хегелијанског типа и универзализам изражен у идеји о јединственој судбини човечанства и општечовечанској историјској мисији Русије. Како с правом примећује Н. Берђајев, Н. Данилевски је за разлику од словенофила био емпиричар, натуралиста и реалиста, одакле и његов „политички реализам“ у оцењивању односа европских држава према Русији. Управо због ова два кључна постулата историософске мисли Н. Данилевског – реализма и теорије о посебним цивилизацијама, који га одвајају од словенофила, он се с правом може сматрати теоријским утемељивачем реалполитике и мултиполаризма код Руса. Одбацивање идеје о општечовечанској мисији Русије довело је у сукоб Н. Данилевског са В. Соловјевим, према коме је Русија искључиво требало да служи циљу сједињења свих хришћана у једну Васељенску цркву с Римом на челу. Ван оквира тог задатка Русија и целокупно словенство нису имали према Соловјеву никакав посебан историјски призив. За разлику од Соловјева, изузетне похвале књизи „Русија и Европа“, дао је после смрти Н. Данилевског велики противник европског „свеуједначавајућег“ и „свеуништавајућег либерализма“ и словенофилства као плода западног националног романтизма Константин Леонтјев. У писму које пише из Оптине Пустиње Н. Н. Страхову, следбенику Данилевског, Леонтјев истиче да „победа и ширење идеја Данилевског, и њихово даље развијање, може постати значајна препрека на путу тог искључивог религиозног призвања, на које указује Владимир Соловјев. Усвајајући тезу Н. Данилевског о самобитном карактеру руске цивилизације, различитом од европске цивилизације, К. Леонтјев је у писму Н. Н. Страхову скренуо пажњу да се руска и словенска будућност може заснивати само на идеалу вере у обнову и даље развијања византизма, а никако на вери у расну блискост духовно несродних православних и римокатоличких Словена.

МИСАО ПОТРЕБНА РУСИЈИ Протеклих век и по од објављивања „Русије и Европе“, теза Н. Данилевског да Европа сматра Русију својим непријатељем, зато што не припада њеном цивилизацијском кругу, већ формира посебан културно-историјски тип, поткрепљена је безбројним доказима. Том реду доказа припада и брутално признање историософа А. Тојнбија емитовано преко таласа „Слободне Европе“, према коме „рат против Стаљинове Русије био би такође братоубилачки, али мање братоубилачки, можемо рећи, него рат са Хитлером“.
Истовремено, током последњих сто педесет година потврђена је исправност тезе К. Леонтјева да се једино у византизму (православљу) налази најаутентичније и најдубље везивно ткиво које словенство повезује у јединствени самобитни културно-историјски тип, чије је ступање на историјску сцену најавио Н. Данилевски.
Истовремено, ваља се подсетити на овом месту дубоког увида свештеномученика архиепископа Илариона (Тројицког) с почетка 20. века, да се „дух словенства одређује православљем“, пошто „ван православља Словен је у туђини“. Тачност овог сведочанства је током 20. века у више наврата крваво потврђена на мистичном простору српских и руских крајина протегнутих од Јадрана до Балтика, простору који одваја две различите цивилизације.
Тек објављени текст Путиновог помоћника Владислава Суркова, који је написан с намером да представи путинизам као државну идеологију Русије у будућности, показује да је мисао Н. Данилевског данас и те како потребна Русији. Тачније, Русија, ако судимо на основу осврта Александра Дугина, писаног поводом текста Суркова, није још увек пронашла одговарајући политички, уставно-правни и економски модел као израз аутентичног културно-историјског типа о коме је писао Н. Данилевски. Путин је својом владавином показао да постоји алтернатива погубном западном економском и политичком либералном моделу, који је деведесетих година разорио Русију, али на садржај те алтернативе руски народ, по речима Дугина, још увек чека. Пошто садашњи модел политичког режима није ништа друго него Путиновом чврстом руком „укроћени“ политички и економски либерализам, који је супротан основним друштвеним идеалима руског народа. У таквој ситуацији чини се да је могућност избора најбоље дефинисао Н. Данилевски: „Ако они (Руси и Словени) из спољашњих и унутрашњих разлога нису у стању да створе самобитну цивилизацију, тј. да достигну ступањ развијеног културно-историјског типа, живог и делатног органа човечанства, онда им не остаје ништа друго него да се распусте, растворе и претворе у етнички материјал, у средство за постизање туђих циљева.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *