Бекство из Копра

Како су два Србина окренула словеначко правосуђе наглавачке

Одбројани су дани и главном шефу свих словеначких затвора, јавила је у понедељак државна словеначка телевизија (ТВСЛО). Иако је у јануару по хитном поступку пензионисан управник затвора у Копру, који је до претпоследњег дана 2018. важио за „најстроже чувану апсану у држави“, страсти се у словеначком правосуђу не смирују, напротив. Затворски чувари су се побунили и траже оставке својих надређених, на челу са генералним директором Управе РС за извршавање казнених санкција Јожом Подржајом, али и министарком правосуђа Андрејом Катич не само због мизерних плата и још горих услова рада, опасних по живот већ пре свега јер су погођени оптужбама да су несавесни на послу, па спавају током ноћне смене и не прате догађања на мониторима, што је омогућило двојици затвореника да у безмало филмској акцији спроведу у дело спектакуларно бекство из копарског затвора у ноћи 29. децембра лане.

ЗАТВОРЕНИК ЏЕНТЛМЕН Погађате: двојица одбеглих затвореника, чије је бекство покренуло лавину оптужби унутар словеначког политичког система и окренуло наглавачке домаће правосуђе, јесу – Срби. Иако су их словеначки новинари у маниру линча испрва приказивали као окореле и крвожедне разбојнике, убрзо се испоставило да су све спекулације медија и политичара о обојици бегунаца погрешне, али и плод стереотипа а највише предрасуда у складу с којима Срби носе „злочиначки ген“ и сеју смрт где год се нађу. Заблуда је откривена када се један од двојице одбеглих затвореника, просто невероватно, љубазно јавио телефоном (тада још непензионисаном) управнику затвору у Копру, не би ли му објаснио да нема потребе за ловом на вештице. Другим речима – за бекство нико није крив, а најмање затворски чувари…
Тако се Дамјан Митровић, држављанин Србије који је био мастермајнд „дрског бекства“ из затвора у Копру, огласио из заветрине свог безбедног склоништа како би у детаље објаснио како је планирао бекство скоро три месеца, и како је заједно с пајташем успео да побегне на безбедно, у Италију.
Митровић и његов сустанар у затворској ћелији Драган Милосављевић, грађанин БиХ, педесетак дана су вредно резуцкали решетке на прозору своје ћелије, израдили ужад од чаршава и поврх свега прескочили висок затворски зид опасан бодљикавом жицом како би се дочепали слободе. Дамјан (40) је убрзо постао права медијска звезда у Словенији, а новинари су се утркивали ко ће га интервјуисати у Ферари, где је са породицом свио гнездо. Одмерен и елоквентан, стекао је наклоност словеначких медија, ненавикнутих на џентлменски наступ некога коме је било суђено да део живота проведе иза решетака.
У Митровићевом случају се испоставило, како је испричао, да је хапшење у Словенији, на основу Интерполове потернице коју је расписала Србија, било грешка. Не словеначких органа већ српских. Завршио је у затвору у Копру чекајући да буде изручен Србији, где му прети суђење због деликта за који тврди да му је подметнут, зато је дабоме невин, што је увидео и суд у Италији који га је за исто дело већ ослободио кривице… Онда је у Италији затражио азил и живео срећним породичним животом, уз ретке излете „преко гране“ – у Словенију, где је поткрај 2018. и ухапшен чим се пријавио у хотелу. А управо је извесност да ће бити изручен Србији била окидач да се одважи на вратоломно бекство, уверен да му није у изгледу фер суђење за криминалне радње за које тврди да није крив.

ФИЛМСКО БЕКСТВО У камере је, уз нешто хумора, посведочио како је изгледала његова одисеја: „Чим су (у Словенији) одлучили да ме изруче Србији, знао сам да је враг однео шалу. Схватио сам да морам да спасавам голу кожу и да се вратим својој породици. Бекство сам планирао два и по месеца. Прво сам успео да набавим неколико тестерица за метал, али преко ограде и не од затворских чувара. Крио сам тестерице у тетрапаку од млека. Затим сам пратио и пажљиво записивао шта раде и како се крећу чувари… Морао сам да променим чак три собе, док нисам успео да се сместим у ћелију из које сам могао да видим надзорника и пратим шта се дешава, и оценим када је прави тренутак за бекство.“
Тај тренутак је наступио око пола четири ујутро 29. децембра. Двојица затвореника су савила већ пререзане металне шипке на прозорском окну своје ћелије и измигољила се у затворско двориште.

ТЕЗГАРЕЊЕ У ЛУЦИ Потоња истрага је утврдила да су их камере „уловиле“ док су претрчавали двориште, а да брука буде потпуна, снимак је пао у руке и словеначким ТВ кућама, које су га пуштале унедоглед док су затворска управа, надлежно министарство и синдикат затворских чувара међусобно размењивали оптужбе за насталу бруку. Управа је кривицу покушала да свали на чуваре, тврдећи да су спавали на радном месту, а они су узвратили гомилом оптужби и разоткривањем писама која су узалуд слали надређенима, упозоравајући их да у супермодерном затвору камере немају детекторе који би реаговали на покрет, да су чувари преоптерећени јер су због бедних плата присиљени да раде два посла, па уз посао у затвору „тезгаре“ на смену и у Луци Копар као обезбеђење… Јасно је да после одрађене „смене“ у Луци на посао у затвору стижу испијени и преморени, а ту их је опет премало, па не може један чувар да држи на оку десетак камера у надзорној соби и приде обавља бројну администрацију и све друге задатке. На видело су испливале све могуће прљавштине, на пример да затворски кувари беже с тог посла чим им се укаже прилика, па су чувари присиљени да затвореницима сипају и храну на тањире иако им то није у опису посла…

ЉУДСКА ПРАВА ЗАТВОРЕНИКА Ни то није све – чувари тврде да им живот виси о концу откако је држава редуковала запошљавање нових па их је премало, посебно јер и постојећи чувари, чим наиђе шанса, дају отказ и беже у другу професију, мање рискантну… Све су то разлози због којих је синдикат затворских чувара (правосудних полицајаца) устао у одбрану и колега из Копра и свих одреда, затраживши командну одговорност, прво управника локалног затвора, па његовог шефа (директора свих затвора) а на крају и заједничке надређене – министарке полиције.
Аргументи су се само низали, поред осталог, истакнута је и чињеница да је брига за људска права затвореника отишла тако далеко да управници словеначких затвора забрањују чуварима не само да задиру у личне ствари „штићеника“ него чак и преглед ћелија… Зато је и могло да се деси да двојица затвореника у Копру месецима тестеришу металне решетке а да то нико не уочи, чак ни онда када су се затвореници из суседних ћелија жалили на буку која им ремети сан… Обашка што су начете прозорске шипке камуфлирали пешкиром, иако то (формално) не би смели, али преоптерећеним затворским чуварима на памет није пало да се и ту петљају…
Када се све сабере, испада да су затвореници у словеначким затворима збринути као да су у бањи, а не на одслужењу казне, огорчени су затворски чувари, нарочито јер се држава на пример брине да затвореници имају бар који сат физичких активности дневно, док чуварима укида додатак за рекреацију, па су „штићеници“ у бољој форми од оних који треба да их пазе… Када се подвуче црта, закључили су словеначки новинари, права је срећа што су се смелог подухвата латила двојица питомих затвореника, привржених традиционалним вредностима као што је породица, јер шта би било да су из затвора побегле окореле убице или манијаци, силоватељи, психопате…
А Дамјан Митровић, „симпатични бегунац-обешењак“, стекао је популарност у Словенији, поставши вест број један; словеначки новинари нису пропустили да нагласе како је током разговора увек добро расположен, детаљно описујући сочне детаље одважног подухвата, али да на крају увек истакне да је „имао много среће“. Како ствари сада стоје, срећне руке није била Словенија јер јој Италија није удовољила да изручи двојицу бегунаца. Срећа није била суђена ни потом пензионисаном управнику затвора у Копру, нити шефу свих словеначких затвора, а дрма се фотеља и министарки правосуђа. займы на карту без отказа займ в москве по паспортукак оплатить займ екапустазайм онлайн с 18 лет

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *