Почетна / Друштво / Бакиров мач над Српском

Бакиров мач над Српском

Каква је веза између Европског суда за људска права у Стразбуру и НАТО пута БиХ

Милорад Додик је у својству председавајућег Председништва БиХ отворио Европски омладински олимпијски фестивал у Сарајеву, а његов говор је пропраћен звиждуцима присутних гледалаца на трибинама некадашњег Олимпијског стадиона на Кошеву. Иако је ова међународна спортска манифестација организована, између осталог, и с намером да покаже како „дух олимпијског Сарајева и даље живи“, споменути звиждуци (уз понеки аплауз) јасно су показали огромни јаз између стања духа у данашњем граду на Миљацки и оног који је владао у „шехеру“ у фебруару давне 1984. када су у њему одржане 14. зимске олимпијске игре.

СТАЊЕ ДУХА Мада државник из Лакташа у свом говору уопште није спомињао „осетљиве“ унутрашње босанскохерцеговачке теме, сама његова појава била је довољна да изазове негативне реакције оних који у овом човеку виде симбол омраженог непријатеља. Једноставно, за већину становника данашњег, доминантно бошњачког Сарајева – који се толико дичи лажном причом о „мултиетничком толерантном граду“ – Република Српска је злочиначка творевина коју треба уништити, а припадници народа који је некада био значајан део „олимпијског града“ прихватљиви су само под условом да аминују беспоговорну истину о агресији на Босну и муслиманском становништву као јединој жртви рата. Да не би било никакве дилеме о томе какав однос људи из главног града БиХ имају према одређеним народима из некадашње заједничке државе, показали су звиждуци, односно аплаузи којима су на „Кошеву“ били поздрављени млади спортисти из Србије и са Косова.
Чињеница је да звиждуци упућени Додику и младим спортистима из Србије одражавају стање духа већине становника Сарајева, али и доминантно расположење Бошњака у свим деловима Федерације БиХ. Они заправо показују да иницијатива за укидање имена Републике Српске није – како неки објашњавају – „усамљени глас“ СДА него продукт истинског расположења широких народних маса спремних да поздраве сваки ударац нанесен „мрској четничкој творевини“. Немају, наравно, сви Бошњаци овакав однос према мањем ентитету БиХ, али треба уважавати реалност да већина њих заиста тако доживљава други део дејтонске творевине, баш као и што Србију не сматра добрим суседом већ агресором који је крив за све невоље Босне.

СТРАХ ОД ИСТИНЕ Као што не одустају од намере да укину ингеренције РС, чувари „босанске истине“ исто тако не желе да се доведе у питање пројектована слика о дешавањима у БиХ током рата. Због тога не треба да изненађује што је одлука Владе РС о формирању међународне Комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године, као и стварање Комисије која ће се бавити истраживањем страдања Срба у Сарајеву, дочекана „на нож“ како међу Бошњацима, тако и међу њиховим западним заштитницима. Страх да би ова независна тела на чијем челу ће се налазити Израелци – историчар Гидеон Грајф, односно професор Рафаел Израели – могла да доведу у питање неспорну хашку „истину о геноциду у Сребреници“, али и открију свету размере злочина над Србима у главном граду БиХ, узнемирила је поборнике унитарне Босне. Реаговала је амбасада САД у Сарајеву, поручивши да „формирање ових комисија не служи признавању истине и промовисању помирења у БиХ“.

НАТО БиХ Не знамо да ли у америчкој амбасади и њој надређеним центрима моћи заиста сматрају да том помирењу стварно доприноси иницијатива СДА да се укине име Републике Српске, као и уцењивачко условљавање формирања новог Савета министра прихватањем НАТО пута БиХ, али је извесно да у Вашингтону (као и у другим западним престоницама) немају озбиљну намеру да „притегну“ Бакира Изетбеговића како би одустао од својих опасних планова.
Савет министара БиХ у техничком мандату поново је скинуо с дневног реда предлог националног годишњег програма за НАТО интеграције због неслагања министара из Републике Српске који су истакли да „овај програм треба да усвоји нови сазив извршне државне власти“. С обзиром на то да су двојица од тих министара, Драган Мектић и Игор Црнадак, нескривени заговорници „северноатлантских интеграција“, остаје питање да ли ће бити спремни да до краја следе инструкције из Бањалуке. Не треба, такође, искључити ни могућност да Денис Звиздић, председавајући овог Савета министара на продуженом раду, и без сагласности српских чланова пошаље у Брисел одлуку о усвајању годишњег програма, за шта би, наравно, претходно добио сагласност моћних страних партнера који верују да је „суштина обављеног посла важнија од процедуралне форме“.

САВЕТ МИНИСТАРА Иако „залеђивање“ Савета министара наноси штету свим странама у држави, очигледно је да странка „првог међу Бошњацима“ не одустаје од покушаја да уценом примора Додика да се сагласи са уласком државе у западну војну алијансу. Пошто је „босанскохерцеговачки блок“ који предводи Социјалдемократска странка саопштио да „неће са националистичким партијама улазити у коалицију на државном нивоу“, остаје да се види ко ће, уз СДА, од бошњачких партија партиципирати у органима власти БиХ. Од тога је, међутим, још важније питање да ли ће, када и под којим условима бити конституисан Савет министара будући да ни српска ни бошњачка страна засад не желе да одступе од својих ставова.
Лидер Републике Српске је после састанка са Драганом Човићем оценио да би Савет министара могао бити формиран у наредних месец дана. Уследили су разговори челника најјачих хрватских и бошњачких партија после којих је први човек ХДЗ-а истакао како „што пре“ треба именовати мандатара за састав Савета министара, а Изетбеговић изразио наду да ће Додиков Савез независних социјалдемократа РС „одустати од условљавања када је ријеч о МАП-у с обзиром на то да Акциони план не значи улазак Босне и Херцеговине у НАТО“. Од свега је, чини се, био најинтересантнији неодређени, а ипак индикативни одговор Човића на новинарско питање како ће се са водећим људима Републике Српске решити „проблем“ НАТО интеграција БиХ.
„То су питања која партнери треба да реше. Имамо јасне ставове са све три стране, али много можемо решити разговором.“
Иако не скрива да за Хрвате НАТО нема алтернативу, Човић индиректно поручује да се кроз преговоре може пронаћи за све стране прихватљиво решење. Остаје, бар засада, нејасно какво то може бити решење, будући да је немогуће замислити компромис који би истовремено задовољио жеље Бошњака и Хрвата да стигну на „шалтер“ војног савеза из Брисела и био у складу са решеношћу Срба да не уђу у ову организацију.

СУД У СТРАЗБУРУ За Републику Српску је у овом тренутку не мање опасан још увек исукани „Бакиров мач“ којим прети да ће преко Уставног суда БиХ „одсећи главу“ нежељеном „влашком“ ентитету. Сарајевски „паша“ је додуше оставио могућност да, уколико Бањалука „прихвати пут земље ка НАТО и поправи статус Бошњака у РС“, можда и одустане од иницијативе, али је истовремено наговестио употребу још једне „карте“.
Та „јака карта“ је подношење захтева за преиспитивање имена Републике Српске Европском суду за људска права, при чему би за СДА била још повољнија околност то што не мора да буде директни подносилац предлога трибуналу у Стразбуру. Уместо ње – наравно на сигнал из Сарајева – жалбу би поднели „угрожени Бошњаци“ из мањег ентитета БиХ који би тражили да се „због људске и националне дискриминације којој су изложени“ судском одлуком укине „за њих неприхватљиви назив Републике Српске“.
Таква жалба би, с обзиром на неке досадашње пресуде овога суда који усклађује своју правну интерпретацију „заштите људских права“ са интересима глобалистичких центара моћи, имала реалне изгледе на успех. Подсетимо да је суд у Стразбуру 2009. године донео пресуду којом су, прихватањем тужбених захтева грађана БиХ Дерве Сејдића и Јакоба Финција, фактички поништене одређене одредбе Дејтонског устава. Сејдић и Финци су као припадници ромске и јеврејске националне мањине оспоравали одредбе Устава које прописују да се у државне органе – у конкретном случају Председништво и Дом народа Парламентарне скупштине – могу кандидовати само припадници три конститутивна народа. Суд је у пресуди, која додуше још увек није примењена у пракси, наложио органима Босне и Херцеговине да измене ове „дискриминаторске одредбе“.
Већ чињеница да је суд као аргументе при оспоравању дејтонског устава користио изразе као што су „позитивне промене проистакле из потписивања Споразума БиХ са Европском унијом и партнерством са НАТО“, јасно показује праву политичку природу трибунала из Стразбура. А када се зна које „вредности“ у свом раду штити овај суд јасно је да Бањалука не може очекивати ништа добро уколико арбитри буду преиспитивали „ваљаност“ имена Републике Српске.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *