(Анти)сецесионистички учинак

Данас тзв. косовску независност признаје једва нешто више од половине чланица УН. Оне укупно чине само 29,1 одсто становништва и 35,2 посто територије свих држава света. „Крива признања“ добила је силазни ток, показујући да је реверзибилност процеса могућа и да је то, такође, реалност

Ускоро ће двадесетогодишњица од почетка НАТО агресије ради ампутације косовско-метохијског дела Србије. Прошло је и 11 година од самопроглашења тзв. косовске независности. Почетком априла НАТО ће обележити седамдесети рођендан. Али биће то у знатно промењеним глобалним геополитичким околностима у односу на време када је педесет година постојања обележио 78 дана бесомучно испаљујући пројектиле не само на српске војне објекте и безбедносне снаге које су легитимно спречавале сецесионистичку оружану побуну већ и на цивилно становништво, насеља, болнице, мостове, фабрике, комуникацијске системе… Могао је то да чини тада, у условима апсолутног униполаризма, када је деловало да је атлантистички „потоп“ Запада незаустављив, а српски чинилац годинама уназад систематски исцрпљиван и пропагандно дехуманизован. Сада, када је мултиполаризација света далеко одмакла, онакво разобручено иживљавање над једним европским, словенским и православним народом тешко је замисливо.

[restrict]

ЈЕДНА, АЛИ И ДРУГА РЕАЛНОСТ Годишњице су прилика за свођење биланса. Докле се стигло у успостављању натогене арбанашке творевине? Да ли је „чаша допола пуна или допола празна“? Реалност је да илегалну Republika e Kosovës признаје и изграђује још увек водећа светска сила САД, праћена моћним и мање моћним вазалима – Канадом, већином ЕУ, латиноамеричким сателитима, афричким неоколонијама, полузависним пацифичким и карипским острвима, те неким исламским државама. Реалност, такође, јесте да признање нису дали Русија, најпространија и ресурсима најбогатија држава света, Кина и Индија, две најмногољудније државе света, Индонезија, популационо најбројнија исламска земља, најмоћније и највеће државе Азије, Африке и Латинске Америке, БРИКС, Ватикан, пет чланица ЕУ, многе исламске земље…
Тзв. косовска независност није заокружена и формализована чланством у УН, већ је тај процес у протеклих 11 година прошао кроз три фазе и ушао у четврту, која својим одмицањем све више постаје показатељ глобалних промена:
У првој фази, од 17. фебруара до краја 2008. године, догодио се „цунами“ признавања – за само десетак месеци „новорођенче“ на политичкој карти признало је 53 чланице УН, што је више од половине данашњих признања. Први, већ сутрадан по самопроглашењу, то су учинили главни евроатлантски покровитељи арбанашког сецесионизма (САД, В. Британија, Француска), „очекиване“ исламске земље („братска“ Албанија, неоосманистичка Турска и окупирани, марионетски Авганистан), те Вашингтону потпуно подређена Костарика. Све тадашње чланице ЕУ које су признале тзв. косовску независност (22) дисциплиновано су то учиниле током 2008. године (и Хрватска, примљена тек 2013). Како би изоловао Србију, Западу је било посебно стало да исте године изнуди признање и од бивших југословенских република, а посебно болан ударац био је када је то постигао са Црном Гором и Македонијом (није успео са БиХ због противљења РС). За то време, политичко вођство Србије, изузимајући неколико дозираних, јалових акција, реаговало је „индукованом пасивношћу“.
Другу фазу одликовала је инерција признања – тзв. косовску независност у периоду 2009–2013. просечно годишње је признавало по десетак држава. Биле су то махом муслиманске азијске и афричке, те мале, али бројне, острвске пацифичке и карипске земље, осетљиве на притисак арбанашких сецесионистичких ментора и ратних савезника САД и ЕУ. Карактеристичне су државе које су прво одбијале да дају признање, али су промениле став с доласком нових режима после споља генерисаних Арапских пролећа и насилних пучева (Египат, Јемен, Либија). Упоредо је текло пристрасно настојање Запада да самозвана Republika e Kosovës добије што више државних овлашћења одузетих од Србије и легализује међународни статус.

ПАРАДИГМА ДЕФАНЗИВЕ Инфилтрирани ЕУЛЕКС, под маском „статусне неутралности“, градио је косовску државност, а своју управу прво разливао у оне делове Покрајине где се задржала српска власт, да би је онда трансферисао на арбанашку. Ни опорављена Русија, ни ојачала Кина, које су биле „разоружане“ извлачењем косовско-метохијског проблема из СБ УН и пребацивањем у делокруг ЕУ, против тога ништа ефикасно нису могле да учине, али су јасно показивале да тзв. косовска независност није sui generis већ преседан око кога ће се свет све више поларизовати. Парадигму дефанзивне, губитничке позиције званичне Србије представљао је Бриселски споразум из априла 2013, у коме се нигде не помиње нити Србија, нити њен Устав и закони, нити Резолуција 1244 СБ УН која гарантује српски суверенитет, већ се на више места изричито наводи сагласје са „косовским прописима“, „правним системом Косова“, „централним властима Косова“…
У трећој фази уследило је успоравање признања – за три године (2014–2016) само седам малих држава је уважило реалност настанка нове државе. Запад је очигледно све теже проналазио следбенике свог пројекта. Разлог је не само суочавање многих земаља са сепаратистичким нарушавањем сопственог територијалног интегритета већ и њихова свест да глобални геополитички расед између проатлантистичког и антиатлантистичког света постаје све дубљи. Клатно моћи убрзано се померало у корист сила које не признају тзв. косовску независност и супротстављају се Западу. Српска политичка номенклатура трагично је каснила да ту чињеницу угради у своје „косовско деловање“, будући да је и даље остала талац формула „и Косово и ЕУ“, „безалтернативног европског пута“ и „стратешког партнерства“ са САД и ЕУ. И док „привремене власти у Приштини“ нису реализовале ништа од одредби Бриселског споразума које се односе, на пример, на Заједницу српских општина, званични Београд је укинуо, распустио и одрекао се полиције, цивилне заштите, судства, изборног система и других прерогатива српске државе у њеном de iure косовско-метохијском делу. Испоставило се да је Заједница српских општина, коју више нико и не помиње, била „смоквин лист“ за саморазвлашћивање Србије.
Четврта фаза карактеристична је по повлачењу признања, што практично потврђује да тзв. независност Косова није „завршен посао“. Међународни аларм за преиспитивање арбанашког сецесионизма упалио се 2017. поводом „каталонског случаја“. Иако се те године наставило успоравање признања јер су га дале само две државе, уследила су и прва два повлачења – Суринама и Гвинеје Бисао (некада се помиње да је први био Сао Томе и Принципе, али радило се о „демантовању признања“). Следеће, 2018. године, признала је само једна (Барбадос), а признање повукло девет држава, међу којима су биле и оне простране и многољудне као што су Папуа Нова Гвинеја и Мадагаскар. Почетком 2019. и Палау се изјаснио да ће преиспитати своју одлуку о признању. Илегална Republika e Kosovës почела је да трпи поразе и приликом покушаја да уђе у међународне институције (Интерпол, УНЕСКО), а шокирани Вашингтон и Брисел су за то оптуживали Русију у контексту новог хладног рата и ширења њеног „малигног утицаја“ на Балкану. Међутим, очигледни успеси српске дипломатије не би смели да се задрже на обарању броја признања испод психолошке границе од 100 или 96 (половина чланица УН) само „како би се Приштина приволела на компромис“, већ да се тзв. косовска независност обесмисли свођењем тог броја на педесетак, који би обухватио махом чланице евроатлантских интеграција, њихове (не)вољне следбенике раштркане широм света и исламском солидарношћу мотивисане режиме.

ТРПЕН-СПАСЕН Данас тзв. косовску независност признаје једва нешто више од половине чланица УН. Оне укупно чине само 29,1 одсто становништва и 35,2 посто територије свих држава света. Ако је „крива признања“ добила силазни ток, показујући да је реверзибилност процеса могућа и да је то, такође, реалност, чему залагање делова српске политичке и интелектуалне елите да се „одрекнемо Косова“? Зашто се сада инсистира на лажном, губитничком „компромису“ када број арбанашког становништва рапидно опада услед смањеног природног прираштаја и таласа економске емиграције, а њихова политичка класа се суочава са неслогом, интересним сукобима и оптужбама за криминал и ратне злочине? Да ли је у српском интересу тежња за „коначним решењем“ сада када су спонзори арбанашког сецесионизма – САД и ЕУ – све више опхрвани деклинизмом на глобалном плану и нестабилношћу на унутрашњем плану? Зар не би требало сачекати још повољнији геополитички timing за решавање тако важног питања када је све очигледније да (не)признавање тзв. косовске независности постаје специфичан индикатор необиполарне поделе света на проатлантистички и антиатлантистички блок? Има ли Србија разлога за журбу када се већ назире премештање арене глобалног надметања са евроазијског мегакопна у америчко „унутрашње двориште“ (Венецуела)? Зашто наставак „дијалога са Приштином“ условљавати само ионако извесним укидањем „такси“, а прећуткивати арбанашке оружане снаге, укидање границе са Албанијом, претње насилним уједињењем Митровице, отимачину Трепче и друге имовине, онемогућавање повратка српских прогнаника, бирократско блокирање хуманитарне помоћи…? Уосталом, због чега се уопште „распакује пакет“ разграничења, размене територија и поделе Косова и Метохије када је то по Уставу и Резолуцији 1244 СБ УН саставни део Србије, на чему, апсурдно, више инсистира Српска црква него српска држава?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *