Зона сумрака / ВЕСНА СЕ ЈАВИ

Да ли називање припадника једне верске заједнице „лудацима“ због учешћа у ритуалу представља вид законом забрањене верске дискриминације и говора мржње? На који ли начин овакав гест себи рационализује особа која се декларише као „борац за људска права“?

Не зна се тачно од када код Срба потиче традиција пливања за часни крст. Неки кажу да се с тим обичајем почело почетком 20. века, док други тврде да Срби, попут Руса и неких других православних народа, већ вековима на Богојављење, 19. јануара, пркосе хладноћи улазећи у залеђене реке и језера. Важније од тога да ли се за крст плива двадесет, сто или хиљаду година јесте чињеница да се ради о ритуалу са снажном хришћанском симболиком. Прво, учесници овог подвига теже да, одрицањем од осигуране лагодности и превазилажењем страха, пливањем, односно погружавањем у најчешће леденој води демонстрирају веру у Христа. Друго, и још битније, јесте симболичко понављање, подсећање, па и саучествовање у крштењу Христовом у реци Јордан, када је у својој 30. години изашао у свет и започео своју мисију.
[restrict]

Пошто је јасно да „богојављенска традиција“ свећења воде и погружавања у њу има недвосмислено верски и хришћански карактер, осврнимо се на оцену једне декларисане „боркиње“ за људска права и слободе (они укључују, наравно, и оне верске) која је јавно оценила да се за крст часни у воду „бацају лудаци“, те да су (поред свих несрећа у нашем друштву) управо они „круна овдашњег лудила“. Весна Пешић, која није „самозвана боркиња“ него је за свој самопрегорни друштвено-политички рад 1997. године добила и награду „Андреј Сахаров“ Норвешког хелсиншког комитета, а била је номинована и за Нобелову награду за мир, у духу толеранције, слободе и љубави коју проповеда, ето, припаднике једне верске заједнице назива „лудацима“.

Истина, она је убрзо по објављивању ове оцене на твитеру од јавности затражила да „заборави“ ту оцену јер је суочена с лавином критика. Она иза овог става, међутим, стоји, јер једно је од јавности тражити да нешто „заборави“, а друго је рећи „опростите ми“, јер није исто „одустајем због критика“ и „погрешила сам, признајем“, и напокон, јер је после неког времена твит с позивом на „заборав“ обрисала, а онај с „лудацима“ није. Апсурдно је и то што неко ко се залаже за „културу сећања“ на српске злочине мртав ’ладан тражи да њен „злочин“ буде „заборављен“. Лицемерно је то што неко ко сматра да ваљда има право на такво мишљење жели да другоме ускрати право на исто то називајући га „лудаком“, а „лудаци“ би, вероватно, требало да буду затворени у одговарајућим установама и да се лече.

Интересантно је и то што је потпуно незамисливо да Весна Пешић или нека друга особа из тог универзума „лудацима“, на пример, назове муслимане који на Курбан бајрам на улицама и трговима кољу животиње. Непринципијелно је и што свог бившег партијског шефа Чедомира Јовановића, којег је након разлаза оптуживала за разне ствари, није „лудаком“ назвала и што се 2014. на улици полио леденом водом у оквиру некакве новокомпоноване западњачке „хуманитарне акције“. „Лудило“ јој није било ни када су се људи својевољно, свесно због вере у нешто, на минус шест степени излагали опасности од водених топова током демонстрација које је она предводила, што се и десило фебруара 1997. године. И сад је подржала групу ентузијаста који су из неких идеала пешице по цичи зими превалили пут од Краљева до Београда како би учествовали на опозиционим демонстрацијама у Београду, што је у њеном свету „највећа жртва“ која је за „поштовање“. То ништа није „лудо“, само су богојављенски пливачи „круна лудила“.

А ко су ти „лудаци“? Међу њима је, на пример, осамнаестогодишња Јована Лепосавић која је прва допливала до крста на Земунском кеју, а своју победу је посветила свима који се боре са канцером, опаком болешћу коју је она савладала.

Особа која је била толико „нормална“ да на политичку сцену, по истеку амбасадорског мандата 2005. године, покуша да се врати медијском акцијом названом „Весна Пешић сваки дан у вашој кући“ (који „лудак“ то не би пожелео?) и раније је имала људскоправашке оцене на којим би јој позавиделе правашке колеге од Анта Старчевића и Јосипа Франка па до Доброслава Параге и Анта Ђапића. Од одређивања праве домовине Емира Кустурице и његовог протеривања из Србије, преко тога да је оцену најбољег светског тенисера Новака Ђоковића дату у једном интервјуу да се српском народу мора вратити идентитет назвала „лупетањем“, до тога да је хуманитарца Арно Гујона хранила изметом јер је навијао за фудбалску репрезентацију Србије и позивао и друге на то, што је, вероватно, „удружени злочиначки подухват у покушају“.

Најбоље је било, испада, док је Весна Пешић била амбасадорка у Мексику, где је револуционарни стаж наплаћивала у загрљају своје младалачке љубави (како је сама признала у књизи „Можеш ти то, Весна, можеш“), и ништа није радила (како је сама у разговору с аутором ових редова признала 2009). Тада се Весна мање јављала, што би и данас било благодатно и њој, и нама „лудацима“.        

[/restrict]