ЗЛОСЛУТНА РАТНА ВАРНИЧЕЊА

Туробна времена, затечени и неспремни Европљани: Откуд све учесталије најаве готово неизбежног окршаја једне силе на заласку, САД, и друге у успону, Кине, у глобалном наметању за превласт, у чији вртлог би, неминовно, биле увучене многе земље и кад то не би желеле

Све учесталије призивање Тукидида, највећег историчара Антике, а чине то (западно)европски политичари и медији, не слути на добро. У том призивању садржано је, наиме, суморно предсказање жестоког (ратног) обрачуна две светске силе. Једне на заласку, Сједињених Америчких Држава, и друге, у незадрживом успону, Кине. А Тукидид је ту да покаже, и докаже, како је тај сукоб, практично, неизбежан!
У његовом „кључу“ за објашњење рата између Атине и Спарте траже се, и налазе, аргументи за америчко-кинеско одмеравање снага, које је у току на свим пољима, економском и научном пре свега, а сада и на – војном: кад једна сила почиње да угрожава превласт друге, по Тукидиду, (ратни) сукоб је неминован.
И док се једни концентришу на овај (кинеско-амерички) двобој, други у потенцијалну ратну арену убацују (и) Русију, тврдећи да је свет већ отишао даље од пуке репризе Хладног рата и приближио се опасном бурету барута из којег би лако могла да плане варница трећег светског рата.

[restrict]

РЕПРИЗЕ КУБАНСКЕ КРИЗЕ Последњих месеци прошле године било је неколико опасних варничења, која су подсетила, у мањем „формату“, али не и мање опасном, на фамозну кубанску кризу, из времена Хладног рата (1962), када је, за длаку, избегнута (нуклеарна) катастрофа. Нова криза, слична кубанској, могла би, процењује се, и не без разлога, да се деси у Јужном кинеском мору и на Балтику. Недавно се један кинески брод умало сударио с америчким разарачем (да овај није у последњем часу направио заокрет и „побегао“) у овом мору крцатом ратним лађама, с једне и с друге стране. Слично се на Балтику, не мање опасно, догађа с руским и америчким авионима и бродовима.
После кубанске кризе, у којој се свет заиста био нашао над понором, превладао је разум лидера две светске силе – Џона Кенедија, на америчкој и Никите Хрушчова, на совјетској страни – па је шанса дата дипломатији, из чега је, после тешких и дугих преговора, постигнут споразум о радикалном кресању нуклеарног оружја. А сада се кренуло, нажалост, обрнутим смером: раскидају се управо ти споразуми и креће нова, сулуда, трка у наоружању.

МАНЕВРИ КАО УТУК НА УТУК Линија између мира и рата, у сваком случају, и у овом часу, постаје све непрозирнија. У ратним играма, војним маневрима, отишло се прошле године даље, и опасније, него икад пре. Даље чак него и у време минулог (ако је заиста икад минуо) Хладног рата. НАТО је прошлог лета, тик уз руску границу, извео највеће ратне игре готово од кад постоји, са 40.000 војника, 70 бродова, 150 авиона и десет хиљада копнених борбених возила. „Увежбаван“ је сукоб између Истока (мислило се, и кад се то није рекло, на Русију) и Запада у Европи.
Ни Руси, дакако, нису седели скрштених руку. У европским престоницама и Вашингтону укључен је аларм: Москва је у највећој војној вежби после Другог светског рата – утук на утук – ангажовала заиста импресивну силу: 300.000 војника, 36.000 оклопних возила, више од хиљаду авиона. С недвосмисленом поруком Западу – спремни смо.
Буре барута је ту. Из трговинских и сајбер ратова који су у току – у оном најжешћем, царинском, између САД и Кине, тренутно влада примирје, после споразума њихових лидера на последњем самиту Групе 20 – лако би се могло, чује се, све учесталије, суновратити у разарајући и пустошни рат ширих размера. У сваком случају, Вашингтон неће одустати од „казнених (царинских) мера“ према Кини (и Русији).
Американци ће, наиме, учинити све да обуздају (захукталу) кинеску економију, пресеку, где год то могу, политичким притисцима и другим средствима, њене све интензивније економске везе („Пут свиле“, на пример) са све више земаља, и посебно уздрмају амбициозни план Пекинга „Made in China 2025“, који угрожава планетарни примат САД – остваривања кинеске предности у кључним, и најосетљивијим, секторима економије, вештачкој интелигенцији и роботици.
Евентуални сукоб међу овим силама, које се, у глобалном надметању за (пре)моћ, убрзано наоружавају све убојитијим, разорнијим (укључујући и оно нуклеарно) и прецизнијим оружјем, био би светски: у његов вртлог би, неминовно, биле увучене, и кад то не би желеле, многе друге земље.
Шта се догађа с Европом у све немирнијем и непредвидљивијем свету, који је, после оног биполарног (време Хладног рата) окончао фазу униполарности, с једном, и једином силом, САД, које су, без репера и оријентира, харале светом, водећи разарајуће, интервенционистичке и неуспешне ратове широм планете, прешао у фазу триполарног (САД, Русија, Кина) света.

ИШИНГЕР: СВЕТ У ОПАСНОСТИ У разговору с новинарима „Шпигла“, искусни немачки дипломата Волфганг Ишингер (четири деценије у овој служби, амбасадор у Лондону и Вашингтону, тренутно председник Минхенске конференције о безбедности), поводом изласка из штампе своје књиге „Свет у опасности: Немачка и Европа у несигурним временима“, такође се присетио Тукидида и био категоричан: Немачка и Европска унија иду, потпуно неспремне и затечене, у сусрет тешким изазовима.
За читаоце „Печата“ објашњење: уз Ишингерово име се везује фамозна формула за решавање косовског проблема по узору „две Немачке“, где изостаје формално признавање, на пример, Косова као државе од стране Београда, али се Приштини обезбеђује столица у Уједињеним нацијама.
Ишингер подсећа да се почетак краја униполарности, и неприкосновене америчке позиције на светској политичкој сцени, десио када је председник Русије Владимир Путин, у чувеном говору управо на Минхенској конференцији (2007), у „агресивном тону“, довео у питање водећу улогу САД.
Да подсетимо: у том „пророчком“ и „историјском“ говору, који је означио самоуверен и снажан повратак Русије на светску политичку сцену – а био је могућ тек кад се хаотична велика земља из времена владавине Бориса Јељцина стабилизовала и вратила Западу све „окрутне“ кредите (Путин: „Ништа вам више не дугујемо, сада смо господари сопствене судбине“) – руски председник је констатовао да је униполарни систем, у савременом свету, дефинитивно, „не само неприхватљив, него и немогућ“, и тако предсказао стварање нових центара моћи и јачање мултиполарности. Запад му то никад није опростио: од тог часа почела је његова бесомучна, медијска и политичка, сатанизација, која не престаје.
Немачки дипломата упозорава, међутим, да ниједан политичар није толико уздрмао свет и учинио га несигурним („ко ће сада гарантовати стабилност светског поретка“) као што је то учинио амерички председник Доналд Трамп. Уз опаску да његове (Трампове) речи, и поступци, делују као „отров“ за западно заједништво, Ишингер констатује да, од распада Совјетског Савеза, никад нисмо били у опаснијој ситуацији. А ЕУ, и сама у хаотичном стању („кључа у Унији“), у тако опасној ситуацији остаје без иницијативе. И све, опет, као у Хладном рату, препушта Америци и Русији.

БРИСЕЛСКИ ПОЛИТИЧКИ МАМУРЛУК Трамп нас тера, вели Ишингер, мислећи на Немачку и Европу, „да одрастемо“. То „одрастање“ и европска еманципација ће, очигледно, ићи споро: никад Брисел није био у таквом, и толиком, политичком мамурлуку. У европској фамилији, без чврстих ослонаца и оријентира, практично свако вуче на своју страну, а не назире се светло на крају тунела. Таман кад се помислило да ће, као покретачка снага, с уласком (пре)амбициозног Емануела Макрона у Јелисејску палату, прорадити „немачко-француски мотор“, наде су почеле брзо да се хладе.
Макронове реформске идеје, после дуге суше и одсуства иоле важнијих иницијатива, које су се концентрисале превасходно на језгро Уније, еврозону, остале су без подршке тамо где је француском председнику та подршка била насушно потребна, у Берлину. Балон је почео брзо да се издувава. Одавно један француски председник није тако брзо почео да троши свој политички капитал. А онда су дошли „Жути прслуци“ који су озбиљно уздрмали Макронову позицију у сопственој кући. И, још озбиљније, позицију „европског реформатора и препородитеља“, према којој су, ионако, у европској фамилији били наглашено скептични или отворено критични.
Немачка канцеларка Ангела Меркел одавно није ослонац и кохезиони фактор у европској кући. Посебно од кад је, с мигрантском кризом, 2015, почела озбиљно да се „клима“ и њен канцеларски трон у сопственој земљи. Отварајући широм врата стотинама хиљада избеглица с (углавном) Блиског истока, што је требало да буде чин хуманизма без преседана, платила је високу цену: тај политички хазардан подухват, пословично, иначе, наглашено обазриве и прорачунате политичарке, дочекан је с одбојношћу и критичношћу. И у Немачкој и међу европским суседима.
У самој земљи довео је до политичког усијања. Друштво се жестоко поделило. Радикално се променио политички рељеф. На крилима критике и порицања канцеларкине мигрантске политике, кренуо је (засад) незадржив узлет Алтернативе за Немачку, која је, на препад и јуриш, освојила све покрајинске парламенте, а у Бундестагу, са 12,6 одсто освојених гласова, постала најјача опозициона снага и оштар критичар владајуће „велике коалиције“.
Неприкосновена моћ најмоћније (годинама, по „Форбсу“) жене света почела је драматично да се круни на почетку њеног четвртог канцеларског мандата, који је требало да буде круна (пре)дуге и изненађујуће (у политику је улетела ниоткуда, готово случајно, као „Колова девојчица“ с источне стране, по уједињењу) успешне политичке и државничке каријере. После узастопних изборних пораза у неколико покрајина, од којих су најболнији били они последњи, у Баварској и Хесену, Меркелова је била принуђена на повлачење. На рате: морала је да, после осамнаест година, препусти кормило странке, одакле се, иначе, црпи политичка моћ, наследници Анегрет Крамп Каренбауер, с малим изгледима да сачува канцеларски трон до краја мандата, 2021.

БРИСЕЛСКА ПАРАЛИЗА Могло би се, наиме, лако догодити да озбиљно буде уздрман, већ ове године, стожерни ослонац ЕУ: ако на покрајинским изборима на истоку, у Бранденбургу, Тирингији и Саксонији, Алтернатива за Немачку настави тријумфални поход, а владајуће странке, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) и Социјалдемократска партија Немачке (СПД), доживе још једну серију катастрофалних пораза („алтернативци“ би лако могли да, у Саксонији, на пример, оставе велику ЦДУ за собом!), земља би се, неминовно, суочила с драматичном политичком кризом, дефинитивним силаском Меркелове с политичке сцене, и хаотичним новим (превременим) изборима.
Парализа бриселске ЕУ централе, ионако већ паралисане, била би тиме потпуна и драматична. И у овом тренутку тамо влада хаос. У очекивању избора за Европски парламент, политички малокрвни челници Европске комисије, Жан-Клод Јункер, Федерика Могерини и Јоханес Хан се већ пакују. Сви озбиљнији послови, иницијативе и планови, ако их је и било, стављају се, практично, на лед. У европским престоницама већ се грозничаво утркује и лобира за фотеље које ће се, за који месец, испразнити. А нигде на видику личности која би наговештавала излазак из бриселске хаотичности, немоћи и политичког мамурлука у најкритичнијем тренутку, о чему је било речи на почетка овог текста, за неспремну европску фамилију.
Званични Берлин „гура“ свог кандидата за Јункеровог наследника на функцији шефа „европске владе“. Реч је о, у самој Немачкој, недовољно познатом политичару из Баварске, високом функционеру тамошње Хришћанско-социјалне уније и садашњем посланику (шефу групације „народњака“) у Европском парламенту Манфреду Веберу. Он је добио, не баш превише вољно и срчано, канцеларкину подршку.
Ослабљена Меркелова није, очигледно, хтела, или није имала снаге, да улази у (још један) „клинч“ с (неугодним) коалиционим партнером из Баварске. Веберова кандидатура ремети, међутим, неке друге њене кадровске опције на европској сцени, укључујући и позицију шефа Централне европске банке, а он сам отвара додатни простор за нападе „алтернативаца“. Ако би Вебер успео да се домогне Јункерове фотеље, а „народњаци“ се надају да ће бити опет, упркос јуришу „популиста“, најјача снага у парламенту, чиме би њихов кандидат, по аутоматизму, био устоличен, Немци не би могли да рачунају на још неку кључну, комесарску и сличну позицију.
Веберовом неизвесном победом (један од озбиљнијих противкандидата могао би му бити Француз Мишел Барније, шеф преговарачког тима с Лондоном, око брегзита) Немачка би, први пут после дуго година, имала свог човека на челу Европске комисије. И читаве војске (више од тридесет хиљада!) бриселских чиновника. Ту функцију, у тадашњој Европској економској заједници, претходници Уније, обављао је (од 1958. до 1967) Валтер Халштајн.
Овај политичар је познат по фамозној „Халштајновој доктрини“ која се (ондашњој, великој) Југославији „обила о главу“: Халштајн је, као високи државни чиновник (државни секретар), смислио, а влада канцелара Конрада Аденауера прихватила, да казни државе које признају Источну Немачку (Демократску Републику Немачку) коју Западна Немачка није признавала. Прва земља по том „рецепту“ била је Југославија: Бон је прекинуо дипломатске односе с Београдом…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *