Срећан рођендан

Зашто 9. јануар не представља само опасан симбол него и препреку унитаризацији Босне и Херцеговине?

Република Српска је 9. јануара, упркос оспоравању и љутњи оних који јој не желе дуг живот, свечано и достојанствено прославила свој 27. рођендан. Државна творевина настала пред рат у БиХ као изнуђени одбрамбени одговор српског народа, суоченог с претњом губитка слободе, али и нестанка с простора дотадашње централне југословенске републике, успела је да за протеклих више од четврт века одоли бројним искушењима и постане незаобилазни геополитички фактор у региону. Те чињенице су 9. јануара, током обележавања Дана Републике у Бањалуци и другим градовима, били свесни челници и грађани најмлађе српске државе, али и бошњачки и западни фактори за које овај датум представља опасан симбол и препреку унитаризацији Босне и Херцеговине.

[restrict]

НЕПРИХВАТЉИВИ ПРАЗНИК МРСКЕ ТВОРЕВИНЕ Наравно, већ и само то што Република Српска, супротно пресуди Уставног суда БиХ – који је 2015. прогласио овај празник неуставним – и даље празнује свој 9. јануар представља победу мањег ентитета у дејтонској творевини, али и доказ да су прошла времена у којима је свака реч представника такозваних међународних институција у овој земљи (а у Уставном суду БиХ седе и наметнуте стране судије) имала снагу закона за послушне и уплашене српске политичаре.
Истина је да је Скупштина Републике Српске, после референдума на коме су грађани подржали очувања свог 9. јануара, усвојила у октобру 2016. закон којим је Дан Републике „модификован“ у чисто секуларни државни празник. Међутим, тиме се суштински ништа није променило у односу обе стране према овом датуму. За Бошњаке свих политичких оријентација, баш као и њихове западне заштитнике, 9. јануар је неприхватљив празник „мрске творевине“ јер подсећа да Република Српска није – како они инсистирају – „створена Дејтонским мировним споразумом“, а самим тим може „кад овај документ буде стављен ван снаге и да нестане са простора БиХ“. Осим тога, чињеница да су српски посланици у тадашњој Скупштини Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине још пре избијања рата – суочени с намером Муслимана и Хрвата да их путем „грађанског референдума“ о независности изведу из Југославије – прогласили у Сарајеву Републику српског народа у БиХ, побија лажну легенду о „агресији Србије на малога суседа“ и показује да је у овој земљи 1992. дошло до сукоба између њених народа.
Због тога не треба да чуди што је дефиле на бањалучком Тргу Крајине (у коме су поред јединица МУП-а учествовали и припадници цивилне заштите, мажореткиње, спортисти, чланови борачких организација) у коментарима на сарајевском сајту klix.ba оцењен као „обележавање дана планирања злочина и геноцида“, односно „дефиле геноцидне полиције РС, ватрогасаца, поштара, чистачица“. Још мање треба да изненађује што се чуо и „Бакиров глас“ у Председништву БиХ, Шефик Џаферовић који је забринуто упозорио како „сви они који учествују у обележавању Дана РС исказују непоштовање према Босни и Херцеговини“.

ГОСТИ СРПСКЕ Ако оставимо по страни то што је Џаферовић дао себи за право да празник који слави један од два равноправна дела дејтонске БиХ прогласи непоштовањем државе, поставља се питање који су се то гости обележавања Дана Републике својим присуством у Бањалуци тешко замерили овом поборнику унитарне бошњачке Босне и Херцеговине?
Жељену слику потпуног игнорисања „неуставног празника“ покварили су делегација Владе Србије предвођена премијерком Аном Брнабић, патријарх српски Иринеј, амбасадор Руске Федерације Петар Иванцов и, што је Бошњаке посебно погодило, двојица представника хрватског народа – лидер ХДЗ-а Драган Човић и амбасадор Републике Хрватске у БиХ Иван дел Векио. Истина је да је, након бурних реакција из Сарајева, званични Загреб сменио Дел Векија са образложењем да није имао одобрење да иде на прославу Дана Републике Српске. Сада већ бивши амбасадор правда се да у Бањалуци није присуствовао свечаностима поводом празника РС, већ се тог дана у овом граду задесио због, наводно, раније заказаног састанка са Додиком. Остаје нејасно да ли је овај искусни дипломата заиста био тако неопрезан или је можда хрватски премијер Андреј Пленковић, под притиском западних „пријатеља Босне“, накнадно одлучио да га пусти низ воду и тако стиша незадовољство.
ДРАГАН ЧОВИЋ Још веће огорчење међу Бошњацима је својим присуством на прослави рођендана омржене „шумске творевине“ изазвао, у Сарајеву ионако неомиљени, лидер ХДЗ-а Драган Човић. Овај прагматични политичар из Мостара, који је проценио да без сарадње са Републиком Српском Хрвати тешко могу да се супротставе мајоризацији Бошњака, сада се суочио и са оштрим критикама и са претњама политичара и медија из града на Миљацки, као и других средина у којима живи већински народ Федерације БиХ.
Интересантно је да Пленковић засад јавно није критиковао Човића због одласка у Бањалуку него је само саопштио да се „с њим још није чуо“. Неспорно је да присуство лидера Хрвата у БиХ на прослави Дана Републике Српске има значајну политичку тежину, али његове домете ипак не би требало преувеличавати. И то не само због тога што се сарадња Срба и Хрвате у БиХ објективно може свести на мало ствари од заједничког интереса већ можда још више због чињенице да су Човић, и његов доминантно херцеговачки део хрватског корпуса у овој држави, у настојању да, уз подршку Бањалуке, лакше дођу до властите аутономне федералне јединице, лимитирани противљењем „босански оријентисаних“ сународника, али и негативним ставом западних пријатеља (покровитеља) Загреба. А како су ови заштитници „јединствене Босне“ примили вест о присуству лидера ХДЗ-а на прослави Дана Републике Српске најбоље може илустровати реакција немачке посланице у Европском парламенту и познатог србофофа Дорис Пак која је, путем Твитера, поручила Човићу „да га се стиди“.

НАТО ПУТ Иако незадовољни чињеницом да је Српска прославила свој Дан Републике, глобалистички центри моћи нису заборавили на обавезу да „охрабре пут БиХ према НАТО“, па се у том смислу огласио и амерички државни секретар Мајк Помпео. Први дипломата Вашингтона је у свом писму упућеном Председништву БиХ затражио од овог органа да усвоји Национални годишњи програм сарадње са Алијансом и проследи га у Брисел. Већ чињеница да је Помпео у овом писму одао признање Комисији за НАТО интеграције која је, без законског консензуса (због одсуства српских представника) изразила Нацрт годишњег програма, наговештава да ће Америка свесно игнорисати све „кочнице“ Републике Српске на путу Босне и Херцеговине у светлу северноатлантску будућност. Бивши шеф ЦИА је, додуше, нагласио да усвајање Националног годишњег програма „неће предупредити будуће чланство БиХ у НАТО“, али је од тога, чини се, значајније његово оптимистичко објашњење да ће „овај потез ојачати процес реформи који је већ део настојања да БиХ добије кандидатски статус у преговорима са Европском унијом“.
У делу писма који је очигледно првенствено адресирано на Додика у покушају сламања његовог отпора, Помпео је покушао да кроз пример „значајне сарадње неутралне Србије са НАТО-ом“ ублажи (или потпуно укине!) „забринутост која постоји унутар Председништва да би већи степен сарадње са Алијансом могао имати утицаја на односе са суседима“. Пошто се Србија, барем засад, није одрекла војне неутралности, овакво давање примера нема реалне основе, тачније имало би смисла када би се Вашингтон задовољио тиме да се односи НАТО-а са Сарајевом, попут оних с Београдом, заснивају на принципима сарадње војног савеза из Брисела с неутралном Босном и Херцеговином. На нашу жалост, за Помпеа и његове налогодавце таква дејтонска творевина очигледно није пожељан „партнер“, па због тога свесно игноришу Додиково упозорење да „Српска не жели бити део Алијансе која је бомбардовала њен народ“.

АЗИЛ У АУСТРИЈИ?

Давор Драгичевић, који се налази и бекству од 31. децембра прошле године када је полиција хтела да га ухапси због инцидената на бањалучком Тргу Крајине, затражио је, према сазнањима портала инфосрпска.ба, политички азил у Аустрији. Отац убијеног Давида је – како је раније саопштио портал дневно.ба – по налогу сад већ бивше амбасадорке САД у БиХ Морин Кормак пребачен из БиХ у једну земљу у региону. Та држава је, како истичу обавештајни извори, Хрватска. Старији Драгичевић се 7. јануара огласио видео-поруком с непознате локације путем које је саопштио да „није побегао већ се само склонио“. Остаје да се види да ли, како неки тврде, више не намерава да се враћа у БиХ или ће, што је чини се вероватније, бити чуван од стране заинтересованих западних фактора и у погодном тренутку послат кући да настави започето.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *