Срби који су мрзели Србе

Ко је у време потоњих ратова деведестих година стајао иза покретања иницијативе за стварање аутокефалне православне цркве у БиХ?

На залагање епископа Василија, у тузланску Саборну цркву са наоружаном пратњом међународних снага Унпрофора долазио би и неко од свештеника Зворничко-тузланске епархије: Ратна лирургија

Бошњаци су, по угледу на Македонце, Хрвате и Црногорце, током минулог босанскохерцеговачког верског и грађанског рата и после њега покушавали да заснују некакву босанску православну цркву. Иза тога подухвата стајала је Странка демократске акције и службa безбедности коју је она створила и контролисала, али тешко да би се тај посао могао замислити без странаца. Босанска православна црква би, како су замислили творци овог пројекта, у прво време деловала на просторима које је контролисала муслиманска Армија Босне и Херцеговине, а њени верници били би малобројни Срби, православни Босанци, који су опстали на просторима под управом Алије Изетбеговића.

[restrict]

МРЖЊА ПРЕМА КАЧАВЕНДИ За остварење овог плана било је задужено тузланско Српско грађанско вијеће иза кога је стајала муслиманска тузланска власт. Српско грађанско вијеће чинила је групица Срба, бивших комунистичких активиста, који су се тобоже, како су им заповедале тајне муслиманске и друге иностране службе, бринули о верском, културном и сваком другом животу тузланских Срба. Чланови Српског грађанског вијећа били су задужени да у тузланској саборној цркви Успења пресвете Богородице и у Владичанском двору поред цркве огласе настанак босанске православне цркве.
Ово се није догодило због тога што муслиманске власти нису успеле да за такав посао нађу ниједног домаћег православног свештеника ни калуђера, чак ни распопа, па се говорило и о томе да ће свештеника довести из Бугарске. Поред тога у Саборној цркви у Тузли окупљали су се Срби утврђени у својој вери, који су се молили Богу иако међу њима није било ниједног свештеника. У згради Црквене општине у црквеној порти деловало је српско друштво „Добротвор“, повезано са Међународним Црвеним крстом, и оно је водило спискове тузланских Срба који су се окупљали у Цркви. На челу „Добротвора“ била је глумица Јелена Обрадов, првакиња Тузланског народног позоришта.
Тузлански Срби староседеоци и они пореклом из околине Тузле, са Мајевице и из североисточне Босне, чим се пред последњи рат време замутило, обновили су сећања на страдања њихових предака у Првом и Другом светском рату. Сетили су се прича о тузланским шуцкорима и злоделима Добровољачке легије Павелићевог мајора Мухамеда Хаџиефендића која је починила ужасне злочине над Србима из Тузле и њене околине. Војници Хаџиефендићеве легије били су тузлански Муслимани. Ова јединица претопљена је у Ханџар СС дивизију, која је носила немачке униформе, а на глави фесове. Војник ове јединице био је и Алија Изетбеговић. Први босанскохерцеговачки Србин кога су аустроугарске власти осудиле на смрт током Првог светског рата био је свештеник Зворничко-тузланске епархије, јереј Петар Лазаревић из Козлука – јавно обешен у Тузли. Током Другог светског рата у време погрома Срба први на реду били су православни свештеници. Из Зворничко-тузланске епархије страдало је 55 монаха и свештеника, неки од њих завршили су у Јадовну и Јасеновцу.
Многи тузлански Муслимани током 1991. и почетком 1992. године почели су јавно да исказују мржњу према Србима, преузету од својих предака, шуцкора и војника Ханџар дивизије. Та мржња прво је била усмерена на православну цркву и њене храмове, свештенике и епископа Василија Качавенду. На зидовима грађевина, које су припадале Цркви, на фасадама тузланских зграда, на местима где пролазе многи људи, Србима су упућиване онеспокојавајуће поруке. На адресе појединих свештеника и епископа Василија стизала су претећа писма. У Архиву Епископије зворничко-тузланске чува се коверта приспела из Аустралије у првој половини априла 1992. године у којој је хартија на којој су нацртани усташки симболи, велико латинично слово „U“ у коме је између два крака нацртан симбол ислама – полумесец са звездом, а испод тога грб Независне Државе Хрватске. Написана је и порука: „Ми ћемо минирати брану у Вишеграду. Сви Срби, светосавци и прдосавци морају да напусте Босну.“

БОЉЕ ТИ ЈЕ ДА НЕ ДОЛАЗИШ У време када се 15. маја 1992. године у центру Тузле, на Брчанској малти, десио злочин, када је мучки нападнута колона Југословенске народне армије, у Београду је заседао Свети архијерејски сабор Српске православне цркве где је био и епископ зворничко-тузлански Василије. Чим је сазнао шта се догодило, епископ Василије је кренуо у Тузлу. Када је дошао надомак Тузле, успоставио је везу са челником тузланских Муслимана Селимом Бешлагићем, који је тада био председник Кризног штаба, и саопштио му да намерава да дође у Тузлу, на шта му је Бешлагић одговорио: „Боље ти је да не долазиш.“ Био је то знак да православни свештеници Зворничко-тузланске епархије, како се не би поновила трагична историја из претходна два рата, морају напустити насеља у којима су Срби били у мањини и повући се са својим народом према Бијељини и Мајевици, и другим местима где је била успостављена српска власт. Ново епархијско седиште премештено је у Бијељину, а ниједан свештеник ни монах није отишао с простора Зворничко-тузланске епархије.
Неки тузлански Срби, поготово они који су у овај град дошли са стране, мислили су да је Тузла југословенски град, да су тузлански Муслимани надахнути југословенством. У Тузли је, према проценама Српске православне цркве, током рата 1992–1995. остало око 2.500 Срба. Њихов живот је био сличан животу сарајевских Срба, трпели су муслимански терор, били излагани највећим понижењима, многи од њих убијани су у својим кућама и становима, или приликом покушаја да се извуку из затвореног града. Многи нису знали да се у Саборној цркви, и у згради Црквене општине, где је деловао „Добротвор“, окупљају Срби који су били заштићенији, јер су њихова имена била на списковима Међународног Црвеног крста. Њихов живот је био подношљивији.
Међу Србима који су остали у Тузли био је и један од најугледнијих Тузлака, др Часлав Јевремовић, редовни професор тузланског Рударско-геолошког факултета и фудбалска легенда тузланске „Слободе“. Јевремовић је међу тузланским Муслиманима и Хрватима имао доста пријатеља који су га у пролеће 1992. године убеђивали да се не боји за живот, да нема разлога да бежи из Тузле, обећавајући му да ће га штитити. После 15. маја и масакра над војницима ЈНА у центру града, када се Тузла затворила и оградила од Срба и Србије, у београдским болницама затекло се на лечењу седамнаесторо тузланске деце. Родитељи су почели да страхују за своју децу, због чега се првак муслиманске Тузле и челник Кризног штаба Селим Бешлагић обратио Јевремовићу и замолио га да се упути у Београд и сазна шта је с тузланским малишанима. До Београда се у то време најлакше могло доћи преко Бијељине. Приликом проласка кроз овај град Јевремовић је посетио епископа Василија, којег је, будући да је био верник, добро познавао. Епископ Василије га је тада упитао да ли може да преузме обавезу да се брине о Саборној цркви и о верујућим Тузлацима, што је Јевремовић без премишљања прихватио.
Јевремовић је своју мисију у Београду успешно обавио, уверивши се да су тузланска деца која су се лечила у бројним београдским болницама добро, да се с њима поступа као и са свим болесницима и да неће бити никаквих препрека да им се омогући организован повратак у Тузлу.
Који дан пошто је из Београда донео лепе вести, Часлав Јевремовић се поново једним повећим комбијем запутио из Тузле у Београд да преузме малишане. Успут је опет свратио у Бијељину и састао се с епископом Василијем, који му је дао упутства како да се, у ратним условима и одсуству свештенства, у тузланској Саборној цркви настави црквени живот.

Челници „Добротвора“ водили су сталну политичку борбу са Српским грађанским вијећем из Тузле, које је предводио Мишо Божић: Мијат Јевтић

ЗАЈЕДНИЧКА МОЛИТВА Договорили су се да се верници сваке суботе и недеље и на верске празнике окупљају у цркви и да се моле Богу. Договорили су се и да заједничку молитву, оденут у стихар који на литургијама носе чтеци, предводи Часлав Јевремовић. За ту прилику епископ Василије је одабрао молитве којима се моле обични верници, а то заједничко молитвословље трајало би петнаест-двадесет минута. Молитве би уз светлост свећа и мирис тамјана читао Јевремовић, а молитвословље би својим појањем употпуњавало неколико чланова предратног хора ове цркве. После молитви дељена је нафора. Више пута док је рат трајао, на залагање епископа Василија, у тузланску Саборну цркву са наоружаном пратњом међународних снага Унпрофора долазио би и неко од свештеника Зворничко-тузланске епархије, кад је служена литургија. Тако се црквени живот одржавао до краја рата, а Часлав Јевремовић унапређен је у чин ђакона и одликован Орденом Светога Саве.
Ратно окупљање православних Тузлака у Саборној цркви покушало је да онемогући Српско национално вијеће. О покушајима Српског националног вијећа да из тузланске Саборне цркве и зграде Црквене општине истисну Тузлаке који су се у њој окупљали, о раду хуманитарног удружења „Добротвор“ говорио нам је Тузлак Мијат Јевтић (1939), један од оснивача, а од септембра 1994. и председник „Добротвора“. Причао нам је како су челници „Добротвора“ водили сталну политичку борбу са Српским грађанским вијећем из Тузле, које је предводио Мишо Божић. Српско грађанско вијеће основала је за време рата Странка демократске акције, његови чланови били су Срби који су остали у граду на својим радним местима јавно подржавајући политику Странке демократске акције и њеног челника Алију Изетбеговића. Осуђивали су Србе и Србију, посебно Србе који су повели Одбрамбено-отаџбински рат. За њих је, као и за Муслимане, Република Српска била геноцидна творевина. Били су то углавном бивши активисти Савеза комуниста.
Била је то, по речима Мијата Јевтића, група од десетак људи коју је основао и чији је председник био Мишо Божић, човек у познијим годинама, рођен у једном селу близу Калесије. За њега се говорило да је од тринаесте године био у партизанима, да су га послератне комунистичке власти послале на школовање у Совјетски Савез, одакле се вратио у време Резолуције Информбироа. Живео је у Тузли, био је партијски активиста и директор бројних предузећа. Када је избио рат у Босни и Херцеговини, приклонио се Странци демократске акције по чијем је захтеву основано и Српско грађанско вијеће, са седиштем у Хотелу „Тузла“. Поред Мише Божића истакнути чланови Српског грађанског вијећа били су бивши спортиста, економиста Александар Ацо Јовановић, који је у Тузли имао више фирми, затим Симо Симић, Момчило Ђурић, Никола Славуљица, Раде Кукарић, Душан Мићевић и још неки.

У порти тузланске Саборне цркве 1996. појавила су се седморица Срба обучених у униформе муслиманске армије, тражећи кључеве од врата Владичанског двора како би га припремили за усељење Српског грађанског вијећа, а можда и некаквих свештеника које би они довели

ОДАНИ АЛИЈИ ИЗЕТБЕГОВИЋУ Главно гесло Српског грађанског већа било је то да босанскохерцеговачки Срби нису у ствари Срби, него Босанци православне вере, да у Босни и Херцеговини живе само Босанци који се разликују по вери коју исповедају, тако да и ти православни Босанци имају право на своју самосталну православну цркву, која не би признавала Српску православну цркву ни њеног патријарха. У средствима информисања која су контролисали Муслимани појављивали су се прилози о неопходности омогућавања црквеног живота „православним Босанцима“, а такве прилоге потписивала је и новинарка Весна Ковачевић.
Српско грађанско вијеће, сећао се Мијат Јевтић, одреда су чинили атеисти, и оно је почело да се намеће као заштитник православних Срба, да изражава и исказује бригу о њиховом верском животу. При томе је најгласнији био Мишо Божић. Тражили су да своје седиште из Хотела „Тузла“ преместе у закључани Владичански двор, да се, када у Тузли већ нема православног свештеника, они побрину да доведу једног из Зенице, или ако треба из Бугарске. За ово настојање тузланских Срба, оданих Алији Изетбеговићу, залагао се на централној сарајевској телевизији и др Мирко Пејановић, предводник Срба оданих Али Изетбеговићу. Најавио је, према писању Весне Ковачевић, „могућност покретања иницијативе за аутокефалност православне цркве у БиХ“ а од тузланских власти затражио да се законским средствима „омогући овој организацији (Српском грађанском вијећу Тузле, прим. Ј. Б.) и српском народу коришћење Владичанског двора“.
Од почетка рата у такозваној Армији Босне и Херцеговине било је мало Срба који су ступили у њене редове, борећи се против Војске Републике Српске. Муслиманске власти истицале су те Србе, који су јој послужили за доказивање вишенационалног карактера Армије Босне и Херцеговине. Тиме су доказивали да се Странка демократске акције бори за вишеконфесионално друштво и да није тачно да је у току борба за босанскохерцеговачку исламску државу. Међу добровољцима у Другом тузланском корпусу Армије Босне и Херцеговине помињани су извјесни Момир Ђурић, Раде Голић, Зоран Јовановић и Бошко Милић.

Муслиманске власти нису успеле да нађу ниједног домаћег православног свештеника ни калуђера, чак ни распопа који би служио у новој цркви, па се говорило и о томе да ће свештеника довести из Бугарске: Владичански двор у Тузли

ДОЋИ ЋЕМО МИ ПОНОВО Мишо Божић је, по сведочењу Мијата Јевтића, све гласније истицао да су Саборна црква у Тузли, зграда Црквене општине, а посебно Владичански двор народно власништво, а не власништво Српске православне цркве, да их треба предати легалном заступнику православног народа Српском грађанском вијећу како би се оно уселило у Владичански двор, а део простора уступило Српском културном друштву „Просвјета“. Једног петка током 1996. године, тачног датума Мијат Јевтић није се сетио, у црквеној порти појавила су се седморица Срба обучених у униформе муслиманске армије, међу њима је најгласнији био извјесни Раде Голић и још један војник кога су звали Борко. Тражили су кључеве да отворе врата Владичанског двора и да га припреме за усељење Српског грађанског вијећа, а можда и некаквих свештеника које би они довели са стране. Јевтић им је рекао да он одмах не може да им уступи кључеве Владичанског двора, па их је замолио да дођу у први понедељак, када ће им он званично, уз записник, предати кључеве.
Одмах после тога Јевтић се упутио у оближњу полицијску станицу, где се срео са командиром полиције и рекао му да су се појавила нека непозната лица која прете да ће провалити у Владичански двор, и затражио полицијску заштиту. Командир полиције озбиљно је схватио Јевтићев захтев и одредио полицајце који ће даноноћно чувати Владичански двор и Саборну цркву. Срби у униформи Армије Босне и Херцеговине, предвођени цивилом Мишом Божићем, појавили су се у први понедељак да по договору преузму кључеве Владичанског двора, али испред њих је стао муслимански полицајац и запитао их: „Имате ли налог да уђете у Владичански двор?“ „Какав налог, ја сам Мишо Божић, дајте кључеве!“, одбрусио им је Божић. „Не знам ја никаквог Мишу Божића“, уследио је одговор полицајца. „Доћи ћемо ми поново“, запретио је Божић. Више се никада није појавио у порти тузланске Саборне цркве, ни он ни његове присталице. Оставили су Србе на миру.
Не може се веровати у то да су они који су током минулог рата покушали да створе некакву босанску православну цркву после ових неуспелих тузланских покушаја одустали од своје идеје. Пре би се могло рећи да је овај посао одложен и да се чекају друга, повољнија времена.

МУСЛИМАН КОЈИ СЕ СЕТИО КРСНЕ СЛАВЕ

Запамћен је и један случај да је међу православне тузланске Србе у то време дошао један Муслиман, Тузлак, који је изјавио да жели да пређе у православну веру, да поуздано зна да су његови преци били православни Срби, да зна коју су крсну славу славили, и да и он жели да се врати вери својих предака. Јевремовић му је указао на правила православне цркве, да он нема право да крштава, да се прелазак из друге вере у православље оставља за мирна времена. Тузлак је био упоран, на дан своје обновљене славе доносио је колач у цркву у пратњи своје деце. Чаславу се чини да је он на православље прешао у поратним годинама, и да редовно долази у цркву.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *