РЕВОЛУЦИЈА СЕ ВРАЋА КУЋИ

ГДЕ ЋЕ БИТИ КРАЈ СПИРАЛИ НАСИЉА У ФРАНЦУСКОЈ

Док се француски медији баве демонстрацијама у Београду, ситуација се у њиховој земљи заоштрава до те мере да су и полицајци почели да се буне због претеране употребе насиља и упозоравају да се Француска налази на ивици грађанског рата

Од 17. новембра више Француза је тешко повређено током напетости између наших служби и демонстраната, припадника „Жутих прслука“. Моје колеге су ступиле у полицију да би штитиле животе суграђана. Нажалост, обични грађани, попут нас полицајаца, сада ће морати да живе без ока или руке. Ова доживотна сакаћења изазвана су ЛБД-ом (гумени меци) и ГЛИ-Ф4 (гранате са сузавцем и експлозивним пуњењем). Никада од настанка Пете Републике (1958) нисмо оволико интензивно користили такво оружје против масе – навео је у отвореном писму председнику владе Француске Едуару Филипу председник полицијског синдиката „Франс полис“ Мишел Торис.
„У оквиру операција одржавања реда, коришћење тог оружја наређују административне власти. Генерално ради се о префектима који спроводе упутства министра унутрашњих послова. Није на мени да процењујем да ли је употреба силе коју наређује министарски и префектски ауторитет пропорционална, или не. У сваком случају изгледа да су жртве сакаћења најчешће обични, мирни демонстранти“, додао је он, истичући да нанете повреде личе на оне задобијене у рату.
Заиста, чињенице говоре да су француске снаге реда у сукобима с демонстрантима широм ове земље употребиле крајње неселективну и неодмерену силу која неретко прелази границе бруталности. Досад су на овај феномен указивали углавном демонстранти, али сада се против мера које се наређују почела да се буни и полиција (или макар њен освешћенији део); она захтева од власти одмеренији приступ демонстрацијама упозоравајући да се држава налази „на ивици грађанског рата“. Овакав приступ француских власти довео је до тога да су најмање четири особе остале без руке услед експлозија граната са сузавцем. Међу њима је и Ајан, стар 50 година, коме је рука разнета док је покушавао да уклони канистер са сузавцем који је пао у близини групе деце. Распрострањено коришћење гумених метака довело је до тога да је најмање дванаест људи остало без ока, а међу њима су и неки који, по сведочењима, нису ни учествовали у демонстрацијама. Најдрастичнији пример насумичне и прекомерне полицијске бруталности свакако је Зинеб Редуан, стара 80 година – њој је 1. децембра 2018. у Марсељу, док је мирно седела у свом дому, граната са сузавцем улетела кроз прозор и експлодирала пред лицем. Далеко од тога да је она једина изгубила живот током демонстрација. По писању демонстрантима не баш наклоњеног „Монда“, до 21. децембра живот је у инцидентима повезаним с протестима изгубило десет људи.

[restrict]

КО ЋЕ ОДГОВАРАТИ? Мишел Торис у свом отвореном писму премијеру Филипу упозорава на још једну проблематичну последицу полицијског насиља – неизбежну одговорност. „Упозоравамо вас на могуће драматичне последице вашег управљања националном безбедношћу. Унутрашња контрола полиције досад је отворила 48 истрага против наших колега због сумњи да је почињено полицијско насиље. Те истраге ће бити прилика за процену да ли је сила коју је одредила административна власт била пропорционална и неопходна. Ако је дошло до прекомерне употребе силе, за наш синдикат то неће бити полицијска брљотина, него грешка Државе, а онда ће свако морати да преузме одговорност за своја дела“, навео је он у помало претећем тону на крају писма од 30. децембра.
Није само Унутрашња контрола покренула поступке против „превише ревносних“ полицајаца. То је почела да чини и група адвоката која у име рањених и повређених демонстраната тужи „непознате особе“. Трагање за тим „непознатим особама“ могло би, у коначници, макар по командној одговорности водити и до Матињона (седиште председника Владе) или до Јелисејске палате, у којој царује Емануел Макрон, баш као што је водило и приликом недавне афере „Бенала“, када се испоставило да је Александар Бенала, најближи председников телохранитељ, нелегално млатио демонстранте приликом прошлих првомајских протеста.
Да се полицијско насиље спроводи не само уз благослов него и на препоруку власти говори и чињеница да је 1. јануара полицајцу Дидијеу Андријеу за дугогодишњу службу додељена Легија части. О додељивању овог највишег француско одликовања одлучује „Велики мајстор“, што је титула која се аутоматски преноси с једног на другог шефа државе, тако да је садашњи, 33. Велики мајстор (чудна коинциденција пошто је 33. степен највиши у масонерији) Емануел Макрон. Убрзо пошто је објављена вест о одликовању овог човека, огласили су се људи који су га препознали као полицијског насилника који их је малтретирао и тукао без икаквог разлога. Потом су почеле да се појављују фотографије и снимци на којима се јасно види да носилац Легије части не мари много за закон и правила службе када треба да доведе у ред непослушне, било да се ради о мушкарцима, или женама, старима, или младима. Да га је можда управо оваква преданост послу и службовању власти и квалификовала за Легију части, иде у прилог чињеница да се против њега, упркос више него чврстим доказима, у Унутрашњој контроли не води никакав поступак. Тужилац је, како пишу француски медији, проценио да постоје „олакшавајуће околности“ јер се налазио у „побуњеничком окружењу“, па су и његове реакције биле „пропорционалне“. Међу тим „пропорционалним реакцијама“ налази се и ударац главом нанет извесној Северини старој 35 година која је због тога у болници провела четири дана. Да је новопечени „легионар части“ склон насиљу и да га не спроводи само када је у „побуњеничком окружењу“, говори и инцидент од пре две године када је, по писању „Либерасиона“, у полицијској станици претукао колегу, полицијског мајора, и поломио му нос и аркаду. Због овога је од надлежних добио само упозорење, што је изазвало гнев дела полицајаца.

СЕЛЕКТИВНА ПРАВДА За разлику од Андријеа, којем се неће судити ни за насиље према демонстрантима, нити према сопственим колегама, пред суд ће бити изведен бивши боксерски шампион Кристоф Детингер, који је јавности постао познат пошто се песницама супротставио кацигама, штитовима и пендрецима опремљеним полицајцима и попут Астерикса им пружио отпор. Не покушавајући да оправда свој гест, који сматра „грешком“, Детингер је рекао да му је „пукао филм“ пошто су он, његова супруга и пријатељ испрскани сузавцем, иако су демонстрирали мирно, и да је у њему већ била озбиљна количина револта јер је и пре овог инцидента у више прилика видео како се полиција брутално односи према мирним грађанима, „укључујући и пензионере“.
Детингер, неспорно је, због свог геста мора пред суд који ће му, можда, попут тужиоца у случају „Андрије“ наћи неке олакшавајуће околности, али колико је долично за једну демократску земљу која се дичи тиме да је „колевка просветитељства“ и „слободе, братства и једнакости“, да суди човеку због његових политичких ставова и организовања легалних и легитимних протеста, што ће, по свему судећи бити случај са Ериком Друетом. Друет, један од организатора протеста, ухапшен је по други пут 2. јануара на Тргу Конкорд, где је са неколицином демонстраната палио свеће за погинуле и рањене током протеста. Суђење му је заказано за јун. Његов адвокат ово хапшење је описао као „потпуно неоправдано и арбитрарно“, док је лидер екстремне левице Жан-Лик Меланшон његово хапшење оценио као „злоупотребу власти“. Ово очито политичко хапшење, највероватније ће се, међутим, окренути против његових инспиратора, јер је управо то начин на који се стварају „мученици“ и „вође“, симболи који могу да ојачају одлучност демонстраната и устаника.
Француска држава под вођством Макрона не намерава да се заустави ни на овоме, него очигледно планира да се протестима супротстави још снажнијом репресијом. О овоме сведочи најава премијера Филипа од 7. јануара да ће предложити усвајање новог, рестриктивнијег закона о протестима.
С обзиром на све већи револт који његова политика изазива и међу обичним грађанима него, и међу онима који би требало да га штите од тих истих грађана, поставља се питање налик оном које један од три главна лика из филма „Мржња“ поставља полицајцу који му говори да су „они ту да би их штитили“ – „а ко ће нас да штити од вас“. Макрон би исто требало да се запита ко ће га једног дана штитити од полиције која се, по свему судећи, све више приклања демонстрантима.

БЕСКРАЈНИ ПРЕЗИР

Колико је Макрону стало до решавања националне кризе и колико заиста презире своје сиромашне и обесправљене поданике вероватно најбоље илуструје његов последњи гест – именовање Шантал Жуано за координатора „Велике националне дебате“ о овој кризи. Бивша министарка спорта Николе Саркозија, госпођа Жуано се 6. јануара француским медијима похвалила како располаже фондом од четири милиона евра за ову дебату, али је била много дискретнија када је у питању њена плата; ту цифру је открио дневник „Летр А“, потпуно независни медиј који одбија сваки могући утицај, укључујући и рекламе, и који се од 1978. године бави „откривањем стратегија утицаја и моћи“. Према овом медију, Шантал Жуано је, као председници Националне комисије за јавну дебату, одређена плата од 176.518 евра годишње, односно нешто више од 14.700 евра месечно. С обзиром на ово, намеће се питање да ли је уопште циљ ове дебате налажење икаквог решења, или је Макрон желео да још једном својим побуњеним грађанима гурне прст у око, и људима који се већ буне због плата јавних службеника и политичара које процењују превеликим, поново покаже где им је место и како власт види њихову улогу у друштву. То је, некако, као идеја Приштине да за шефа преговарачког тима са Београдом постави ратног злочинца Фатмира Љимаја, јасна порука шта се и како жели од дијалога. На овај закључак наводи и чињеница да Жуано прима већу плату и од министра за еколошку транзицију Франсоа де Ружија, који годишње зарађује 161.498 евра, а у оквиру чијег се министарства налази њена позиција.

[/restrict]