Против електронског муља и планетарног затирања уметности

Изложба Иване Живић у галерији „НЛБ банке“

У поступку израде ова сликарка примењује досеге модерног реализма, уважава ту стилску формацију, једну од преовлађујућих у новом веку, у (пост)модерном добу, као и у целокупној уметности

У просторијама „НЛБ банке“ на Новом Београду, уређеним за галеријске потребе, у последњих годину дана посредством Горазда Чука приређују се неке од најбољих изложби у граду, с квалитетним каталозима и дужег временског трајања. До краја јануара у том простору може се видети изложба слика академске сликарке Иване Живић (Сарајево, 1979), угледне млађе уметнице, добитнице више награда, с радовима у јавним и приватним колекцијама, и остваривањем самосвојног штафелајног сликарства.
У њеном делу прожима се реално с имагинарним, класично академско фигуративно реалистичко сликарство са ирационалним и фантастичним изразом. У поступку израде сликарка примењује досеге модерног реализма, уважава ту стилску формацију, једну од преовлађујућих у новом веку, у (пост)модерном добу, као и у целокупној уметности. Она, међутим, измешта тај тип уметности, помера га према новом вредносном хоризонту, њени садржаји се нигде у стварности не могу видети, не преноси миметички буквално појаве из реалности већ ствара својеврсне визије. Василиј Кандински је сматрао да ће у будућности постојати само „велики реализам и велика апстракција“ и заиста, сада су на светској сцени присутни највише реалисти и концептуалисти, велико „нешто“ и велико „ништа“, вештина у извођењу уметничког дела насупрот свођењу на чисту идејност, тј. негацију материјалног у уметности. Слично је и на новој српској ликовној сцени, појавили су се сјајни млади реалисти и бројни постконцептуални уметници.
Ивана Живић свакако није обична сликарка реалистичких мотива, другачија је од свих осталих, међу најоригиналнијим, јер не користи уобичајена решења нових реалиста. Она не слика хиперреалистички већ има свој израз, не истражује увећани призор и људске главе, условно речено сада омиљену портретистику на великом формату, која се може разумети и као пејзаж људског тела и лика. Уместо тога компонује сложене целине, уљане слике веома захтевне по решавању жабље перспективе, телесном скраћењу и дисторзији, оптички условљене преламањем призора у води. Њен ликовни свет је на први поглед реалистички по изгледу, али је идејно, концептуално, измештен у потпуно иреалне, нестварне амбијенте, слика је утопљена у акватичку атмосферу а тела потопљена у водени лавиринт. Класичног израза, њено сликарство је, како критичарка Маја Живановић (ауторка серије изложби младих талентованових фигуративних уметница у „НЛБ банци“ под називом „Figura femina“) у каталогу изложбе пише, „вишеслојна синтеза“. Више од телесне материјалности и флуидности воде важни су класични сликарски моменти – простор и светлост.
Уметница је после стотина хиљада сликара у историји уметности успела да направи нешто ново и другачије, да помери традиционалне поставке реализма а тиме и створи самосвојно дело. Она је живи и успешни доказ да сликарство има будућност и смисао и у двадесет првом веку електронског муља и планетарног систематског затирања уметности које није било познато у социјализму нити на западној сцени.

Оспоравани, сликари попут ње могу да се супротставе помами филмског и телевизијског кича, тоталитарним рекламама, разноразним серијама, хитовима и игрицама. Њен успех тим је већи што слику гради потпуно традиционалним елементима – слично је могло да се ствара у бароку или деветнаестом веку. На њеним уљима снажног израза нема ничег од актуелног света а свако од њих ипак узбуђује и провоцира крајње модерном осећајношћу. На тим платнима су представљени рококо дворци, раскошне одаје из прошлости, православне цркве и џамије, како би Клод Дебиси рекао „потопљене катедрале“, а ипак је ликовни израз савремен а да није сведен ни минималан. Посматрач је после свих бескрајних и заморних визуелних шокова, досетки и стресова освежен и пријатно изненађен, оптимизам је највећа новост. Њена остварења не нуде једнозначно већ вишеслојно читање, реч је и о сликама на већем формату. Те перспективне акватичке анаморфозе, сложена изобличења, визије ослобођених тела и душа, смела изопштења из реалног поретка простора и времена од којих хвата вртоглавица, приказане су реалним средствима. Уметница успева да слику свако доживи на другачији и свој начин а доживљај је у отупелој публици редак и драгоцен. Како кажу неуропсихијатри, ми живимо на дрогираној планети. Са светлосним акцентима, лепим женским телима и хаљинама, композицији налик филмској сцени из холивудске А продукције, опустошеним или сакралним амбијентима, испуњеним водом и нимфама за које не знамо да ли се даве, пливају, роне, изроњавају или напросто уживају, расту узбуђење, збуњеност или напетост пред сликама које су у последњих пет година истакле ову уметницу. Вода је неистражена област у науци као и у уметности, традиционалној и авангардној, своди се у старијем сликарству углавном на марине и морске битке. Ивана Живић јој прилази са надреалистичким нервом, употпуњује је помоћу естетике зачудног, онеобиченог, укрштајући немогуће светове – храм и сирену, нимфу и цркву, музеј и базен, реално и измаштано, воду и ентеријер, поплаву и уживање, могуће и немогуће.