Почетна / Колумне / Повлачи ли се „пустоносна река“?

Повлачи ли се „пустоносна река“?

Пише Миломир Степић

Враћање арбанашке „пустоносне реке“ у корито је очигледно почело, али га не би требало пасивно посматрати. Потребно је „затварати проломе“ које су јој отварале раније велике силе

Уопште пустоносна арбанашка река није напуштала своје корито нити га је често мењала због природне јој брзине њена тока, а још мање је излазила из свога корита и на далеко плавила због велике количине воде. Она је то чинила зато што су јој нарочито отварани проломи тамо где се желело нанети што више пустоши. Та пустоносна река нити се тако јако изливала нити је тако далеко пустошила све док та њена особина није постала потребна оном ко њом руководи за своје политичке сврхе. (…) Пустоносна арбанашка река, дерала је кроз те проломе и све даље је плавила, и границе тог њеног плављења у последње време имале су послужити за границе поодавно спремане Велике Арбаније.“
Овако је писао Јован Н. Томић у књизи О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку пре више од једног столећа – 1913. године.

РАСРБЉАВАЊЕ БАЛКАНА Шта се променило од првих деценија 20. до првих деценија 21. века? Да ли само списак великих сила које доливају воду у арбанашку пустоносну реку? Некада је у томе предњачило Османско царство, за њим Аустроугарска, потом Италија, Немачка, В. Британија… Сада су то САД, НАТО и ЕУ. Над њима је раширен ватикански кишобран, а у новије време надвио се и зелени неоосманистички и исламистички плашт. Теорија завере? Пре би се могло рећи да се ради о очигледним концепцијским замислима и практичним геополитичким учинцима. Њихова резултанта јесте настојање Запада да контролише „Вериге света“, што подразумева елиминисање било каквог утицаја Русије – и „малигног“ и „бенигног“. Најсигурнији начин да то постане неповратно јесте да се систематски сузбијају Срби, учитани као руски експонент. То је разлог сукцесивног, али свеобухватног расрбљавања Балкана. Све оно што Запад не сме или не може да на глобалном плану чини Русима, а жарко би желео, чини Србима на балканском плану. А сада се ту појављује и нови, још снажнији „просрпски балкански играч“ који се противи независности Косова – Кина! Тешко Србима: нису више само „мали Руси“, него постају и „мали Кинези“!
Ипак се нешто мења и због тога се нервозни Запад и његов арбанашки миљеник плаше да не изгубе веома важну предност – геополитички темпо. Наше „грдно судилиште“ постаје лакмус планетарног антагонизма америчког и антиамеричког блока. То не потврђује само подела на земље које признају и оне које не признају тзв. независно Косово већ и очигледно опадања кредибилитета Запада, препознатљиво по томе што од Србије, у замену за укидање „увећаних такси“, тражи да прекине лобирање за повлачење признања. Уместо јалове ЕУ, ствар у своје руке већ од почетка 2019. желе да преузму САД и наводним разграничењем постигну такав компромис да Србију великодушно задовоље северним окрајком Покрајине, у којој она, тобоже, ионако не контролише ни педаљ. Штавише, српски политички прваци и њихови пропагандисти убеђују поданике да је стварање „Велике Албаније“ „неповратан процес“ и да може бити заустављено само ако њена граница не буде баш испод Панчићевог врха него на Ибру. Изгледа мање важно што ће јој тим „компромисом“, уместо скијашких стаза, бити препуштена Пећка патријаршија, и то управо на 800. годишњицу аутокефалности Српске православне цркве.

ЧЕМУ ЖУРБА? Чему таква синхронизована журба са увођењем такси, формирањем тзв. косовске војске, брисањем границе према Албанији, писмима америчког председника, стављањем у оптицај корекције границе творевине коју је Запад већ признао у складу са титоистичко-стамболићевским међама? Разлог је што све мање воде притиче у арбанашку „пустоносну реку“. Пресушују извори којим атлантистички спонзори и ратни савезници напајају сецесионистички покрет. Преокупирани су глобалним изазивачима и растом њиховог самопоуздања. САД, иако још увек „најјачи пас у граду“ (М. Олбрајт), изложене су атацима све бројнијих чопора и њихових предводника. Истовремено, читав Запад суочава се са унутрашњим проблемима – од имиграната, до кризе система – тако да би радо да затвори питање „тамо неког Косова“.
А тамо, демографска моћ на којој се у великој мери темељила водоплавност арбанашке „пустоносне реке“ убрзано пресушује. Од свакако претераних 1,5 милиона Арбанаса, које је проблематичним пописом 2011. утврдила тзв. Статистичка агенција Косова, тренутно је, према релевантним проценама, остало да у Покрајини стварно живи једва половина. Одсељавање се убрзава, у чему предњачи млада, репродуктивна популација и читаве породице, што указује да је одлазак дефинитиван. Природни прираштај нагло опада због смањеног наталитета и фертилитета (данак вестернизацији друштва и еманципацији жене), те старења становништва, ширења савремених болести и раста смртности као последице рата. Некада традиционалистичку арбанашку заједницу захватила је социјална патологија – урушавање моралних вредности, конзумеризам, криминал, наркоманија, проституција, коцка, шверц… Огромна незапосленост и бесперспективност производе епидемију колективне летаргије. Демографски „балон“, пренадуван ради заузимања српског простора, сада се издувава јер се сматра да је „посао завршен“ 1999. и 2008.
Враћање арбанашке „пустоносне реке“ у корито је очигледно почело, али га не би требало пасивно посматрати. Потребно је „затварати проломе“ које су јој отварале раније велике силе, али и превентивно онемогућити да се они поново појаве у „симбиози интереса“ с новим великим силама. Јер, како је у Божићном интервјуу за ТВ „Храм“ рекао патријарх Иринеј, Косово и Метохија јесте „наша најсветија територија, која никада није била колонија, него је била матична српска земља“. Стога, „Србија као држава и српски народ не могу да је поклоне“, већ смо „дужни свим својим силама (…) бранити ту нашу свету земљу“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *