Почетна / Уводник / ОЗБИЉНОСТ

ОЗБИЉНОСТ

Минуло време празновања Нове године и Божића, и њему припадајући обичај да се у медијима и на политичкој сцени предочавају годишње завршне речи и прогнозе везане за ширу друштвену ситуацију, суочило је Србију са свом силом њених унутрашњих противречја и драма. Показало се да је мера невоља које данас потресају земљу тако озбиљна да је сналажење у парадоксима јавне сцене немогућа мисија и за оне који су склони да сваки поредак тумаче тек као наметнути привид аутентичном хаосу стварности! Можда најубедљивији одраз хаотичне и добрано апсурдне јавне сцене могао се уочити на празничним насловним странама дневне штампе. Као на кабаретском плакату, образ уз образ, у таблоидима су се осмехивали ликови: српски патријарх поред ријалити звезде, психопате крими-хронике тик до политичара, православни свеци уз певаче. Читали смо да ће два политичара поделити – „као Косово“ – ријалити звезду Кију, али не и да се Косово неће делити! Естрада и њена лака љубавна епика надјачале су сваки могући наговештај да српској држави прети комадање. Ни наслутити се није могло да је непосредно уочи новогодишњих издања новина била објављена вест о укидању границе између Косова и Метохије и Албаније, што је, фактички, означило угрожавање безбедности и стабилности Србије! Премда je из српских центара политичке моћи поручено да је пред нама тешка година, у већини медија је током празника доминирала слика која би неупућеном посматрачу могла да наговести како ће се судбински ломови и обрти националне драме одвијати управо на терену популарне забаве.
Иза овог усиљеног, лажног, па отуда и непривлачног празничног гламура српске медијске сцене, као својеврсни контраст најпре су се појавили коментари попут оног да је, за разлику од неких претходних година, сада било упадљиво изостајање водећих српских политичара на поноћној божићној литургији у Светосавском храму! Потом, увесељавајућу медијску разгледницу земље која проблеме побеђује добрим проводом, затамниле су поруке другачијег садржаја. Није их било мало. Чини нам се да се као парадигматични за распон проблема који иза поменутог отужног привида откривају животну стварност, могу издвојити два момента, оба објављена у празничним издањима новина.
Пажњу је најпре освојила порука патријарха српског Иринеја: Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе (Божићна посланица СПЦ).
Потом је јавност „ошинута“ указивањем на не мањи национални полом и претњу од поменуте, а предочиле су је резолутне тврдње Младена Ненадића, тужиоца за организовани криминал: Србија је огрезла у корупцији, изигравању прописа и личном богаћењу („Политика“).
Ови цитати упућују на граничне тачке унутар судбинске арене у којој ће се у 2019. одлучивати о опстајању Србије. Уколико поменуте моменте националне стварности разумемо као животну датост, могу ли се, трагом у свету усвојеног обичаја, на почетку године са сигурношћу прогнозирати овдашњи трендови за време које долази? Одговор је: не могу! Наши биланси, и актуелни и будући, увек бивају и учинак унутрашњих антагонизама колико и резултанта ћудљивог и с променљивом борилачком срећом изведеног песничења светских сила, а с толико непознатих величина прогнозе су, логично је – немогуће. Стога се не може ни дослутити шта ће бити домаћи политички и друштвени трендови године која је наступила: хоће ли бити превремених избора, да ли ће грађански протести утихнути или мобилисати нове актере, хоће ли НАТО новом енергијом „освајати“ оно што му се у српском корпусу жилаво опире…?
Противречне изјаве српских политичара не помажу, већ пословично збуњују јавност. Један од занимљивијих утисака у том смислу оставила је министарка за евроинтеграције Јадранка Јоксимовић. Она је растумачила дефиницију „озбиљне земље“ у какве убраја и Србију. Преко „Танјуга“ министарка је наиме поручила да Србија не одустаје од залагања за улазак у Европску унију јер „ниједна озбиљна држава не мења политику од данас до сутра“.
„Да бисте били озбиљна држава и влада, не можете да на сваки проблем и изазов реагујете тако што сте фрустрирани, незадовољни, бесни, љути, ’е сад ми нећемо’ и тако даље. Када неко каже ’хајде да кажемо ћао’ Европској унији, само се плашим да нам они не отпоздраве.“ Министарка се дакле плаши поменутог „отпоздрава“, али се на друштвеним мрежама нису уплашили уопште, па су јој у коментарима жестоко „отпсовали“, уз подсмех поменутим рефлексијама о достојанству државе.
Уколико, дакле, један тренд, тренд озбиљности, и убудуће буде сигуран, може ли му се још понешто једнако извесно придружити?
У општем нагађању о будућности занимљив подстицај уочавамо у гледању у куглу агенције „Блумберг“. Ова америчка информативна кућа је свој традиционални годишњи Водич песимисте (размишљања о могућим лошим догађајима у години која долази) у 2019. посветила апокалиптичном сценарију у којем је улогу главног негативца наменила управо Владимиру Путину. Досетку описују на порталу „Факти“: „Апокалипса по Блумбергу, објављена је под насловом ’Ватра, поплава и глад’, а у најкраћем изгледа овако: због климатских промена Земља 2019. губи већи део приноса житарица, а због климатске аберације рекордне жетве имају Русија, Украјина и САД. На сцену ступа Путин који забрањује извоз житарица. Руски лидер то чини да би заштитио свој народ од глади, па цена хлеба у Русији пада, а цео свет тоне у водама прехрамбене кризе која се додатно појачава јер Путин наређује да се дестабилизује Украјина која је такође значајан извозник жита.“
Наведени сценарио разумемо као тренди водич за трендове будућности, и откривање подсвесних страхова с којима ће се Запад обрачунавати у години која је почела.
Трагом овог предвиђања можемо се запитати: шта би могла бити балканска паралела – Апокалипса по Србима? И на овом месту кандидује се више могућих одговора, али се један испоставио као надмоћан: „неминовност“ стварања „Велике Албаније“!
О „Великој Албанији“ размишљају и ауторитети попут српског историчара Љубодрага Димића, који каже: албанска идеја једина је жива мегалоидеја на Балкану и она готово дуже од 140 година покушава да се наметне политичким субјектима у свету! Најдаље је у том правцу, међутим, заблистао Милован Дрецун, нови домаћи трендсетер, а на функцији председника скупштинског Одбора за Косово и Метохију. По Дрецуну, стварање „Велике Албаније“ је чак „неповратан процес“, она ће бити „створена у овој или оној форми“, а у Србији, каже он, „не смемо бити толико слепи да не видимо да ћемо у 21. веку имати велику Албанију“.
Тако је констатацији поменуте министарке овај политичар додао тврдњу да је Србија земља у којој се поуздано предвиђа будућност. И с неупоредивом смелошћу дају прогнозе за читав век, све то у веку у којем се убедљиво потврђује да се не може прогнозирати ни за две-три године унапред! Да ли је и у овом случају само реч о српском Водичу песимисте, чија предвиђања имају будућност извесну таман толико колико је то она најава да ће Путин поморити свет глађу?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *