НОВА ОБИЧАЈНА КУЛТУРА

Наша деца не смеју да уче о винчанском писму и Жрнову. Лепенски Вир се узгред помене. Зато морају знати да још од 1995. ударцем у звоно почиње рад берзе у Њујорку

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац. Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

НЕШТО МАЛО СРБА На све стране кусо и репато тражи од нас Срба да заборавимо прошлост; да се одрекнемо наслеђа; да признамо да никакве баштине немамо нити смо икад имали. Да се једном засвагда јавно, а може и на референдуму, изјаснимо да нас Срба никад није било, нити смо постојали. Да признамо: Све што је о Србима написано хиљадама година пре данашњег дана је измишљотина, научна фантастика и наравно митологија.
Оно, можда би ипак ваљало оставити нешто мало Срба, не због нас већ због странаца, јер како ће се објаснити ко је „силовао стотину хиљада муслиманки“, „протерао милион Шиптара“, извршио агресију на „Хрватску и Горењску са Долењском“, протерао „Хрвате“ из села Хртковаца, починио „геноцид“ у Сребрници ако Срби нису постојали? Како ће Хашки трибунал објаснити потрошене три милијарде долара на суђења Србима, припадницима народа који не постоји. Сви су осуђени.
Србима се једноставно забрањују сопствена паметарница, православна вера, писмо, рукописне и штампане књиге, родољубива поезија, обичаји, Крсна слава, календар. Чак је, јавља ми пријатељ из Подгорице, кафанској музици било забрањено да му одсвира наручену песму Одакле си, селе. Одсад у Црној Гори се сме играти само уз Немо коло и Бечки валцер. Када су могли декретом 2007. године да српски језик огласе црногорским, онда пошасти нема краја.
Србима се намеће нова обичајна култура. Култура Робина Худа, Дејвија Крокета (о којима је писао 2017. године Милован Данојлић у „Печату“), Тила Ојленшпигела, Флаша Гордона, Бетмена, Ларе Крофт и осталих холивудских хероја. То што их је Холивуд измислио не значи да нису стварни. Измишљени су Милош Обилић, кнез Лазар, Косовка Девојка, Карађорђе, Милунка Савић, јунаци са Кошара од пре двадесет година.

НЕ ЋУТЕ, СТВАРАЈУ Српске личности су нестварне за разлику од вучице за коју се зна да је тачно 753. године пре Христа подојила Ромула и Рема и тиме основала град Рим и Римску империју. Да не би вучице Мартие, не би било Римске империје која је покорила трибале, тј. племена. Све туђе се учи у српским школама. Наша деца морају ове „историјске“ чињенице знати.
Не смеју да уче о винчанском писму и Жрнову. Лепенски Вир се узгред помене. Нема пара за истраживање. Зато морају знати да још од 1995. године ударцем у звоно почиње рад берзе у Њујорку. Ако не звекне клепало, свет пропаде. Кокошке у Драгачеву би престале да носе јаја. Војкине краве из села Штавица не би давале млеко. Њени купци на пијаци Бајлони у Београду би остали без кајмака и сира. Логично, кокошке ће носити јаја, краве ће давати млеко без обзира на лупање шаком у Њујорку. Богу хвала, те многи не зависе од берзанског звона. Нису лењи. Чувају своје имање.
Без обзира на лупетања домаћих и страних менаџера у култури, Срби се не предају. Игнорисани од сопствене државе, уз становите претње забранама „слободних“ интернет-канала, јутјуба и осталих, Срби и даље пишу песме и певају о Србији коју воле. Не ћуте него стварају. То што их нема на државним и осталим телевизијама и у новинама не значи да не постоје. Кад сте последњи пут чули Сви моји преци, које често сањам, били су Срби и ја им се клањам! Стихове које је исписао Добрица Ерић. Или песму Милункина бесмртна прича Љиљане Браловић. Ево неколико стихова: Вини се у село бесмртника, ти велика / и насмеши нам се да не мислимо да си љута / што заборависмо твојих девет рана / и деведесет девет љутих ожиљака.
Ко може заборавити, иако се не могу на радију или школским часовима чути стихови: усред ноћи би се сетила / и никад нећу заборавити бањску / зато што / неко беше страхинићу бане / беше бане у маленој / бањској. Стихови су из родољубиве поеме савремене велике српске песникиње Милене Марковић.
Београдски синдикат, са етно групом „Траг“ испевао је песму Догодине у Призрену! Њихови стихови: Куда бих да не знам да је наша тачки полазна… Косово је семе из којег сам поникао, извор и народ потекао… Учимо децу да знају праву истину и нека нам поздрав буде Догодине у Призрену!
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Помолимо се за све заточене Србе у евроунијатским тамницама: Мартића, Павковића, Милошевића. Сетимо се Џулијана Асанжа и божјег човека Арно Гујона. Чувајмо Републику Српску. Уз Божју помоћ и нашу тврду веру, догодине у Призрену.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *