Невоље с „Малим Трампом“ у Берлину

Амбасадор САД у Немачкој покушава, по оцени овдашњих политичара и медија у стилу „колонијалних официра“, да „промени власт у Берлину“, „мешајући се грубо у унутрашње ствари земље домаћина“, што је довело до захтева да буде проглашен персоном нон грата, а то би у новијој историји односа две земље био преседан

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Прву узбуну у немачкој престоници амерички амбасадор у Берлину Ричард Гренел изазвао је одмах по приспећу на немачко тле, прошлог маја. Обелоданио је како ће, у дипломатској мисији, учинити све да осоколи политичку десницу и подстакне „тиху конзервативну већину“ да проговори. Није, при томе, мислио на умерену десницу, тик уз политички центар, која је на власти овој земљи. Циљао је радикално удесно, што је убрзо и потврдио „шуровањем“ с десничарском и популистичком Алтернативом за Немачку. Његове речи и намере су због тога означене, и протумачене, као опасно субверзивне: амерички дипломата би да мења власт у Берлину!

За такво уверење Гренел је „лиферовао“ све бројније, и провокативније, аргументе. Гостујући, често, у телевизијским, наглашено антимигрантским, емисијама „Фокс њуза“ из просторија америчке амбасаде, у самом срцу Берлина, или приликом честих боравака у Вашингтону, амбасадор је оштро критиковао „фаталну и пропалу“ политику немачке канцеларке Ангеле Меркел према мигрантима, хвалећи, као контрапункт, њеног аустријског колегу Себастијана Курца и његову „сјајну победу“, управо захваљујући рестриктивној политици према мигрантима. Примећујући да је Курц због тога „омиљен у читавој Немачкој“, Гренел је закључио да се „нормални“ Немци и Европљани угледају на „вође“ које успостављају сигурне границе пред мигрантском најездом.

„Мали Трамп“, како га је недавно, у „портретисању“ означио „Шпигл“, отворено игнорише међународне дипломатске норме и, по оцени најутицајнијег немачког политичког магазина, недопустиво се меша у унутрашње ствари земље домаћина.

Коментаришући Гренелову изјаву америчкој телевизији, с критикама Меркелове и похвалама Курцу, „Шпигл“ констатује да је реч о неприкривеном позиву за промену власти у Берлину. То је, направио је поређење, као када би немачка амбасадорка у Вашингтону (Емили Хабер) у изјави за немачки јавни сервис критиковала спољну политику америчког председника, а канадског премијера Џастина Трудоа прогласила за узор.
[restrict]

ФАМОЗНИ АНДРЕАС ЦОБЕЛ Немачки магазин подсећа на члан 41 Бечке конвенције који забрањује амбасадорима да се мешају у унутрашње прилике земље домаћина. И да је њихова обавеза да у „дискретним контактима“ негују односе с представницима власти и да се, код њих, боре за позицију и интересе сопствене земље.

Немачке дипломате се, углавном, понашају уздржаније од америчких тамо где су акредитовани. И они, међутим, знају да понекад буду надмени и недопустиво арогантни. Читаоци „Печата“ вероватно памте Андреаса Цобела (немачки амбасадор у Београду 2005–2007) који је упозорио Србију (запретио јој) да би, ако не прихвати надгледану независност Косова, могла да се суочи с отварањем питања Војводине и Санџака.

Власти у Београду су упутиле оштар протест Берлину, оцењујући да се амбасадор „на најгрубљи начин умешао у унутрашње ствари Србије“, да је на „више начина покренуо питање територијалног интегритета и суверенитета Србије“ и „неповредивости њених међународно признатих граница“.

Амбасадор Цобел се потом јавно извинио, тврдећи да је изнео лични став (а говорио је, иначе, на Форуму Европског покрета у Београду), а не мишљење немачке владе или Европске уније. „Желим изричито да се извиним“, рекао је, „за можда нејасне изјаве и утисак који се стекао да немам довољно разумевања за земљу домаћина.“ После одласка из Београда радио је у немачком представништву у Европској унији. Умро је 2009, релативно млад, у 56. години живота.

„Шпигл“ је, иначе, имао и посебан разлог за „јавни (критички) дијалог“ с неугодним амбасадором. Гренел је у писму упућеном уочи католичког Божића оштро критиковао писање немачког недељника квалификујући га као „отворени антиамериканизам“. Тврдио је да уредници и репортери „Шпигла“ објављују „редовно“ неистине о његовој земљи, а да претходно не провере чињенице „уз помоћ (америчке) амбасаде“.

Аутор већ споменутог текста о „Малом Трампу“ подсећа да је од октобра прикупљао материјал за његов „берлински портрет“ и да је, од почетка децембра, више пута тражио интервју с амбасадором Гренелом. Узалуд. Из америчке амбасаде стигло је објашњење. У њему се констатује да је свако од седам питања упућених амбасадору засновано на измишљотинама.

КРАЈ ДУГЕ ТРАДИЦИЈЕ Утицајни магазин подсећа да су Немци, углавном, имали добро искуство с ранијим америчким амбасадорима. Мало коме је од њихових колега било тако лако као представницима „најважнијег савезника“, САД. Многи од њих представљали су у Берлину „политичке и друштвене величине“, с најбољим везама у влади и најважнијим министарствима. На њихове позиве радо су се одазивале најмоћније и најутицајније личности земље.

Гренел је кренуо другим путем. И прекинуо традицију. На дан званичног „устоличења“ упозорио је, преко Твитера („рукопис“ великог Трампа), немачке фирме које послују с Ираном да ће се суочити са америчким санкцијама. И обелоданио намеру да, неизоставно, оснажи у Немачкој, али и у читавој Европи, оне конзервативце који чине „тиху већину“. Социјалдемократски кандидат за канцелара на последњим парламентарним изборима Мартин Шулц је констатовао да се Гренел понео као „екстремно десни колонијални официр“.

Настављајући несустало да иритира и провоцира – а последња у низу његових јавних провокација односила се на претње фирмама које учествују у градњи „Северног тока 2“ – амерички дипломата „дигао је на ноге“ берлинску политичку елиту. И затворио себи многа врата. Засад се, практично, виђа само с министром здравља (канцеларкин критичар, аутсајдерски кандидат за страначки трон) Јенсом Шпаном, чијој блискости, поред политичке, можда доприноси и обострана хомосексуална оријентација.

Последњих дана више немачких политичара, из различитих странака, изузимајући Алтернативу за Немачку, чији активисти му углавном аплаудирају, „осуло је (јавно) баражну паљбу“ на Гренела.

Фабио де Мари, заменик шефа посланичке групе Зелених у Бундестагу, на пример, рекао је да „амерички амбасадор очигледно мисли да је намесник императора из Вашингтона у Немачкој“. Ралф Штајгер, заменик председника Социјалдемократске партије, питао је, алудирајући на послератну окупацију своје земље, „зна ли Гренел да су времена врховних комесара у Немачкој прошла“. Јирген Хардт, портпарол Хришћанско-демократске уније за спољну политику у Бундестагу, оценио је да влада треба званично да протестује због новог и недопустивог „повишења тона“ у трансатлантским односима.

Ако би с неугодним и провокативним „Малим Трампом“ некако и изашла накрај, немачка политичка елита никако да нађе „кључ“ за непредвидивог Великог Трампа. У Берлину не успевају да одгонетну откуд америчком председнику толика, у негативном смислу, опседнутост земљом из које потичу његови преци. И свим што из ње долази: немачким аутомобилима, немачком привредном моћи, немачком канцеларком… Кад Трамп говори о Европи (ЕУ) као „непријатељу“, овде то читају да, пре свега, мисли на: Немачку. И да је „Мали Трамп“, у том контексту, само алатка у његовим рукама.

И док је, збуњеној и ошамућеној политичкој елити тешко да се снађе – без старог, прекоокеанског ослонца (иако је процес „одрастања“ и „еманципације“ Европљана неминован) с Трампом је све теже – немачки медији, они најутицајнији, од почетка нису били у дилеми. У пуном сагласју с такозваним „либералним“ америчким медијима били су, и остали, наглашено критични према Трампу. Често драстично сурови. „Шпигл“ је, за илустрацију, на једној од многих насловних страна посвећених Трампу показао крваву, његовом руком и мачем, одсечену главу Кипа слободе.

Остали су у томе, углавном, доследни и 20. јануара – на другу годишњицу његовог уласка у Белу кућу направили су, у садејству с „Њујорк тајмсом“ и „Вашингтон постом“, инвентар „Трампових лажи“, афера и неиспуњених обећања, предсказујући му, у наставку, суморна времена.

Над главом Трампу кажу и даље, као Дамоклов мач, виси фамозна „руска афера“: гневне демократе, с новом већином у конгресу, председнику загорчавају живот и лако би могле, ако им за то да „шлагворт“ окончање (мучне) истраге у „руској ствари“, да покрену поступак за председникову смену.

Међутим, могао би то да буде и рачун без крчмара: Трамп се, упркос свему, иако сатеран уза зид, показао хазардерски жилавијим него што су многи, у његовој земљи, и изван ње, мислили и очекивали.        

[/restrict]