Mитрополит бориспољски и броварски Антоније – Борба против свега руског (2.део)

Фанар не само да легализује раскол „Кијевске патријаршије“ већ тврди да наша црква, с преко дванаест хиљада парохија и свештеника, више не постоји

Чини ми се да у Фанару живе у виртуелној реалности, у којој и Византија, иако је пала пре пет векова, постоји, али не и наша црква која по величини и по бројним параметрима превазилази многе друге помесне цркве, каже у разговору за „Печат“ Антоније, митрополит бориспољски и броварски, директор Управног одбора Украјинске православне цркве.
Да ли ће се будуће престројавање помесних православних цркава (нови диптих) одвијати на линији подршке или осуде Цариграда, или је питање много веће од црквеноправног управљања Украјином и тиче се догмата?
Фактички у Украјини се ствара паралелна црквена структура. Фанар се осмелио да посегне за територијом друге помесне цркве и озакони раскол без покајања за грехе самих расколника. Шизматицима „Кијевског раскола“ од почетка на првом месту је била борба против свега руског, а тако је остало и данас. Поред тога, у Константинопољу су решили да одлукама свога синода пониште постојање свих православних јурисдикција у Украјини. С тачке гледишта Фанара, сада у Украјини нема ни наше Украјинске православне цркве, ни „Кијевског патријархата“, нити УАПЦ. Нису нас ништа питали; без икаквих консултација или преговора, једном одлуком која стаје у свега три ретка коминикеа они су решили судбину милиона православних у Украјини. Тиме не само да легализују раскол „Кијевске патријаршије“ већ тврде да наша црква, с преко дванаест хиљада парохија и свештеника, више не постоји.

[restrict] Колико је оправдан и исправан предлог да решење украјинског црквеног питања треба тражити на новом свеправославном сабору?
Сматрам да украјинску црквену кризу треба решавати саборно, уз учешће свих помесних православних цркава. Чини ми се да критичне појаве у области међународних односа, чији смо сведоци последњих двадесетак година, иду у прилог томе да би сви конфликти и спорови између било које две цркве требало да се решавају уз учешће свих помесних цркава, чак и онда када делује да се то на њих не односи. На пример, није исправно сматрати да је спор између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије због јурисдикције над Катаром искључиво њихов проблем. Јер то је проблем целог тела Цркве – према учењу апостола Павла: „Ако болује један члан, или део Цркве, онда њему састрадавају сви удови тела.“
Ако је Цариградска патријаршија „расколничка структура“, или како је прецизније рекао патријарх Кирил – структура „која престаје да буде хришћанска црква“, да ли је могуће наставити општење с њом, и у оквиру неког будућег сабора покушати изменити/поништити њене одлуке о давању аутокефалије или аутономије украјинским расколницима?
Пре свега, ми уопште не желимо да радикализујемо ситуацију. Верујемо да ће здрав разум и одговорност за будућност Цркве Христове победити приземне амбиције. Друго, ми се апсолутно не слажемо с таквим понашањем васељенског патријарха. Током наших посета Фанару тамо су нам причали потпуно другачије ствари. Чак ни у речима патријарха Кирила не стоји да су они „престали да буду хришћанска црква“. То је процес опасан по јединство васељенског православља. Цариградска патријаршија својим делањем покушава да унесе револуционарне измене у схватање онога шта заправо Црква представља, где она јесте присутна, а где не постоји. Ако то буде тако прихваћено, онда се неће ни чути глас осталих помесних цркава. Многу нашу браћу, архијереје из других помесних цркава брине овакво понашање Константинопоља.
Да ли последња посета Вартоломеја Румунској православној цркви и предстојатељу на празник Уједињења румунских земаља на симболичкој равни носи озбиљну поруку, посебно имајући у виду чињеницу да Румунска православна црква с Руском православном црквом у Молдавији има низ нерешених спорова?
Ово се може тумачити на различите начине. Очигледно је иницијатор била румунска страна. Саградили су величанствен храм и позвали патријарха Вартоломеја на његово освећење. Претпостављам да се освећење саборног храма у Букурешту временски подударило са црквеним украјинским питањем. То што је Константинопољ покушао и то да искористи ради јачања своје позиције, ипак је другостепено. Тачно је да између Руске и Румунске цркве постоји низ проблематичних питања, али постоји и низ примера сарадње и узајамности.
Током историје Цариград је често падао у искушење да себе види као папство Истока. Да ли су у праву они који тврде да се он ставља на чело религиозног глобализма?
Сматрам да се треба уздржавати од оваквих израза. „Религиозни глобализам“ је расплинут појам, ми га не користимо, али у тај израз разни људи убацују различита схватања. Уверен сам да сви треба да деламо на принципима хришћанске љубави и на темељу свештених канона разрађених од стране Православне цркве. Али, нажалост, многобројна су различита тумачења тих канона и управо о томе и треба расправљати на међународном нивоу.
Осим тога, историја Цариградске патријаршије за последњих сто година говори о томе да ова (помесна) црква покушава да развије идеологију њеног првенства, што је потпуно страно православном поимању.
Руска црква је самосталност стекла у XV веку, одвојивши се од Цариградске патријаршије након што је кијевски митрополит (Грк Исидор) потписао Флорентинску унију. Да ли разлаз са Цариградом данас може још више да утврди Москву у њеној улози Трећег Рима?
Историософска идеја „Москва – Трећи Рим“ није званична позиција Руске православне цркве. О томе је још својевремено говорио митрополит смоленски и калињинградски Кирил, данашњи патријарх московски. Поред тога, рекао бих да је исправније избегавати такво супротстављање на равни Константинопољ–Москва. Колико могу да просудим, Московска патријаршија се залаже за очување равноправности између предстојатеља/поглавара помесних православних цркава, као и самих тих цркава. Уколико се таква позиција допада јерарсима других цркава, онда је то повод да се радујемо. Чини ми се да сада не треба говорити о томе ко је главни у владајућој вертикали Цркве. Јеванђеље одбацује тежњу ка таквој, у суштини световној власти. „Ко хоће међу вама да буде први, нека буде последњи од свих и слуга свима“ (Мк. 9:35). Ове Спаситељеве речи требало би да нам буду темељ у међуцрквеним односима.
Какве су везе између СПЦ и УПЦ, или тачније између Пећке патријаршије, Београдско-карловачке митрополије и Кијевске митрополије кроз историју и данас?
У суштини ми имамо братске односе. Сусрећемо се на празничним свечаностима и на научним конференцијама. То је прилика за братске сусрете између епископа, свештеника, студената духовних академија и богословских факултета. Кроз историју многи студенти из Србије учили су духовне школе управо у Кијеву. Настојимо на сваки начин да очувамо и ојачамо пријатељске везе које одавно постоје између нас.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *