Мистичка легитимација

Осам векова независности Српске цркве

Пише Зоран Чворовић

Српски хагиографи јасно показују, и то у хронолошко-историјској равни, да је добијању томоса о независности Српске цркве претходило установљавање култа Светог Симеона, са мироточењем његових светих моштију

У 2019. години Срби ће прославити свој најзначајнији историјски јубилеј – осам векова независности Српске цркве. Реч је о јубилеју зато што је искуство досадашњих осам векова показало да српски народ као целина може да сачува своје национално биће и без државе, под кровом јединствене и независне Српске цркве. Ипак, велики јубилеји не служе само за пуко историјско подсећање већ су увек и прилика да се изврши смотра над стањем националне свести, јер како приступамо неком историјском догађају, тако разумемо и његов смисао и значај. Стога прослава сваког историјског јубилеја постаје својеврсна аутопсија духовног стања нашег народа. Време уочи Савиндана је као створено да данашње генерације Срба покажу како схватају најважније историјско дело првог српског архиепископа, да би се самим тим видело колико смо данас заиста народ светосавских надахнућа и идеала.

ТОМОС НАЈВИШЕМ СРПСКОМ КЛИРИКУ Тако се током ових студених богојављенских дана у Савином делу огледао и један епископ Српске цркве, који је догађај стицања аутокефалности од 1219. године свео на оквире само једног „смелог, иначе неканонског чина“. Пошто је по њему „1219. године васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање (Стефана Немањића, прим. З. Ч.) које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана и супротно канонима доделио аутокефалију српској држави“. Када се томос о аутокефалности Српске цркве, добијен 1219. године од цариградског патријарха Манојла Сарантена Харитопула, искључиво тумачи у хоризонтали ондашње Хоматијанове канонске (јуридичке) акривије и Савине дипломатске вештине, онда се реченом епископу неминовно привиђају „снажне“ сличности између почетка српске црквене независности и тзв. аутокефалности коју је патријарх Вартоломеј на Бадњи дан 2019. године дао украјинским расколницима.

Ова два догађаја се не могу ни историјски ни канонски упоређивати. За разлику од данашње црквене ситуације, где свака помесна црква већ вековима има јасно омеђену канонску територију, почетком 13. века, у условима потпуног слома Византијског царства, нису постојале јасне границе између територија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије и Охридске архиепископије. Наиме, владари две ривалске грчке државе које су настале на рушевинама Византије после освајања Цариграда од стране Латина, Никејског царства и Епирске државе, тежили су да црквене границе Цариградске патријаршије и Охридске архиепископије поистовете са политичким границама. Пре цариградског патријарха Манојла и никејског цара Теодора I Ласкариса, који су се решавајући канонски статус српских епархија умешали у зону јурисдикције Охридског архиепископа, то исто је раније учинио епирски владар Теодор I Анђел именујући заједно са охридским архиепископом епископе за епархије Цариградске патријаршије на територији под својом контролом. За разлику од томоса који је Вартоломеј уручио расколницима које је осудила Московска патријаршија, патријарх Манојло, први цариградски првојерарх који је у званичном општењу користио атрибут „васељенски“, даровао је 1219. године томос о аутокефалности Српске цркве ондашњем највишем српском клирику, већ тада у православном свету врло угледном архимандриту Сави.

Међутим, проблем тумачења које проналази историјске и канонске сличности у догађајима из 1219. и 2019. године није у погрешној црквено-правној интерпретацији ових догађаја и аката већ у потпуно секуларизованом погледу на изворе легитимације црквене независности.

НАЦИОНАЛНИ ЗАСТУПНИК У НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ Ако секуларизација подразумева, речју Харвија Кокса, „човека који скреће пажњу са светова који су изнад, на свет његовог времена (sacelum)“, тада игнорисање читавог низа чињеница које указују на мистичко оправдање независности Српске цркве, а које истовремено потпуно изостају код разбојничке аутокефалности у Украјини, није ништа друго него жалосни израз једног сасвим посветовњаченог погледа на свет.

Насупрот томе, српски хагиографи јасно показују, и то у хронолошко-историјској равни, да је добијању томоса о независности Српске цркве претходило установљавање култа Светог Симеона, са мироточењем његових светих моштију. Сведоци у име православне васељене Симеонове богоизабраности, а преко њега и богоизабраности српског народа, као „новог Израиља“, били су светогорски калуђери, које је 1206. године Свети Сава повео са собом у Србију „да буду самовидци већих чудеса преподобнога“. А „када су се умножила чудеса светога, прочула су се исцељења од разних болести, јер не примаше само једино отачаство светога, но и од истока до запада, тј. од Свете Горе и до западнога мора.“

Тако су Срби и пре формалног признања црквене самосталности у земаљској Цркви, у Светом Симеону добили националног заступника у Небеској Цркви.

Други извор мистичке легитимације томоса о аутокефалности Српске цркве од 1219. године били су аскетски подвизи, богоугодна дела и чуда самог студеничког архимандрита Саве, за кога, како пише Доментијан, и цариградски патријарх Манојло и цар Теодор Ласкарис „знађаше да је још од почетка из младости васпитан у свештењу, и да се до краја одлучио од света, и да је у истину заволео Бога, и да му служи по подобију светих“. Због таквог његовог живота, који је био потврда да је Бог „овога светога себи изабрао још из материне утробе“, патријарх и цар су у тражењима архимандрита Саве да се Србима додели црквена независност видели „Богом саветовану и богомисаону молбу“. Да се када је у питању Савин монашки углед не ради ни о каквим претеривањима српских хагиографа, иду у прилог речи противника српске црквене аутокефалије, охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, који у писму Сави вели: „Одавно смо чули о твојој часности, јер, дакле напустивши своју земљу и родбину и читаво очинско наслеђе, и просто рећи, свет и што је у свету, из ране младости си нашао Атон крај мора… где си, наравно постригавши се, и монашки живот примио и постао раван монасима који се тамо подвизавају и против непријатеља – Сатане храбро боре. Чувен међу монасима, већ си и изван граница постао цењен.“ Уз то, Хоматијан је посредно признао и ранији Савин рад на подизању побожности и јачању црквене организације код Срба, јер закључује да је познато да „Србија Божијом благодаћу живи побожно и хришћански“.

Посматрано из угла претходне двадесетогодишње свештене подвижничке историје два Немањића, оца и сина, пред цариградским патријархом и царем се 1219. године није нашао вешти црквени дипломата који ишчекује привилегију власти већ истински јеванђељски пастир добри, који је због спасења својих саплеменика презрео „слатку ми пустињу“, и за кога се већ тада могло рећи да је као некада Мојсије „силом истога и благодаћу дарованом му од Бога сатвори чудеса, овај други Израиљ подигнув приведе Господу нов народ“.

САВИНО РОДОЉУБЉЕ При томе извор Савиног родољубља било је његово богољубље, јер је Савин труд око српског народа имао само један циљ, да гентилну историјску заједницу – етнос преобрази у есхатолошки народ Божији – лаос. Да је Савин „бол за отачаством“ искључиво био мотивисан бригом за спасење повереног стада показује његова порука новохиротонисаним епископима аутокефалне Српске цркве: „Пазите на себе и на стадо, у коме вас Дух Свети постави за надзорнике, то јест епископе, да пасете цркву Господа Бога, коју стече својом крвљу, знајући да ћемо и за једну овцу од главнога пастира Христа у онај велики последњи дан јављања Његова бити испитивани.“ Управо због сотериолошки мотивисаног родољубља „основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква“.

Међутим, није се Савино родољубиво прегнуће ограничило само на васпостављање аутокефалне Српске цркве већ се он као духовно истински Византинац, који је полазио од постулата Јустинијанове 6. новеле да су два највећа дара Божија међу људима свештенство и царство, подухватио и посла законског уређења српске државе (Законоправило) и обезбеђења потпуне државне независности (другим, домаћим крунисањем брата Стефана Немањића на Жичком сабору). Овакво двојако усмерење Савиног родољубља садржано је у његовој жељи изреченој пред цариградским патријархом и никејским царем 1219. године, да „самоосвећено буде његово отачаство као што је Божијом помоћи и самодржавно“. Само се Савином родољубивом бригом за Српску цркви и српску државу, која је у патњи заиста била равна „болу за отачаство“, може објаснити степен педантности и далековидости у одстрањивању из текста Законоправила свих византијских апологета цезаропапизма и источног папизма, који су могли да буду злоупотребљени као аргумент за превласт домаће државе над домаћом Црквом или Цариградске патријаршије над Српском црквом.

БРИГА ЗА ЦЕЛИНУ СРПСКОГ РОДА Захваљујући Савином труду теорија симфоније ни у једном словенском номоканону није била консеквентније нормативно постављена него у његовом Законоправилу, као што се овај идеалтипски образац нигде није веродостојније историјски остварио него у немањићкој Србији. Због овакве бриге за целину српског народа, Светог Саву су животописци, не случајно, прозвали „вождом отачаства“, епитетом који ће доцније красити само световне владаре.

Уколико се захтеви за црквеном независношћу оправдавају искључиво историјским, канонским, мисионарским или геополитичким разлозима, а при томе потпуно изостају мистички докази оправданости постојања независне народне цркве, онда није реч о аутокефалности која је у служби Христове заповести апостолима „идите и научите све народе“ (Мт. 28, 19) већ установи у служби световне политике. Таквој црквеној аутокефалности која нема „вишњу“ легитимацију лако је пронаћи одговарајућу пастирску капу, какав је бивши настојатељ „манастирске кафане“ тзв. митрополит Епифаније из Кијева. Епископи Цркве којој је првојерарх био Свети Сава дужни су, чини се, више од свих других да бране мистичку легитимацију црквене аутокефалности, борећи се против секуларизације ове предањске установе.