МИЛАН БРДАР – Цивилизацијско котрљање у пропаст

Од механичког часовника до вештачке интелигенције борба човека против Бога траје, а корача се корацима од седам миља. Зашто је човек постао сметња самом себи до те мере да избављење очекује од роботизације?

Ушли смо у доба вештачке интелигенције. У последњих петнаест година због роботизације је нестало девет милиона радних места. Чак је и Хенри Кисинџер недавно истакао да би развој вештачке интелигенције могао да уништи човечанство – наиме, каже он, аутоматизација радних процеса била је под људском контролом, а вештачка интелигенција саму себе усавршава. О свођењу човека на разум или интект, филозофским претпосатвакама вештачке интелигенције разговарамо са др Миланом Брдаром, аутором више десетина запажених и еминентних научних радова.
С обзиром на чињеницу да развој вештачке интелигенције има своје филозофске претпоставке (од схоластичког свођења лика Божјег у човеку на разум, преко Декартовог cogito ergo sum, до просветитељског става да је човек нека врста машине, о чему је писао Ламетри), како један филозоф попут вас схвата начелне претпоставке овог значајног процеса чије последице сви осећамо?
Те претпоставке су у приличној мери садржане већ у вашем питању. Оне су у свођењу човека на разум или интелект, уз искључење душе и духа, а тело је виђено као машина. Уз то, свеколика природа, до космичких размера је виђена као машина, у сведености само на материјалне и ефицијентне узроке, без сврхе и смисла. Било је то ослобођење човека, нарочито по детронизовању Бога, да од природе, а и самог себе, чини шта му је воља и шта може, поготово када је умовима зацарила идеја „овладавања при­родом“ (узгред, то је једна од најглупљих идеја модерне). То је доба рационализма, просветитељства, материјализма, емпиризма и оптимизма зачињеног идејом прогреса. Све је добило на снази пошто је обновљено сећање на спис „О достојанству човека“ Пика дела Мирандоле где се каже да човек једини у космосу нема суштину, али да од себе може да начини шта хоће. У томе је језгро модерног хуманизма. Безгранично слављење човека као бога Антропоса испоставило се као чисто фаустофска ствар у савезу с Мефистом модерне технике. Хуманизам је аминовао робота као „могућност човека“ и без задршке зашао у фазу антихуманизма у виду трансхуманизма и постхуманизма. Прва фаза била је роботизација рада и живота, што се довршава данас. Последице су видљиве: милиони људи ће остати без посла, замениће их роботи који ништа не траже сем струје и мало уља; нема проблема синдиката, плаћеног и неплаћеног рада, радничког организовања. На супротној страни биће милиони беспослених и сувишних које ће кротити у међувремену легализованим дрогама, војском и полицијом, као у антиутопијама.
Другу фазу чини роботизација или усавршавање самог човека, с крајем у роботу насталом од човека. Трансхуманизам и постхуманизам као ступидне идеологије проистекле из хуманизма, које овоме кумују обезбеђују алиби и диктирају да се људски суноврат прими као даљи корак у напретку.
Ово је време када је сама идеја прогреса под сумњом, а то значи да је време када се ваља подсетити мисли Жан-Жака Русоа: да ће технички прогрес бити праћен моралним регресом, до суноврата. Није ли то одлика нашег времена са трансхуманизмом и постхуманизмом као симптомима суноврата? Дотични правци се ослањају на начела која кажу да „човек није довољан“, да га је потребно „усавршити“, другим речима – воде до пуне „роботизације“. Наставак већ знамо: кад постане робот у пуном смислу, тај андроид ће себи зацртати утопију – да постане човек, „савршен у својој несавршености“. Али то је могуће само у роману (као у Пекићевој 1999), у стварном животу уместо тога имаћемо свеопшту пропаст. Морално пропадање у којем су такве фантазије могуће не треба да нам заклони разлоге за питање: а зашто се то догађа, зашто је човек постао сметња самом себи до те мере да избављење очекује од роботизације?

[restrict] У својој двотомној студији Ум црне шуме, посвећеној филозофији Мартина Хајдегера, указали сте на његову мисао да наше доба није техничко зато што користи машине него је машинско зато што је техничко. Ако је, по Хајдегеру, техника „начин тумачења природе бивствовања“, ако је та иста техника науку претворила, од хеуристичке делатности чији је циљ познање узрока и смисла, у пуку слушкињу технике, ако је култом мерљивости, прорачунљивости и предвидљивости стеснила човека, колико јој је, зарад обнове човештва, могуће пружити отпор?
Критика технике је једна од области у којој је Хајдегер показао свој значај као филозоф и моћ виђења достојну успелог пророка. За њега техника није тек скуп оруђа, или нешто са стране модерне науке као област у којој се примењују њени резултати. Техника је начин разумевања бивствујућег па и самог бивствовања као бивања модерног човека на Земљи. Тај, у сржи технички, начин разумевања породио је модерну технику у свим опипљивим видовима. Пошто тог начина разумевања није било у старом веку, можемо да разумемо зашто је у Старом Риму парна машина постојала само као играчка у базену. Начин мишљења античких Римљана је био препрека наизглед простој чињеници – да неко може да је увећа и направи пароброд.
Ако поставимо питање: пошто техника није извор модерне науке, него обе проистичу из реченог начина разумевања и тумачења, откуд онда тај начин? Хајдегеријанац би рекао: из начина бивствовања, односно из човековог бивствовања у свету модерне. Простије реченом, из начина живота, које је онда, како следи, у модерни наскроз технички. Зато се и техника доживљава као нешто „природно“, као и свет који по њој и њоме настаје око нас. И то је тачно. Техника није средство, неутрално у односу на то како живимо.
Хајдегер је пророк када пише да нас техника одводи у пропаст, али је и мистик, када напомиње да није потребно ништа да предузимамо, јер ће биће својим надоласком све довести у ред. Уосталом, све то с техником је само последица нашег отуђења од бића, тако да ће се све довести у ред само ако се бићу будемо вратили искреног срца и отворене душе.
Како је текао пут од човека као пастира битија до човека као пљачкаша свега постојећег?
Процес је текао модернизацијом, односно успоном капитализма и њиме вођене индустрије. Технизацији природе припада математизација и свођење на каузалност која допире само до како, услед искључења штаства. Какав је начин модерног живота, који дефинише цивилизацију, најбоље ћемо илустровати сликом која нам говори да остале врсте узрока нису нестале него су само прераспоређене. Наиме, на природи остаје само непосредан (ефицијентан) узрок ствари и материја као основа било чега (оно у чему настаје нешто). Два преостала Аристотелова узрока, формални и финални, су, у ствари, на страни човека у модерном техно-погону у ужем смислу.
Формални узрок је садржан у идеји или нацрту онога што хоћемо од материје да створимо, а финални или свршни узрок је оно ради чега све то радимо или сврха. Тако гледано, иако је космос огроман, Природа је у ствари смеш­тена у кавез ова четири узрока са човеком који свим тим управља. Питање штаства (шта је нешто) потпуно је на страни човека и његовог дела. Али не задуго! Човек је одав­но привезак тог техничког склопа, услед чега је сам постао објект и предмет за обраду и промену: од човека до робота.
У студији о Хајдегеру устврдили сте: „Циљ модерне науке је знање прорачунљивих сила и материјалних средстава, или природно – нужних односа који се морају ’слушати’ да би могла да се начини планирана ствар.“ Да ли то значи да је човек у свом делању данас потпуно лишен слободе?
На почетку модерне човек је делао са осећањем великог степена слободе, откако је природу видео само као објект односно материјал за обликовање. Тачније, као магацин материјала. У оквиру технике наука долази само као помоћно средство, да својим знањима обезбеди руковање узроцима, јер ништа се не може учинити без склада с природним законима. То је Хегелово „лукавство ума“: природу слушамо да бисмо њене силе усмерили ка свом циљу.
Данас, међутим, запажамо да је човек постао жртва технике и да је његова слобода све мања. Жртва идеје прогреса, моћи над природом која води све самим Пировим победама, и жртва новине. Тиранија новине, јер шта год урадили, остајемо под притиском императива да већ сутра морамо од већ направљеног да начинимо нешто ново. Ето нам примера с моделима мобилног телефона или ТВ апарата.
За објашњење ове тираније Хајдегер нам није од помоћи него Карл Маркс. Све то проистиче из логике капитала, а врхуни на врхунцу капитализма као светског империјализма. А то није било време Лењина, него је тек данас, условно речено, од пада СССР-а наовамо. Светска владавина је непотрошен сан западног капитализма, који се манифестовао у бенигнијим облицима под етикетама „глобализације“, или „новог светског поретка“. Техника има мефистофелску природу зато што капитализам утерује у трку за новином услед жеље за профитом. Он такође од човека прави Фауста који хоће све даље, више, јаче, услед чега књигу епохе не чини ни једно научно дело него Гинисова књига рекорда, збирка модерних бесмислица par excellence.
Бавили сте се разликом између Микеланђеловог Дави­да и његових јефтиних гипсаних копија. Ако је у току развоја науке као технике природа постала пуки магацин сировина. Каква је, по вашем мишљењу, судбина уметности у доба мегамашине и њене вештачке интелигенције?
Судбина уметности у доба Модерне као мегамашине одавно је видљива. Још од Марсела Дишана, када је 1917. у галерију ставио керамички мушки писоар. Пошто није одмах избачен, пошто је уметност покушала да га семиотички „свари“, био је то тренутак смрти модерне уметности који се у метадискурсу оправдања види и слави супротно, као нова фаза у развоју модерне уметности. Модерна уметност је ступила на пут пропасти кад је изгубила објект, па престала да буде представљачка, а морала је да га изгуби појавом фотоапарата. А то је водило не појави да објект може да буде било шта, него да било који објект, па и Дишанов, као готова ствар (ready made) може да буде уметничко дело. Да се живот уметности вештачки одржава, нарочито у време савре­меног концептуализма, види се по томе што је више има у причи него у делу. Уметност се више не прима чулима него умом и размишљањем, а то значи да је њено место заузео дискурс о њој. Услед смрти естетске димензије у име епистемичке, она више не може да буде аутентична (за пуно објашњење видети моју књигу Филозофија у Дишановом писоару из 2002. године).
У својој студији сте написали „Човек творац супротставља се Богу творцу, детронизује га и његову творевину троши као сировину у изградњи новог света.“. Куда ћемо стићи?
Никуда, или у пропаст, ако се не деси преокрет. А препреку чини исто што и пре једног века: капитализам, који је сада у пуној нихилистичкој снази. Комунизам је био илузија алтернативе, јер се темељио на Марксовој технолошкој утопији. Овој пак у социјализму је била суђена пропаст услед уништења енергетске основе: у увећавању профита. Без профита нема модерне технике, а без ове, као фаустовске трке за новим, нема новог профита. То је мефистофелски круг из којег је социјализам изашао, и зато је пропао. Маркс је рачунао на ослобођење човекових стваралачких моћи што је била исувише слаба карта за ту ђавољу игру. Такође је танка била марксистичка идеја да је могуће одбацити капитализам а задржати технику (код нас је заступао Михаило Марковић). Била је то бајка за децу. Техника је као изданак обликована развојем капитализма и његовог начина живота. Његовим нестанком спарушила би се и она. Али с техником је као с јабуком сазнања: ко је једном искуси од ње не одустаје. Повратак на претехничко стање није могућ. Зато се наставља цивилизацијско котрљање у пропаст. За капитализам цела планета је магацин сировина, а куда год прође за собом оставља јаловину. На крају ће планета остати одбачена као гомила смећа. Наравно, банкстери са силним милионима сањају да ће на време побећи на неку настањиву планету, где би наставили истим путем. Зато имамо актуелна трагања за планетама „сличним Земљи“. Нажалост, алтернатива се не види.

[/restrict]