Почетна / Култура / Меланхолично приповедно ткање

Меланхолично приповедно ткање

Новеле Драгана Стојановића са убрзањем савременог света не кореспондирају већ му опонирају једним лаганим, суспрегнутим приповедним ритмом који карактерише ове разуђене, али ипак целовите прозе

Три новеле Драгана Стојановића, окупљене у збирци Ћерка шпанског борца, нису штиво за тзв. савременог читаоца, односно за оног читаоца који од књижевног дела по сваку цену тражи непосредну релевантност. На првом месту, оне са убрзањем савременог света не кореспондирају већ му опонирају једним лаганим, суспрегнутим приповедним ритмом који карактерише ове разуђене, али ипак целовите прозе. На другом месту, ту је њихова историји окренута тематика, која се у савремености јавља пре свега као нерефлектована прошлост која се враћа у дисонантним тоновима неприпадања: разуме се, у питању је стожерни историјски период ових новела, Други светски рат. Коначно, блага али темељна меланхолија која извире из ових редова као да је управљена против два кључна тренутка: прогресом индукованог оптимизма и његовог тамног брата близанца, осећања катастрофе.
Уводна новела, „Патро“, доноси андрићевску причу о трајању једне српске породице из околине Сарајева упркос свему што се са Србима из Босне дешавало од 1908. до 1945. Патрикије из засеока Марјановићи изнад Сарајева погинуо је у покушају да пређе Србима, оставивши иза себе малог сина. Када је порастао, оженио се и добио наследника, и Вујадина убијају – и то непознате особе које наглашавају континуитет са смрћу његовог оца. Тако мали Патро одраста у окупираном Београду, да би тек при крају наратива он открио оно предачко у себи, досегнувиши необичним гестом у обрисе недостајуће очинске фигуре. Миље босанских Срба и њихових специфичних страдања преноси се на окупирани Београд (обе теме су Андрићеве), неретко кроз перспективу стрица Алексе, зачудног полицијског писара чије разумевање стварности долази из дубина андрићевског песимизма: „Светом свуд и у сваком времену владају насиље и зло – записивати треба само оно што је добро, па ће се тако зло можда мало прикочити, можда ће се некад мало и смањити.“
После ове необичне повести о трајању, новела „Ерихова смрт“ као да описује те необичне, на махове чудне (јер долазе од дубљих подударности и препознавања која измичу сваком рационализовању) просеве у једној сасвим тешкој ситуацији: односу једне избегличке грађанске породице која је испред усташког ножа избегла у Београд и припадника СС јединица. Растрзани између Ериха (име), нацистичког ликвидатора који својом наклоношћу ћерци обезбеђује неке од битнијих ставки за преживљавање, и Ериха (презиме), персонификатора хладног, апсолутног зла које у одређеној, посве необјашњивој мери, бива разоружано пред појавом необичног дечака Младена, ови погромци живе свој немогући живот очекујући ослобођење које треба и коначно да поништи њихову класу. Овом новелом отуда је у Стојановићево приповедање унет посебан регистар мотива који као да не припадају овом свету: зачуђујућа мирноћа са којом дечак Младен стоји пред СС-штандартенфирером потиче од његове апсолутне уверености да ће се наредни догађаји одвијати по сценарију који је њему унапред познат, који је неумитан и у коме нема шта да се изгуби. Та неумитност, која се не може објаснити али попут језе прожима човека у моментима несигурности, руководи и поступцима СС-штандартенфирера у опхођењу према Младену и његовој сестри Милици.
Насловна новела, „Ћерка шпанског борца“, јесте меланхолична рекапитулација једног живота. Из личне перспективе протагонисте, сина високог партизанског функционера и удове шпанског борца, једна биографија описује круг који извире из поништавања минулог света (симболизованог реквирираном кућом у којој ова породица живи) и увире у самопоништавању. Лик јунакове полусестре Светлане, назване Лиц, као да том затвореном колу даје одређену архетипску ноту: од оца који је нестао, сама своју егзистенцију усмерава у складу са поривима који јунаку делују необјашњиво и обавијено велом меланхоличне мистификације, да би се у финалу приказали као врло прозаични. Отуда је патина коју меланхолија даје овом аутобиографском приповедању само обмана: онај најдубљи еротски слој у егзистенцији, снажно заснован у дечаштву и постојано преношен кроз живот, у старости се распршава као оно последње што је јунака везивало за његов породични и завичајни миље.
Приповедно благо различите, али суштински везане за грађанску класу и Други светски рат, новеле Драгана Стојановића васкрсавају један тихи и ненаметљиви свет који је ишчезао. Тај свет, у вртлогу догађаја повучен у своје унутрашње границе које чувају минимум људскости у злом времену, неретко је био представљан као декадентан, експлоататорски, „труо“ – што су све концептуализације засноване на авангардним или марксистичким идеологемама. Овде, његова слика је преломљена кроз меланхоличну призму, у непретенциозном приповедању које личне егзистенције, тзв. мале наративе, укршта с једним од најдеструктивнијих периода историје, чинећи тиме од тих људи вишеструке жртве чија патња још увек није препозната.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *