Почетна / Свет / Меки удар на Tрампа

Меки удар на Tрампа

Одлука председника САД Доналда Трампа да повуче америчке војнике распоређене у Сирији и да војно присуство у Авганистану преполови било је, поред упорности на изградњи „антимигрантског зида“, окидач за нове таласе русофобије и трампофобије у америчкој јавности

Ако је саветник за националну безбедност америчког председника Џон Болтон мислио да ће његова посета (Турској 8. јануара) бити шетња кроз парк, отрезнио се захваљујући млаком пријему у Анкари. Вероватно је била лоша Болтонова идеја да се одметне и покуша да наметне услове за америчко повлачење из Сирије – пише турски дневник „Дејли сабах“ у тексту „Меки удар против Доналда Трампа“, додајући да је „време да Вашингтон прихвати да с Турском не може преговарати с позиције силе“. Заиста, Болтонов „одметнички“ потез, после одлуке секретара за одбрану Џејмса Матиса да из револта према Трамповој одлуци поднесе оставку, и додатни напори америчког естаблишмента да колико год могу успоре повлачење из Сирије, представљају удар на Трампа и политику коју покушава да води.
„Њујорк тајмс“ с правом (а и нескривеним поносом) у овом контексту примећује да је Трамп одлуком о повлачењу снага „успео да уради нешто изузетно – уједини и левицу, и десницу против плана о повлачењу САД из два дуга, скупа и све беспотребнија конфликта“. Иако овај лист исправно примећује да се ради о сукобима који америчкој нацији нису ни од какве користи, него напротив, придружује се критикама: „Трампов процес одлучивања је хаотичан, толико је јасно да се улизује својој политичкој бази и толико му недостаје уверљиво објашњење да је овај председников потез довео до кратког споја у ономе што многи виде као преко потребну националну дебату о будућности америчких ратова“. Сличних су ставова и други амерички медији главног тока попут „Вашингтон поста“, Ем-Ес-Ен-Би-Сија и Си-Ен-Ена.

ШУРОВАЊЕ С КРЕМЉОМ Ово још једном доказује да, како пише амерички аналитичар Стивен Коен, „ниједна Трампова спољнополитичка иницијатива, колико год она мудра била у односу на америчке националне интересе, неће бити прихваћена од стране естаблишмента“, а да ће „сваки истакнутији политичар који је прихвати промптно и лажно бити жигосан у малигном духу ’Рашагејта’ као ’пропутиновац’“. Зато не чуди да су осуде Трампове одлуке од тренутка када је донета оцењиване као „поклон Путину“, да би ово временом ескалирало у надувану верзију „Рашагејта“ са недоказаним оптужбама да Трамп „шурује с Кремљом“. У том духу је новоизабрана председница Представничког дома Ненси Пелоси Трампову спољну политику прокоментарисала: „Мислим да је председников однос са пробисветима широм света ужасавајућ. Владимир Путин, заиста? Заиста? Мислим да је то опасно.“ Овакво „лидерско“ резоновање довело би до тога да Трамп, како пише Коен, „буде први председник САД од Френклина Рузвелта који нема никакав однос с лидером у Кремљу“. „С обзиром на то да Пелоси говори у име Демократске партије, она се више не може сматрати странком која се залаже за америчку националну безбедност“, наводи Коен.
У свему овоме има и нечег већег од пуког „антитрампизма“. Трампове одлуке о повлачењу снага из Сирије и Авганистана у супротности су са интересима војноиндустријског комплекса и империјалистичког светоназора по којем је америчко легитимно право да гази свакога ко им се у свету успротиви. Шта је, ако не чист империјализам, мисао објављена у „Њујорк тајмсу“ да треба очувати „светски поредак који су САД предводиле 73 године од Другог светског рата“ и осуда Трамповог потеза који уклања „глобалну основу за очување тог поретка“? У том контексту бивша Обамина саветница за националну безбедност Сузан Рајс криви Трампа да „није успео да очува америчко глобално вођство“ које „Њујорк тајмс“ сматра „императивом“.
Да мотиви оних који нападају Трампа због ове одлуке нису добронамерни, указује и чињеница да они не прижељкују победу у рату против тероризма, него победу над Русијом као независном и сувереном државом. Уместо да најаву о повлачењу искористе за покретање дебате о неопходном савезништву САД и Русије у борби против међународног тероризма, што је поље на којем Русија има капацитете (посебно у обавештајној сфери) недостижне за било коју другу државу, ови „мировни јастребови“ залажу се за сукоб. Треба подсетити да је Путин одмах после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. понудио сарадњу и савез, што је Џорџ Буш игнорисао, а Барак Обама дискретно одбацио. А колико је овакав приступ кратковид и погрешан за интересе обичног америчког народа најбоље говори податак да је Москва неколико година унапред упозоравала Вашингтон на терористички напад у Бостону 2013. године, али да су ова упозоравања игнорисана. Трамп је одшкринуо врата за овакву сарадњу, али се његови потези према Путину сматрају издајничким. Па ко је издајник, онај ко би захваљујући руским информацијама спасавао своје грађане, или онај ко би их а приори сматрао „непријатељским“ и игнорисао?

ДЕМОКРАТСКИ ПАРАДОКС Трампова одлука и реакције на њу заиста су ствари истерали на чистац, односно, што би „Њјујорк тајмс“ рекао, ујединили левицу и десницу и показали да вашингтонски естаблишмент представља ратнохушкачку елиту. Док анкете показују да већина Американаца подржава Трампову одлуку о повлачењу (49 посто за, 33 одсто против) и сматра да су „САД умешане у превише војних сукоба“ и да „приоритет одавно треба да буде извлачење америчких војника“.
Парадокс, међутим, настаје због тога што нове анкете указују да највећа подршка за задржавање америчких војника у Сирији и Авганистану долази од присталица Демократске партије који се декларишу као „прогресивци“, „борци за људска права“ и „пацифисти“. Међу грађанима који су 2016. гласали за Хилари Клинтон свега 26 посто њих подржава повлачење, док му се 59 посто противи. Трампови бирачи су супротног става – 76 посто подржава повлачење, а 14 посто је против њега. Зашто кажемо да је ово парадокс, ако знамо да су управо демократе започињале већину америчких ратова (од Другог светског рата САД су учествовале у 34 војна сукоба, од чега су демократски председници започели 21, тј. 62 посто)? Зато што је Трампов претходник, демократа Барак Обама кампању 2008. заснивао на мировним обећањима о окончању рата у Авганистану и враћању америчких војника кући, за шта је имао подршку многобројних демократских гласача (67 посто), па нам чињеница да већина демократа подржава ратне јастребове говори да се они, у ствари, противе Трампу, а не његовом односу према ратовању. Ово доказују и каснија истраживања. Док су пре годину дана демократе биле равномерно подељене на тему повлачења америчких трупа из Сирије, то се по објави Трампове одлуке, као што смо видели, драстично променило.
Ово, наравно, није први пут да су демократски бирачи темељно променили своја „уверења“ не би ли их ускладили с партијским припадањем особе у Белој кући. Демократски бирачи провели су владавину Џорџа Буша осуђујући политику глобалног рата против тероризма, да би ту исту политику изненада почели да подржавају када ју је преузела Обамина администрација.
„Оно са чиме се сада суочавамо је много лукавије“, пише амерички новинар Глен Гринвалд и додаје: „Суштина отпора Трампу постали су милитаризам, шовинизам и неоконзервативизам. Демократе често нападају Трампа користећи старе хладноратовске тактике које је против њих употребљавала екстремна десница – Трамп је недовољно ратоборан у односу на америчке непријатеље; спреман је да ’злим државама’ омогући победу повлачећи америчке војнике; његови напори да успостави мирољубивије односе са супарничким земљама указују на слабост и издају.“
Оваква шизофренија може указивати само на једно. Досад је мање-више било свеједно из које странке потиче председник САД све док је спреман да буде јастреб и води агресивну милитаристичку и империјалистичку политику од које користи имају естаблишмент и војноиндустријски комплекс, без обзира на то да ли је на власт дошао агресивним или пацифистичким порукама. Показало се да, као што у Европи више не постоји јаз између деснице и левице, већ између системских и антисистемских странака, у Америци више нема разлика на линији конзервативац–либерал, републиканац–демократа, него естаблишмент и антиестаблишмент. А та разлика је најуочљивија у односу према рату, што нам је Сирија недвосмислено доказала. За амерички естаблишмент рат је императив.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *