КОНАЧНИ ОБРАЧУН ЈЕ ПОЧЕО?

ЗАПАД У ФАЗИ ПОМРАЧЕЊА

Трећи светски рат, тврди италијански писац Ђулијето Кјеза, можда није неизбежан, али је, „ако се све тенденције и чињенице ставе на гомилу и све трезвено размотри“ – рат највероватнији исход

Ако САД нападну Русију нуклеарним оружјем, сви ћемо помрети, али неки ће умрети „као жртве агресије“, а неки ће напросто издахнути, јер неће имати времена ни да се покају. Ове речи председник Русије Владимир Путин изговорио је на пленарном састанку међународног клуба „Валдај“: „После нуклеарног холокауста, ми ћемо ићи у рај као мученици, а ви, који сте нас напали, ићи ћете у пакао.“ Путин је веома суздржан човек, сматра италијански писац Ђулијето Кјеза. Ако је изрекао такво упозорење, он мисли да опасност од нуклеарног рата заиста постоји.
„Само, тешко да су они којима су те речи намењене“, додаје Кјеза, „у стању да их чују и да их схвате.“

Господари васељене

„Они“, то су самозвани „господари васељене“. На Земљи, пише Кјеза, „међу њених седам милијарди житеља, постоје моћни џинови са стратешким наоружањем и супермоћне ’неотуђиве структуре’“. Као и читаве војске њихових робова. Овде није реч само о јазу који дели богате – или супербогате – од растуће армије сиромашних. Сиромашни не могу да се побуне, јер на Западу више не постоји капитализам, као што не постоји ни радничка класа. Отуда је комунистички пројекат мртав. То су све феномени XX века. Више не постоји ни демократија, већ само њен „церемонијални привид“, у коме се, додуше, још понегде може гласати, али гласање нема никаквог значаја, јер они који гласају уопште не знају за кога гласају. Од демократије је, заправо, преостала само једна „гигантска обмана“. Блажен је онај ко у њу верује.
Рата између богатих и сиромашних на Западу, ни социјалне револуције, неће бити. Када би се радило једино о томе, о сукобу између богатих и сиромашних, „господари васељене би сиротињу напросто претворили у стоку за коју не би било поштеде“. Али у данашњем свету, каже Кјеза, постоји једна друга фундаментална супротност, „једна управо несавладива противуречност“: она између „’господара васељене’ и држава као што су Русија, Кина и Иран“.
А то је терен геополитике, планетарних односа моћи, у којима, на једној страни, стоји Запад, а на другој сви остали – укључујући и покрет који предводе Русија и Кина. Тај покрет има отворено антизападни карактер. У једном тренутку, „господари васељене“ дошли су до закључка да ресурса на планети нема довољно за све и одлучили су да их отму. Почели су да се припремају за рат.
Русија је прва која се супротставила „господарима васељене“, потом је то учинила Кина.

Елите су већ довољно безумне

Поседује ли Америка довољно потенцијала да покрене (и води) такав рат? Први услов је сада несумњиво испуњен: њена владајућа елита је довољно безумна да такав рат започне. Они себе већ дуго „сматрају господарима света и чине све да то потврде и докажу“. А „ти људи нису способни за било какву рефлексију“.
У питању је у ствари колективно лудило које је обузело Запад, његове политичке елите. О том лудилу говори Момир Булатовић у коментару за Спутњик: „Да ли неко може да пронађе образац рационалног (разумног) понашања код лидера Америке, Велике Британије, Француске…? Не само поводом ратних збивања у Сирији и ’вјечитог рата’ против тероризма већ и хаоса који непрекидно обнављају у властитим државама? Неко је недавно констатовао да је њихово понашање психотично.“
Психоза је психичко обољење за које је карактеристичан поремећен однос према реалности. Да ли је то одговарајућа реч – дијагноза – за однос који британска премијерка Тереза Меј и чланови њеног кабинета гаје према Русији? Да ли је русофобија само политичка пропаганда, додуше најниже, најприземније врсте, маркетиншки трик који прикрива стварне, унутрашње проблеме, или симптом стварног менталног и психолошког обољења које је обузело читаву британску политичку класу? И да ли то исто можемо рећи и за читав Запад?
Амерички историчар Алферд Мекој говори о „колективној самообмани“ која је довела до тога да САД почине „највећу стратешку грешку у својој историји, грешку која је звучала као смртна пресуда империји – инвазију на Авганистан и Ирак“. То је еклатантан пример „поремећеног односа према стварности“. Америчким вођама пошло је за руком да обману не само (западну) јавност него и саме себе: „Архитекте рата у Белој кући, као и корисни идиоти у штампи су као чирлидерсице навијали за рат… уверавајући јавност да ће Ирачани поздравити америчке трупе као ослободиоце.“ „Демократија“ је за почетак требало да се утврди у Багдаду, а потом да преплави читав Блиски исток.

„Трамп је чисти бес“

Председник Доналд Трамп је изјавио да не жели сукоб с Русијом. Реакције већег дела политичких елита Запада на то излазе ван оквира не само политички рационалног него и пристојног понашања. Доналд Трамп је, а то траје све до данас, засипан псовкама и простачким увредама америчких и европских политичара и новинара. Да ли је и то израз или симптом (политичке) психопатологије?
Минхенски Зидојче цајтунг је тим поводом закључио: „Трамп је чисти бес који се оваплотио у телу. Његову владавину не треба оцењивати политичким, већ психолошким категоријама… Трампизам ће као стил обликовати читав низ себи сличних владара по свету. Трамп уништава механизам политике, игнорише аргументе, гази рационалност.“ Очигледно је да овај коментар не спада у домен пристојног а ни политички рационалног понашања. И ко је ту заиста „бесан“ – Трамп или његови противници широм „колективног Запада“?
Судећи према немачком извештачу, до појаве Трампа све је било у беспрекорном реду. Западне политичке елите одликовало је беспрекорно психичко и ментално здравље, оне су за читав свет представљале истински узор уравнотежености, политичке уздржаности и дипломатског такта. Како онда ваља разумети тираде Роналда Регана о „царству зла“ (Совјетском Савезу) или његово призивање нуклеарног рата и коначног обрачуна – Армагедона? Још један, насумице изабран пример: према убеђењу Џорџа Буша Млађег, њему је сам Бог наложио да нападне и окупира Ирак.

Синдром заглупљивања

По правилу искуства, истинско лудило (па и оно политичко) – заразно је. Исто важи и за глупост. Ако је колективно лудило заиста обузело западне политичке елите, онда се оно закономерно шири и на друге сфере: пре свега на информациону област, кроз медије. Према Бранку Милановићу, бившем економисти Светске банке и предавачу на неколико америчких универзитета, такозване фејк њуз (fake news) јесу хистерична реакција западних медија на губитак монопола у јединственом светском медијском простору, монопола који је настао после Другог светског рата. Неке од последица те хистерије су фрагментација информативног простора и цензура. Фрагментација интернет-простора је већ у току: Кина, Саудијска Арабија и многе друге земље управо то и раде. „Дакле, уместо глобалне платформе за сва мишљења, ми ћемо се вратити на ситуацију пре 1945. године, с локалним ’радио-станицама’, националним и локалним интернетом, забраном страних језика, можда чак и интернет-страница.“ Није ли то управо оно што се данас догађа на Западу и његовим друштвеним мрежама? Цензура се све ригидније спроводи унутар граница такозваног слободног света, и то, наводно, у „заштите либералних вредности“. Укратко: „Међународна мрежа ће се претворити у NatNets, националне мреже, и тако ће се стати на крај слободној светској мисли.“ Како бисмо се вратити тамо где смо били, негде пре Другог светског рата. Или у претпрошлом веку.
Када су у питању западни, „либерални“ медији, то је политика забијања главе у песак. Контрола над медијима значи контролу над стварношћу: оно о чему се не извештава није се ни догодило. И обрнуто: истина је искључиво оно о чему говоре медији (постистина). Тако је постало могуће Русе оптужити дословно за све: за рат у Украјини, за обарање авиона МХ-17, за ескалацију рата у Сирији и за брегзит, за победу Трампа, за мигрантску кризу и кризу демократије, за мешање у немачке или неке друге изборе, за тровање Скрипаља, за наводни покушај државног удара у Црној Гори, за ауторитаризам, популизам или било шта друго. Све док и саме политичке и медијске елите не поверују у сопствене „постистине“ (читај: лажи), чија је директна и неизбежна последица „синдром заглупљивања“. Термин је, у нешто другачијем контексту, поводом „преслободне употребе“ историјског појма „фашизам“, први употребио бивши уредник Велта Рогер Кепел. „Синдром заглупљивања“ је отада попримио другачије размере и много шири смисао. Прерастао је у праву епидемију. Медији, новинари и уредници су као жртве „синдрома заглупљивања“ постали масовно „глупи“.

Да ли је Запад глуп?

Појединац може да буде урачунљив, примећује амерички публициста Дајана Џонстон, али су појединци у крду спремни да скачу с литице. Усредсређујући се на индивидуу, „психологија је запоставила проблем масовног лудила“, а баш то се дешава политичким елитама „колективног Запада“: такво масовно лудило је, сматра Џонстонова, „управо прогутало естаблишмент САД, његове масовне медије и већину њихових европских филијала“. Проблем је у томе што су „уредници, колумнисти и новинари убедили себе у причу у коју су у почетку и сами тешко могли да поверују“.
Према мишљењу ове ауторке, у питању је један облик деменције: „самонаметнута деменција“. Једноставно речено, Запад је постао глуп. А таква (самонаметнута) „глупост“ се шири као куга. Да је Запад (постао) глуп, сматра и бивши председник Чешке Вацлав Клаус, илуструјући то једним конкретним примером: Запад је био довољно глуп да се бори против сиријске владе и председника Башара ел Асада, уместо да се бори против терориста Исламске државе. Уосталом, додаје Клаус, те „државе“ не би ни било да САД нису интервенисале у Ираку 2003. и потом на многе начине храниле тероризам. Ова политика изазвала је посвуда катастрофалне последице – још један потез Запада који није могуће назвати паметним.
Глупим се, барем према коментатору шведског листа Свенска дагбладет, може назвати и покушај Америке да изолује Русију, баш као и одлука ЕУ да је у томе следи, „поводећи се за глупом америчком модом“.
На Западу убедљиво тријумфује глупост. Бивши службеник Стејт департмента Родни Мартин упозорава да је „глупа“ и читава америчка политика према Русији. Аргумент је необорив: историја показује да силе које улазе у конфронтацију с Русијом „не завршавају добро“. Једном речју: „Запад је глуп ако мисли да може да изазове поделе у Руској Федерацији, а то је, мислим, крајњи циљ.“ Ову политику је, према мишљењу Мартина, могуће окарактерисати не само као глупу него и као шизофрену: „То је шизофренија Запада, посебно САД – да изграде око 40 војних база око Русије… да граде америчке војне базе у руској сфери утицаја и уз руску границу, а потом проглашавају да је Русија кренула путем милитаризма.“

Финална битка је у току

Припрема ли се Пентагон заиста за рат са Русијом и Кином?
Према изјави генерала Бена Хоџиса, доскорашњег команданта америчких снага у Европи, „постоји велика вероватноћа да САД у наредних петнаест година зарате са Кином“.
Кина се, одговара председник Кине Си Ђинпинг, већ увелико „концентрише на припреме за рат“ и „прави одговарајуће планове“.
НАТО је недавно у Норвешкој одржао војне вежбе са више од 50.000 војника, пошто је Пентагон донео нову, „веома агресивну“ Стратегију националне одбране, на шта ће Русија, према речима председника Путина, „морати да одговори“.
Главни идејни творац те стратегије је сада већ бивши амерички државни секретар за одбрану Џејмс Матис, познат и по надимку Бесни Пас. А Матис у томе није никакав изузетак него правило. Поменуто правило потврђује и његов наследник Патрик Шенехен – засад још у својству вршиоца дужности будући да његов избор треба да потврди Сенат. Он је већ првог дана на тој функцији открио сарадницима о чему опсесвивно размишља: „Кина, Кина, Кина…“
Уосталом, према речима Владимира Путина, данас само страх од међусобног уништења данас обуздава војне суперсиле. Истина је болна и нимало пријатна: то је једини разлог због којег се засад одгађа коначни обрачун и који одлаже агресивне планове Запада (САД).
За већ поменутог писца Ђулијета Кјеза, међутим, „финална битка је већ у току“. А „ако је изгубимо, сви смо мртви, у сваком погледу, па и физичком“.

Запад је на умору

Амерички неоконзервативци су, подсећа овај писац, још 1998. објавили да ће XXI век бити амерички, а „амерички век“ није могуће остварити без рата. Тада су предвиђали да ће 2017. бити година њиховог сукоба с Кином. У међувремену, почела је финална офанзива Запада на Русију (2014. године, у Украјини).
„Запад је на умору“, упозорава Кјеза, „али због тога што је он генерално глуп, није у стању то да схвати. Запад припрема коначни рат и ако ми то не схватимо, готови смо“.
Одлучујући фактор је време. Рок да се избегне катастрофа износи, у најбољем случају, највише 30 година. „Али наглашавам, то је у најбољем случају.“ Да се налазимо „на длаку од сукоба“, потврђује и чињеница да су досад отворена већ три фронта: украјински, сиријски и балтички. Отвара ли се сада и један нови, онај балкански?
Велики рат, који је избио 1914. године, био је дуго планиран, припреман и прижељиван на Западу. Елите су се у томе прерачунале: конфликт, који је однео милионе живота, окончан је крвавим метежима и револуцијама, у њему су срушена стара европска царства. На тај начин је завршена Belle Époque, „Лепо доба“ Европе.
Ко може планирати и прижељкивати рат у коме, а то је сасвим извесно, неће бити ни победника ни поражених?
Само појединци и „појединци у крду“ (Д. Џонстон) у стању тешког менталног и психичког растројства, душевног помрачења које прекида сваки контакт са реалношћу и завршава самоуништењем, опседнути. Опседнути, попут библијског „бесомучника из земље гадаринске“, кога је исцелио Исус: „А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се“ (Јеванђеље по Луки, 8.33). Ову јеванђељску причу је Фјодор Достојевски одабрао за мото свог романа Зли дуси, који можемо читати и као својеврсну политичку демонологију, као дубинско сведочанство о душевном помрачењу интелектуалних елита.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *