Почетна / Друштво / Како жртвени салдо умањити

Како жртвени салдо умањити

ДАН РС И ПОУКЕ СВЕТОГ СТЕФАНА

Пише Иван Негришорац

Једини истински, велики добитак у свим страдалним догађањима од распада СФР Југославије 90-их година јесте формирање Републике Српске, па би зато 9. јануар требало да постане истински празник свих Срба: то је дан у којем треба и данас да учимо од Светог првомученика и архиђакона Стефана

У мучним и страдалним догађањима од распада СФР Југославије 90-их година Срби су доживели више губитничких процеса, од којих су највећи: слом Републике Српске Крајине и прогон Срба из Хрватске, отмица Косова и Метохије и прогон Срба с највећег дела тог простора, као и насилно идентитетско преобликовање Црне Горе и покушај прогона српског презимена са те територије. Једини истински, велики добитак у свим тим догађањима јесте формирање Републике Српске, па би зато 9. јануар требало да постане истински празник свих Срба: то је дан у којем треба и данас да учимо од Светог првомученика и архиђакона Стефана.
Поука прва: Свети Стефан нас упозорава да је брига о сиромашнима, гладнима, болеснима и другим патницима важан чинилац традиционалне народне и религијске заједнице, као и модернога друштва које градимо.
Поука друга: ваља констатовати да је, по Новом завјету, Свети Стефан човек „напуњен вјере и Духа светога“, човек који собом доноси енергију Господа, а тиме чини да и људски свет таквом драгоценом, спасоносном енергијом бива испуњен. Без Бога нема трајнога извора љубави за човека или се та љубав појављује тек спорадично и без снаге континуираног постојања.
Поука трећа: негативна реакција злих сила на човека испуњеног Духом светим је потпуно природна и не може се избећи. Свети Стефан је на тако нешто био спреман, а своју спремност је изражавао веома убедљиво, па Свето писмо вели да непријатељи „не могаху противу стати премудрости и Духу којијем говораше“.
Поука четврта: у тој борби са злом овога света за Светога Стефана је било важно очувати оно што је имао пре него што су се зле силе појавиле – важно је било очувати испуњеност вером и Духом светим, не поклекнути под тешкоћама и не запустити душу своју, не дозволити да душа падне и изједначи се с нечистим силама.
Поука пета: Свети Стефан је у својој одбрани употребио велико знање о историји Јевреја, као изабраног народа којем је и сам припадао. Без знања се ни онда, а поготово у нашем времену ништа ваљано не може урадити.
Поука шеста: заједно са знањем које је стицао читајући књиге и изучавајући прошлост свога народа, Свети Стефан је развио и дар прозорљивости који не иде баш тако често са знањем. Видети важне духовне догађаје у свој њиховој оштрини и значају, то је дар који морамо развијати и Божјом милошћу можда и стећи.
Поука седма: на темељу знања које је стекао, Свети Стефан је имао довољно речитости и беседничке снаге да својим сабеседницима каже чак и врло непријатне ствари о њима самима, па да то формулише речима које погађају суштину проблема.
Поука осма: изговарајући тешке речи за тешка злодела Свети Стефан је био потпуно спреман на властито жртвовање зарад очувања Духа светога на овоме свету, али ништа није био спреман да учини да би узвишеност Духа светога била угрожена.
Поука девета: заједништва свих људи добре воље и саборно начело које реализују људи обједињени Духом светим, то је оно што обезбеђује наду у успех и победу добра на овом свету и зато на томе треба непрестано радити. Циљеви које постављамо не могу бити реализовани сада и одмах, можда неће бити реализовани ни у време наших живота, али ће неке нове генерације то ипак успети да учине уколико и ми, данас и овде, дамо свој допринос.
Поука десета: она настаје не из речи и дела Светог првомученика и архиђакона Стефана него из покушаја да домислимо његове речи и дела из перспективе онога што овај светац није успео да учини – да избегне сопствену смрт. Начелно и чисто практицистички говорећи, било би веома пожељно да смањимо висок степен пострадања српскога народа, па да покушамо своје циљеве да остваримо са што мање жртава. Жртвени салдо можда би се могао умањити кад бисмо се одлучили да ускратимо јасну, отворену реч чак и тамо где је мисао више него јасна. Научити се да понекад заћутимо, то има смисла само уколико том ћутњом допуштамо да Господ проговори у нама и да ослухнемо оно до чега не можемо само својом, људском памећу доћи. Проблем је, међутим, што се у пуној близини оваквог, метафизичког ћутања налази нешто што можемо назвати конформистичким ћутањем, а оно је непосредно повезано не с пуноћом живота него са страхом од њега и покушајем да се живот избегне због непријатности које собом носи.

Када се 1918. године, победом српске војске, отворила перспектива уједињавања Јужних Словена, Босна и Херцеговина, сасвим природно, није успела да нађе најмањи заједнички политички садржалац за свој став о томе како би требало да изгледа то уједињење. Неколико општина је исказало опредељење да се присаједине Србији, али је изостао став Босне и Херцеговине као целине. Зато је један од првих већих полома на овом простору морао да укључи идеју о коначном оснивању српског политичког простора, оног простора за који Срби преузимају политичку одговорност, а при томе су спремни да не одбаце ниједну озбиљнију норму међународног права. Догађаји током 90-их година показали су не само политичку зрелост Срба у Босни и Херцеговини него и њихову одлучност да чврсто узму судбину у сопствене руке. Сви други народи СФР Југославије су одлучном дистанцом помогли нама, Србима, да схватимо једноставну истину да смо, у политичком смислу, заиста најјачи кад смо сами: онда смо, наиме, принуђени да мислимо чисто, па тада тражимо решења која су спасоносна за наше биће, решења која су реално остварива. На тај начин Срби су допринели да се створе предуслови за стабилизацију и мир на просторима на којима заједно живимо: кад се Република Српска буде уважавала у пуној мери, то ће бити знак да су и други народи урадили пресудно важне ствари за стабилизацију прилика и мир на Балкану.
Бити Србин данас није лако, као што није било лако ни у свим претходним вековима, а поготово у претходним деценијама. Није лако, али је часно, јер имамо историју којом се можемо поносити, историју коју најбоље могу да разумеју управо таква духовна лица као што је то Свети првомученик и архиђакон Стефан. Као и овај светац, и наш народ је за много шта био оптуживан, о њему су сведочили многи лажни сведоци, али све то са озбиљном, објективном и уравнотеженом аргументацијом никако се не може довести у везу. На нама је да спремно прихватимо све те оптужбе и да се с њима одлучно ухватимо укоштац. Ако треба да пострадамо у тим покушајима, нека тако буде! Али је важно да будемо већ сада сигурни да ће владати начело које је Јован Јовановић Змај, као високо одговорни национални песник, формулисао стиховима: „Где ја стадох – ти ћеш поћи! / Што не могох – ти ћеш моћи! / Куд ја нисам – ти ћеш доћи! / Што ја почех – ти продужи! / Још смо дужни – ти одужи!“ Нека то знају сви они који су се жртвовали за оно што у овом тренутку имамо! Нека то знају и опадачи, па и отпадници којих није мало! Нека то знају и они који су крхки и ломе се, па не знају на коју ће страну! У тим ломовима упориште треба да нам буду само највиши захтеви Богочовека, Онога који се није устезао да својом свесном жртвом обележи пролазне тренутке постојања на овоме свету! Када то кажем, добро знам колико то укључује највише могуће захтеве које можемо и морамо упутити пре свега самоме себи, захтевајући од себе више него од других да будемо достојни тих највиших захтева и највиших критеријума.
Светац који је донедавно ходао међу нама, наш патријарх Павле, то је исказао речима: „Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да ми не постанемо нељуди!“ Ако је тако, онда то што ћемо страдати, мучити се и патити свакако није најстрашније што нам се може десити! Ако у том страдању, мукама и патњи ми нашу душу уздигнемо и изведемо на пут Богочовека, онда ћемо духовно награђени и испуњени отићи са овога света. Баш онако како су кроз живот прошли и у вечност отишли Свети Стефан, Свети Симеон, Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Николај Велимировић, Свети Јустин Поповић; онако како су кроз живот прошли и у вечност отишли Доментијан, Теодосије, Гаврило Стефановић Венцловић, Орфелин, Доситеј, Вук, Његош, Змај, Лаза Костић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Исидора Секулић, Петар Кочић, Иво Андрић, Милош Црњански, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Миодраг Булатовић, Данило Киш, Борислав Пекић, Слободан Селенић, Светлана Велмар Јанковић, Добрица Ћосић, Милорад Павић; или Јован Рајић, Иларион Руварац, Владимир Ћоровић, Радован Самарџић, Милорад Екмечић, Чедомир Попов; па Руђер Бошковић, Никола Тесла, Михаило Пупин, Милутин Миланковић и многи, многи други. Истина је да су неки од поменутих отишли у потпуном очају, болу и патњи, али су те тешке муке биле махом зато што су, заједно с Алексом Шантићем, свим бићем треперили стиховима: „Мене све ране мога рода боле, / И моја душа с њим пати и грца.“ Бити у вечности са свим тим великим прецима који су мислили национално колико и интернационално, историјски колико и ванисторијски, овоземаљски колико и онострано и небески, то је све оно чега се можемо и морамо подсетити када се, поводом празника Светога Стефана и Дана Републике Српске, питамо куда то идемо и шта нас на том путу чека? Запитајмо се стога да ли, кроз белосветску мећаву, чујемо забринуто питање Петра Кочића: „Идеш ли, роде?“ и можемо ли да му дошапнемо: „Идем, идем!“ Нека нам на том путу Бог буде на помоћи!

Реч на Свечаној академији поводом Дана Републике Српске, у Бањалуци 9. јануара 2019. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *