Почетна / Култура / Још један (пост)југословенски роман: НИН-ова награда 65. пут

Још један (пост)југословенски роман: НИН-ова награда 65. пут

Признање Владимиру Табашевићу за роман Заблуда Светог Себастијана

Награђени роман написан је у радикално-експерименталном маниру који се без константе свести о метанаративним вредностима текста не може ни читати: овде нема само „приче“ већ упоредо с причом иде и прича о конструисању приче, као и све културолошко-политичке последице таквог приповедачког поступка

После низа напада у делу левог дела културне „јавности“, као и ишчекивања које је после објаве најужег избора у десном делу јавности донело очекивани утисак ће се лакше „камила провући кроз иглене уши, него што ће роман са снажном националном тематиком добити Нинову награду“ (Марко Танасковић), жири је већином гласова 65. Нинову награду за најбољи роман године доделио књизи Владимира Табашевића Заблуда Светог Себастијана („Лагуна“, 2018). Табашевић је аутор романа који су и претходних година били у врху конкуренције за ово признање, Тихо тече Мисисипи (2015, 2016) и Па као (2016), а за први роман је добио и регионалну награду „Мирко Ковач“, што већ само по себи говори о тематском, ако не и о идеолошком профилу аутора.
Табашевић је годинама био препознатљив и као један од људи што марксистичко становиште заступају на прилично неуобичајен начин, који делимично искључује различите савремене, постструктуралистичке политике, најпре умаљујући значај родних студија и радикалног феминизма, макар онако како се данас практикују. То је овог аутора изложило непатвореном гневу радикалних феминисткиња, који се постепено прелио и у врло негативну критику његових романа, највише од стране групе „критичарки“ са интернет портала bookvica.net, међу којима је свакако најутицајнији глас књижевног критичара Политикиног „Културног додатка“ Нађе Бобичић. Уколико бисмо на том порталу потражили написе о Табашевићевом награђеном роману, морали бисмо се замислити над чињеницом да је оштрије критикован од Великог јуриша Слободана Владушића, што само по себи подразумева да је у питању један врло жустар сукоб – као и пре толико деценија – на књижевној левици. Овај пут, разумљиво, без друга Стаљина у позадини.
Уколико нови Табашевићев роман сагледамо из перспективе претходна три, с којима дели велику тему одрастања, без једног или оба родитеља, под широком сенком југословенског грађанског рата деведесетих година, видећемо да је у питању уметнички најрадикалнији део ове „трилогије“. Помало слично Кишовом меандрирању једне теме у Породичном циркусу, овај Табашевићев пандан Пешчанику познату тему обликовао је тако да је изнутра очудио перспективу из које се приповеда. Глас детета које непосредно, у фрагментима преноси оно што види око себе, непрекидно бива релативизован парадоксалним променама приповедног времена или временских одредби које сугеришу да је у питању напор ипак одраслог, премда дисфункционалног приповедача, да рекреира дечју перспективу не би ли проблематизовао и ослободио се сопствене фигуре жртве и припадајућег јој идентитета.
Приповедач-јунак романа, Карло, дете је из мешовите заједнице, од оца Хрвата и мајке Српкиње, рођен у Мостару, што подразумева да ови аутофикционални елементи обликују и темељну перспективу рата. Он није, у другосрбијанском маниру, представљен као зло које долази искључиво са српске стране, што није ретка појава у савременим „регионалним поетикама“, већ је тотализован као зло које долази и с других страна. У том контексту, основни концепт Заблуде Светог Себастијана јесте разградња фигуре жртве као имплицитно југословенске фигуре, тј. као иманентна критика национализма као таквог. Идентитет жртве у овом тексту је инхерентно, премда не експлицитно оптерећујући, и отуда је читав сложени језички поступак у тексту романа концептуализован са намером да се кроз разградњу језичких механизама допре до сржне тачке на којој је такво приповедачко Ја креирано. У целом том контексту, овај роман треба да донесе неку врсту катарзе и ослобађања од баласта који је рат деведесетих година донео.
У питању је, дакле, један концептуални роман, написан у радикално-експерименталном маниру који се без константе свести о метанаративним вредностима текста не може ни читати. У преводу, овде нема само „приче“ већ упоредо с причом иде и прича о конструисању приче, као и све културолошко-политичке последице таквог приповедачког поступка. У контексту савремене српске књижевности, ово није редак поступак, нити толико нов колико је жири истакао. Ипак, једном овенчан НИН-овом наградом, он постаје својеврсни налог који сада треба пратити: потребно је писати поетички радикално (леви део јавности каже „храбро“), на ивици разумљивости (јер је једноставнији наратив проказан још од времена Франкфуртске школе) и по могућству на теме идентитета и постјугословенске ситуације (јер је потребно разградити национални идентитет као опресиван и ограничен).
У ове политичко-поетичке оквире могу се сместити и неки романи који су и претходних година добијали НИН-ову награду, али се од њих Табашевићев разликује по степену чисто литерарне уобличености. Због тога Заблуда Светог Себастијана, која се може читати једино онако како се чита концептуална поезија, с много труда да се повежу метафоре и значења која се крећу по површини израза, истовремено је привлачан и одбојан роман – ако сте љубитељ радикалног књижевног израза, при томе либералнијих (односно левих) културно-политичких ставова, уживаћете (наравно, ако нисте радикални феминиста/киња). Ако не, ово није књига за вас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *