Историјска лекција за Србе

Поглед на прославу у Паризу

Пише Зоран Живковић

Недавно обележавање краја Првог светског рата у Паризу заиста je показало колико се за ових сто година свет променио и то не само у чињеници да је међувремену неочекивано нарастао углед и утицај, поготово у протоколарним питањима, организација као што су на пример „Лекари без граница“

Обележавање краја првог од два највећа светска рата у историји, не само због начина, у складу с данашњим међународним омером снага, опет је показало и потврдило колико је после једног века разлика између победе и пораза заправо постала много мања него што је то могло и да се претпостави.
Управо ту варљиву разлику између победе и пораза, за наук многима који своје животне утакмице војују без престанка, у једном стиху своје песме истакао је и најзначајнији италијански кантаутор Фабрицио де Андре. Његови песнички домети као и антиратни ангажман, подсетимо, можда највише због чињенице да је италијански планетарно мање заступљен језик од енглеског, ипак су остали у сенци Боба Дилана и сатисфакције коју је Дилану донела 2016. године престижна Нобелова награда за књижевност.
Али „ђе рече Дилан“, управо се он још 2012, у септембарском броју часописа „Ролингстон“, Србима указао као нека врста неочекиваног провиђења, и то баш у време када је изгледало да је у Србији најзад процес прихватања кривице за слом последње Југославије попримио озбиљнијег маха. Дилан је том приликом, тврдећи да је ропство упропастило САД, рекао да због тога црнци увек могу да осете припадника Кју-клукс-клана, али и дословно додао: „Као што Јевреји могу да осете нацисту, или Срби Хрвате.“

[restrict]

РАТ КАО АЛФА И ОМЕГА И садашња међународна ситуација, као и последњи ратови на простору некадашње Југославије показују и потврђују да рат и ратови, било да се воде за мир, правду, правичност, а о независности да и не говоримо, па чак и из неког мање узвишеног циља, и даље по свему и задуго остају незаменљиви начин за остварење свих тих племенитих циљева.
И ако би се тражио мото који би могао да стоји на почетку скоро сваке повести о историји света који једино знамо, онда би бар у најужем кругу свакако била позната реченица једног од најзначајнијих предсократоваца Хераклита: „Рат је отац свих ствари.“ Хераклит (535–475) при томе није мислио на оружани рат, већ на сукоб међу супротностима, на рат опречности, различитости, као темељ света. За Хераклита је та борба супротности и основна дијалектичка претпоставка сваке промене и развитка. И ма колико у први мах та непрестана борба супротности ствара хаотичну слику света, њен крајњи циљ је склад и хармонија.
Али историја света после Хераклита, све до данашњих дана, скоро да се у целости може назвати и историјом ратова и ратовања, све да би бар победник, како већ то није могуће свима, остварио сопствени наум и план о складу и хармонији у свету који је покорио.
У 19. веку Хераклитова дефиниција добила је знатно проширење првобитног и свих дотадашњих значења у познатом ставу Карла фон Клаузевица. Овај пруски војсковођа, заслужан за свест о пруском милитаризму, запамћен и као „отац“ модерне војне стратегије и вештине, у својој познатој апологији војевања изрекао је чувену реченицу према којој је рат само наставак политике другим средствима.
Претходни, 20. век у историји човечанства остаје запамћен као столеће остварења дотле незамисливог техничко-технолошког развоја. Али тај развој је те своје незамисливе домете и размере показао и у два досад најразорнија рата у људској цивилизацији, али и у многобројним стравичним локалним ратовима и сукобима у протеклом веку.
Ратови су до краја разоткрили јанусовску слику цивилизације чији свеобухватни развој је створио дијаболични карактер савременог човека, очигледно не мењајући у њему изгледа дубоко усађену трибалистичку ћуд.
О великом јубилеју Великог рата већ је изречено толико пригодних речи, а о књигама и сведочанствима да и не говоримо. Било је толико манифестација, да је на крају изгледа дошао ред да, опет за неко време, тзв. победници и тзв. побеђени најзад и замене своја места.
Али ако ишта први велики рат у прошлом веку издваја од свих претходних и потоњих, онда је то чињеница, унеколико и невероватна, да је тај рат почео у атмосфери и хоризонту највећих могућих очекивања. Познато је да је уочи самог рата милитантни немачки кајзер тадашњу британско-француску колонијалну доминацију доживљавао као неодрживи и превазиђени статус кво. Још 1908, у интервју за британски „Дејли телеграф“, Вилхелм II je без икаквог околишења поручио да немачки народ презире Енглезе, баш као и Французе, Русе и Јапанце.
Рат је дуго био у ваздуху, једино се чекао повод. Занимљиво је да, на пример, за то није била довољно убиство аустријске царице од стране једног италијанског анархисте, који је убрзо добио своје улице у градовима широм Италије.
Ипак и најзад повод је нађен на јужном делу Аустроугарске монархије и у једном јунском догађају 1914, који је Немачкој изгледа само послужио да што лакше црно-жуту монархију натера у рат који је био и њен дефинитивни крај.
Почетак рата у Немачкој изазвао је праву еуфорију, чак толику да је донео праву поплаву разних публикација. Наводно је из пера немачких писаца произашло не мање од милион и по песама. Импресионираност је захватила и најзначајније ствараоце, као на пример Рајнер Марију Рилкеа, који је очигледну инспирацију великим догађајем изнео у правој химни рату.
Таква и толика „неравнодушност“ према рату на почетку захватила је чак и професоре на универзитетима, који су у Декларацији високошколских наставника немачког Рајха од 16. октобра 1914. са 3.016 потписа изнели „огорчење што непријатељи Немачке, на челу с Енглеском, наводно у нашу корист, хоће да направе дистинкцију између духа немачке науке и оног што називају пруским милитаризмом“.
Интелектуалци, професори не само да нису били дистанцирани од „милитаризма“, нити су рат схватали у свој његовој бруталности, већ као да су од њега очекивали нешто посебно значајно. И Томас Ман, који је очигледно могао само једном да погреши, бар када је рат у питању, у својим Размишљањима једног неполитичара писао је о рату као догађају током којег се на силовит начин појављује „индивидуалност појединачних народа, њихове вечне физиогномије“.
Само су се малобројни интелектуалци понашали као да се ништа не дешава, док су други рату дали својства борбе духова као, на пример, Макс Шелер који је 1915. објавио есеј Геније рата. Шелер у есеју антропологију посматра sub specie belli (са становишта рата), сматрајући, пре свега, да рат на видело износи све оно што је у човеку скривено. По Шелеру рат је ватра у којој се самопотврђује и кали култура једног народа. Рат је суочавање са смрћу, па због тога, сматра Шелер, присиљава и народе и појединце да себе схвате у координатама целине. Шелеровски речено, рат је и велики мајстор разграничавања, јер раздваја право од лажног, откривајући супстанцу истинског. Шелер у овом есеју рат сагледава као посебан тренутак истине: „Слика целог, великог, опсежног човека, од којег је мир допустио да видљива буде само сивкаста средња зона (…) та слика сада стоји пластично пред нама. Тек рат премерава обим, распон људске природе; човек постаје свестан своје целокупне величине, своје мајушности.“
Рат је изазов за интелектуалце, а на проблем ангажмана интелектуалаца, средином педесетих година, осврнуо се Ремон Арон, у књизи Опијум за интелектуалце. Арон је директно тада нападајући Жан-Пола Сартра и његове савезнике, оптужио интелектуалце који су „немилосрдни према недостацима демократије, али су спремни да толеришу најгоре злочине само ако су почињени у име неке исправне доктрине“.
Све ће то ипак завршити у „верденској“ и другим „касапницама“, а размере немачког пораза у Првом светском рату биће запечаћене познатим одлукама Версајског мира. Савремени историчари се данас не устежу да укажу да су управо те одлуке међуратно немачко друштво за дуго учиниле нестабилним и предестинираним за најгори могући историјски сценарио какав ће се и догодити у Другом светском рату.

ВЕЛИКА МИРОВНА ИЛУЗИЈА У Француској, која је у Великом рату изгубила чак милион и четиристо хиљада војника, надолазећи, Други светски рат само је подигао значај мира, и то по сваку цену. За егзистенцијалисте, рат је представљао највећу увреду, као и за енглеског надреалистичког песника Дејвида Гаскојна, тада Парижанина, који је у свој дневник записао: „Најодвратније у вези с ратом јесте управо то што појединца своди на нешто потпуно безначајно.“
Али жртве, разарања, победа и пораз у рату нису све оно најтеже што задеси народе и човека у рату. Јер рат најчешће представља само најужаснији увод у оно што следи у потоњим изнуђеним мировима, а то знају најчешће бити бескрајни периоди разних тиранија, чега се, очигледно с разлогом, највише плашио Џорџ Боулинг, један од јунака романа Џорџа Орвела У борби за ваздух.
Француска, Версај и Париз су незаобилазни у историји Немачке. Мада ту треба придодати још један француски град, Ремс, у којем је немачки генерал Алфред Јодл 7. маја 1945. предао совјетском маршалу Жукову потписану безусловну капитулацију преосталих немачких трупа. Остало је запамћено да том приликом ипак није могао да се суздржи, јер је погледавши у правцу представника Француске и САД, рекао: „А шта, као и они су нас победили.“
Ипак, протекло је седамдесет и три године да би Француска, овог пута Париз показао да је Немачка под вођством Ангеле Меркел, сада и као највећи потрошач руског гаса, себе сврстала у категорију апсолутних победника.
Немачки успон је почео падом Берлинског зида, а у догађајима који су уследили планско пуштање Југославије низ воду био је знак нарастајуће немачке моћи. Додуше, то Немачку више није могло да кошта, јер СССР је био на коленима, а у Хрватској је увек било довољно оних који су – за дом спремни. Овог пута, за другу смрт Југославије, добро су послужили словеначки комунисти, којима је дат одређен рок да скину свој комунистички свлак и добију европску образину. Своју улогу и морални дигнитет они данас не крију, у разним исповестима типа „Југославију смо доживљавали као студентску екскурзију“. Свему томе на руку су, на неки начин, и то не само тадашњој Коловој администрацији, ишли и сами српски комунисти, који нису могли да рачунају на власт без било какве Југославије.
Али сада све то спада у приче о прошлости, историји, правди и правичности, што више личи на тзв. српска посла. А то су изгледа и најчешће посла од којих баш нико нема користи.
После свега, шта Срби могу да закључе о историји после своја два олујна века у њој? И шта су о себи и другима могли да закључе на основу распореда столица на недавно одржаној свечаности обележавања века од победе у великом рату, у Паризу?
Јер слике из Париза не могу се више и само свести на чувене Цицеронове оцене о историји као сведоку времена, светлости истине, или учитељици живота.
Горки талог српског историјског искуства у протеклом веку омогућава најразличитије слике и асоцијације. Најпре је оивичен чињеницом да је на почетку тог Великог рата Краљевина Србија имала нешто више од четири милиона становника, да би до краја рата изгубила више од милион и двеста хиљада. Колико се историја поиграла с том Србијом илуструје и епизода проласка Јосипа Броза Тита по селима Поцерине, где је, како је забележио историчар Венцеслав Глишић, у једном тренутку врховни командант изгледа изгубио оно што је иначе најмање губио, концентрацију, рекавши: „Па, ја овај крај познајем. Ја сам овдје већ био.“ На то му је, тада заиста присебни, Ранковић одмах узвратио: „Друже Тито, овде је народ примитиван. Немојте то говорити, неће то баш најбоље разумети.“
Протекли век српске историје, гледано, не само из Париза, могао би да стане и између две реченице најзначајнијег британског политичара, који је 27. марта 1941. године изрекао оно чувено: „Југославија (мислећи при томе на Србију) пронашла је своју душу.“ Да би, не много година касније, овај лорд и књижевни нобеловац, на једно питање о моралним аспектима великог заокрета Британске империје у односу на Србе, хладнокрвно одговорио да он неће живети на простору где људи дневно производе количине историје које не могу да издрже.
У овом новом свету, у којем се на развалинама деведесетих обрела и Србија, економија је изгледа за мале, поготово источне народе све више резервисана за колико год је то могуће тзв. легалне транзитне послове. Док историја отвара своје нове перспективе, и то изгледа као могућност за загревање у оним хладним годинама и временима. Поготово онда када је недоступан јужни, или већ неки други ток.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *